Pesma Zeni
Ti si moj trenutak, i moj sjaj i sjajna
Moja rec u sumi, moj korak i bludnja
Samo si lepota koliko si tajna
I samo istina koliko si zudnja.



Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna kao mladost, neka
Tvoja sen i eho bude sve sto seca.

... ...

Istina je samo sto dusa prosneva
Poljubac je susret najveci na svetu.

... ...

A ti ne postojis nit si postojala
Rodjena u mojoj tisini i cami
Na suncu mog srca, ti si samo sjala
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Ducic

Mnogostruki zivot

Bit ce da zivimo istodobno na mnogo zvijezda,
u mnogo raznih zivota,kad smo tako cudno iznemogli
od ceznje za jedninom,
a sve nam zivote veze tanka nit,
I kad umiremo,umire nas mnogo.
I ja koja tvrdom zvijezdom vecernjom slutim,
da samo karika sam golemog mog zica,
samo jedno svoje culo,dimenzija jedna,
samo miljuntina svoje snage
sto svemirom trosi se
i luta
ja osjecam,
da ni u ovom casu nisam presjekla nit
koja me veze s tvrdom zvijezdom vecernjom,
i da nisam svoja ni u casu kad sam to naslutila,
jer i sad me skrope necije daleke misli
neosjetno,
ko ponocna rosa.

Vesna Krmpotić

govorim jutru
danu
noći
da moje srce nerazaznaje
obrise tvoje
ni ruke ti
ni usne
ni oči
u meni nisu
u mojoj krvi
kroz moje vene da ne teče
ni tvoj dodir
ni osmijeh
ni pogled
govorim
ulici
da ne čekam
odjek tvog koraka
i da ne želim čuti
da mi dušu daješ na dlanu
i lažem
jutra
i dane
i noći
i tebi lažem
al sebe ne mogu
slagati samu
bol mi izlazi na oči

Sjetio sam se , bio je petnaesti !

Jedemo prženi kukuruz,
ona iz moje,ja iz njene
ruke.
Ukrstili smo ruke i
poglede
sjecali se:
Kad li smo ono ljubavi
moja,bili na ovom istom mjestu
prošle godine?
Petnaestog,
zar se ne sjećaš!
j*** te ´ljeb,
petnaestog aprila,
kad me zbog tebe ubo trn
i kad sam rek´o gusko!
a ti samo rekla pa šta
ja tome mogu,
na sta sam ti ja opet
rek´o
gusko!
A ti si opet rekla
nisam ja kriva
a ja rek´o pa nisi,
ali vidis da me ubo trn.

E jest ti pjesma
sad ja kazem sam sebi.
Budalo pa ovako se ne pišu pjesme.
Šta će ti reći Izabelina
mama,Izabelina sestra,
Izabelina kuma...
Al´ je ipak najgora
Izabelina tetka,
koja se u zadnje vrijeme
masovno proj*****. ..

Postoji sigurno netko
Postoji sigurno netko tko me jednom ubio
A zatim otishao
Na vrhovima prstiju,
Ne narushivshi svoj savrsheni ples

Zaboravio me polozhiti u krevet
I ostavio me da stojim
Svezana chvrsto na putu
Sa srcem zarobljenim kao i prije
S ochima nalik
Na njihov odraz u vodi josh chist

Zaboravio izbrisati ljepotu svijeta
Oko mene
Zaboravio sklopiti moje ochi gladne
I dopustio im tu pustu strast
Anne Hébert 1916-2000

ANJAM KAKO HODAS PORED MENE

.....ali kad te ugledam
ja prelazim na drugu stranu, protivnu
gdje me nećeš prepoznati
među prolaznicima mnogim
pred tobom ja se skrivam
za uglove ulične, iza širokih stabala
a u noći, sanjam
kako hodaš pored mene

D. Cesarić

PIŠI MI...


Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
zivne u tebi iskra
kroz magicnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još ceka
tamo negde sred guzve
na uglu pored Slavije...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l´ još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad sece košava
k´o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pricaš
plamenim krilima poneta...
Da l´ još onako zurno
uvece koracaš Knezom...

Da li jos uvek pušiš?
Citaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj cemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reci i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l´ i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l´ ce me mozda
tvoja prica zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li cu voleti...

Dragana Konstantinovic

SONATA OD SNA

Od cega zive oci tvoje
Kad stalno iz njih isijava san?
O sto bi dragulj dragane moje
dao da tako bar nacas sja.

Tvoje su oci u meni zasle.
Taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim ocima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,
satkana sva si od sna,
latico snijezna zgusnuta svjetla,
sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Cega se bojis?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli rijeci cjelovima,
s usana strgni mi dah.

Cemu se smijesis?
Obujmi me jace,
sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znas sto ja vidim:
Dva kriza koja se grle.

A medj njima dise
jos nerodjen Bog,
prikovan poljupcima...

A sto ako boginja neka
pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre
sto se u igri tope.
Cutis li kako iz moga struka
iskacu antilope.

O kad bi moglo uho cuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te cutim. Da te disem.
Da te snim.

Sto je zivot? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Izmedju dva otkucaja
srca stane.


Enes Kisevic

Vraćanje

Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...
Jovan Ducic

Šta da ti kažem na prozoru dana.
Na odlasku iz pokrajine zala.
Ti si tako dobra, ali za mene mala.
I već sam tiho poš´o iz tvog stana.

Ti znaš za tugu što u meni ključa
ko vreli izvor zemlji, tu, na sisi...
Ti možda jesi ljubav. Možda nisi.
Za tvojim stolom ludi oblak ruča.

Stigni me ako imaš volje!
Zaustavi me, jer ću uskoro poći
na banket ludi, u zagrljaj noći.

I više nikad na Padini sveta
neće takav noćnik za zvezdom da šeta,
niti će takva pesma da zagrli polje.

(Slobodan Marković; Tamni banket)