Светосавска омладинска заједница је добровољно, ванполитичко, ванстраначко удружење младих православних хришћана чланова Српске православне цркве.
Светосавска омладинска заједница у Тузли постоји непуну годину дана и окупља педесетак чланова, углавном студената и средњошколаца, који православље прихватају као начин живота.
Циљ нам је у оквирима духовно-вјерског, културног, научно-просвјетног, добротворног и информативног рада допринијети вјерском и моралном препороду, и очувању националног идентитета.
Секције
* Српски језик и књижевност
* Новинарска секција
* Еколошка секција
* Етнолошка секција
* Ликовна секција
* Секција за борбу против порока
* Секција природних наука
* Секција права и демократије
* Спортска секција
* Играоница
Креативни културни центар
Организује скупове са циљем упознавања других култура и обичаја, сусрете, посјете позоришту, изложбама, кино представама, концертима, путовања,успостављање веза са дијаспором и друге активности.
Седиште зворничког кајмакама пренесено је из Зворника, који се налазио на периферији овог округа, у Тузлу, па је то повукло за собом и преношење епископске столице из Зворника у Тузлу /1852/, те се од тада и ова епархија зове зворничко-тузланском.
Митрополит зворнички који је прешао са седиштем из Зворника у Тузлу, звао се Агатангел.
Како у Тузли још није било епископског конака, настанио се митрополит у кући хаџи-попа Марка... Још се није могло помишљати на градњу цркве као што је ова данашња, већ на зграду која би у једном делу била резиденција епископије, а у осталом делу богомоља.
Купљено је земљиште од Петре, мајке Максима Ђукића, на коме се налази данашња црква. Одмах је отпочело набављање материјала, довожен је камен и остала грађа, гашен креч и без оклевања је отпочео рад. Мајстор је био Јосип Козина, римокатолик из Слимена код Травника. Помоћну радну снагу давали су сами парохијани.
Кад је у приземљу владичине куће устројена капела у част Успенија Пресвете Богородице, направљен је у њој олтар са освећеним антиминсом, а за школу је направљена засебна кућица од плетера, источно од цркве, са четири собе; две за учитеља, две за учионице. Тако је донекле нормализован црквено-школски живот православиих Срба у Тузли.
Темељи садашње тузланске цркве су посвећени Светом Сави.
Црква је била довршена и 27./15. августа 1882. на празник Успенија пресвете Богородице, осветио ју је митрополит Дионисије Илијевић.
ЗНАЧАЈ ове лепе и репрезентативне саборне црвке у Тузли може се сагледати тек из историјске перспективе. Она је постала не само пријатан молитвени дом у ком се развијао верски живот и побожност, него и састајалиште оних патриотских снага које су неколико деценија водиле културно-просветни и привредни живот тузланских Срба.
Овде су расла крила за нова прегнућа. У кругу црквеног живота настало је 1887. године Доњотузланско српско православно певачко друштво које је ускоро добило име Његуш. Међу овим православним певачима бивало је и католика, муслимана и Јевреја. Сви су се они овде осећали као своји међу својима, јер су долазили из дружељубља и песме.
Поред овог певачког друштва из круга црквене општине рађала су се и друга добротворна и патриотска друштва, Добротворна задруга Српкиња, Српски Соко, а још пре њих Српска читаоница у којој су њени чланови не само читали дневну и осталу штампу, већ и водили актуелне разговоре о приликама у Босни и у свету. У чланству читалаца било је и муслимана, међу којима се истицао Бакрибег Тузлић, који је био члан читаоничког одбора, али је због тога стално био на оку аустријским властима, пошто је Земаљска влада на то упозорила локалне власти у Тузли.
Нису ово били једини примери братске слоге између православних и муслимана. Било је таквих примера још у турско време кад су многи муслимани са Србима друговали, људовали, па и братимили се и узајамно спасавали. Такав пример имамо и у најтежим годинама другог светског рата. Кад су непријатељи 1943. хтели да сруше ову лепу српску православну цркву, спасена је она заузимањем тузланског муфтије Мухамеда Курта.
У свом извештају о иначе болном стању цркве у овој Епархији после друтог светског рата, поднесеном Светом ахијерејском синоду 10. јула 1945., епископ Нектарије пише о тузланској цркви: ”Црква је остала нетакнута. Сачуване су све одежде, утвари и књиге које су се у цркви затекле...„ Била је то радост за честитог старог епископа, а служи на част онима који су ту радост њему и преживелим Србима причинили. У послератном периоду црква је само улепшавана и данас блиста као права епископска катедрала.
Црква Успенија пресвете Богородице у Тузли, као и Епископски двор, проглашени су 2007. године националним благом Босне и Херцеговине.
ДРУШТВА ОСНОВАНА У ТУЗЛИ
*
1886. Српско православно пјевачко друштво
*
1898. Српска читаоница
*
1904. Српско друштво „Просвјета“
*
1907. Добротворна задруга „Српкиња“
*
1907. Српски соко
*
1908. Удружење Срба занатлија
*
1909. „Трезвеност“, српско антиалкохолно друштво
*
1912. „Привреда“, српско привредно друштво
*
1914. забрањен је рад свих српских друштава.
По казивању Васе Црногорчевића, трговца из Тузле, др Васо Глушац је записао да је у Тузли 1873. године постојало омладинско друштво „Застава“. Сједиште друштва је било у згради Српског училишта, а повремено и у кафани у Колобари. Циљ овог друштва био је „Ширење слоге и љубави међу свом браћом...“
Crkva sv. Georgija na Trnovcu (1899-1900) je izvanredna graðevina neobiènog likovnog rješenja, važan i maštovit primjer historicistièke arhitekture koji ilustrira stapanje razlièitih srednjovjekovnih regionalnih stilova. Darovana je kao zaklada od strane porodice Jovanoviæ (braæa Jovo, Pero i Lazo), bogate pravoslavne trgovaèke porodice iz Donje Tuzle, velikih dobrotvora koji su osnovali i mnoge druge ustanove i vjerske objekte, pa su zato i ostali ugledni i poštovani graðani Tuzle i tuzlanskog kraja. Crkva je, zapravo, porodièni mauzolej koji se koristi i za javna bogosluženja.
Crkva na Trnovcu predstavlja zanimljivo likovno rješenje u duhu historicizma sa asocijacijama na graditeljske odlike srpske srednjovjekovne sakralne arhitekture.
Grobljanska cjelina na Trnovcu predstavlja najveæe groblje u Tuzli, a njena zanimljivost leži u èinjenici da, iako je u vlasništvu Srpsko-pravoslavne opæine tuzlanske, na njoj se, unutar jedinstvene parcele, sahranjuju i pripadnici drugih konfesija, što je rijedak naèin ureðenja grobalja u Bosni i Hercegovini. U groblju su sahranjene poznate liènosti iz javnog života Tuzle i Bosne i Hercegovine, poput Ðorða Mihajloviæa (prvog tuzlanskog i bosanskohercegovaèkog akademskog slikara), slikara Ismeta Mujezinoviæa i drugih. U groblju postoji veliki broj saèuvanih starih nadgrobnika, od kojih se, najstariji datiraju u kraj 18. vijeka.
Hram svetog velikomuèenika Georgija je zadužbinska crkva bogate trgovaèke pravoslavne porodice Jovanoviæa (braæa Jovo, Pero i Lazo) iz Donje Tuzle. Temelje za gradnju crkve su postavljeni 02.08.1899. godine (na praznik Svetog Ilije Proroka), a gradnja crkve je dovršena 14.10.1900. godine (na praznik Pokrova Presvete Bogorodice), kada ju je i osveštao mitropolit zvornièko-tuzlanski Grigorije Živkoviæ, te posvetio svetom velikomuèeniku Georgiju, a Bogorodièin Pokrov je crkvena slava.
Porodica tuzlanskih Jovanoviæa je porijeklom iz Jerovog Luga, iz Spreèanske doline, odnosno današnje opæine Kalesija, odakle su se doselili u Tuzlu. U Tuzli su se afirmisali i postali jedna od najznaèajnijih graðanskih srpskih porodica.
Od tri kina, koja su prije Prvog svjetskog rata postojala u Tuzli (Korzo, Kino Josipa Prižanda i Koloseum), jedno (Koloseum) je bilo u vlasništvu porodice Jovanoviæ.
Osnivaè i prvi predsjednik Donjotuzlanskog pjevaèkog društva Njegoš je bio Risto (Jovana) Jovanoviæ, dok je njegova majka Mara, koja je preminula 1903. godine, jednu petinu svoje cjelokupne imovine zavještala društvu Njegoš, èime je postala njegova najveæa darovateljica. Zavještanje se sastojalo od nekoliko kuæa u kojima su se tridesetih godina 20. vijeka nalazili duæani, u samoj èaršiji, u Džamijskoj i Èaršijskoj ulici.
Risto J. Jovanoviæ je roðen u Tuzli marta 1864. godine. Svršio je nekoliko razreda gimnazije u Novom Sadu. Bio je imuæan èovjek, a inicijator je osnivanja prvog dobrovoljnog vatrogasnog društva u Tuzli 1883. godine. Pokretaè je i akcije za prikupljanje sredstava za osnivanje Fonda za pomoæ sirotinji, ranjenicima, žrtvama rata i svim drugim nevoljnicima. Poduhvat Riste Jovanoviæa za stvaranje takvog fonda naišao je na znatnu materijalnu i moralnu potporu Tuzlaka.
Božiæ. Sveèana liturgija i u Tuzli
Èetvrtak, 06 JANUAR
Pravoslavni vjernici u Bosni i Hercegovini veèeras æe proslaviti Badnje veèe, a sutra tradicionalno u krugu porodice najveæi i najradosniji pravoslavni praznik Božiæ kojim se obilježava Hristovo roðenje.U Sabornoj crkvi Presvete Bogorodice u Sarajevu tim æe povodom sutra ujutru biti održana sveèana liturgija koju æe predvoditi mitropolit dabrobosanski Nikolaj.Pravoslavni Božiæ svetkuje se u duhu mnogih obièaja, a prvenstveno porodiènog ozraèja.
Tako se na dan Božiæa ne ide u goste, veæ se Hristovo roðenje proslavlja u vlastitom domu. Hrišæani tradicionalno vjeruju da bi se tog dana svi koji su tokom godine bili u svaði trebali izmiriti, te jedni drugima oprostiti.
Najèešæi obièaji koje donosi ovaj praznik su polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, peèenje peèenice, darovanje prolaznika, te mnogi drugi koji se u veæoj mjeri obilježavaju na selu.Grijuæi se oko badnjaka, ukuæani se zagrijevaju ljubavlju, iskrenošæu i slogom te mole za zdravlje i obilje, dok njegovom svjetlošæu razgone mrak neznanja i praznovjerja.
Obilježavanje Božiæa poèeinje veæ danas na Badnji dan, a cijela æe njegova proslava trajati tri dana. Sedmog dana po Hristovom roðenju po starom se kalendaru obilježava poèetak Nove godine, u noæi izmeðu 13. i 14. januara.
Iako mjesec i dan roðenja Isusa Hrista nisu taèno utvrðeni, taj se praznik uvijek slavi 7. januara po Julijanskom kalendaru, dok je to kod kršæana koji se pridržavaju Gregorijanskog kalendara 25. decembra, još od 380. godine nove ere.
Sveèana božiæna liturgija održat æe se sutra i u Sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice u Tuzli.
У «Мемоарима» Живка Црногорчевића, поред осталог пише како му је свештеник Симо Соколовић, у то вријеме врло образован човјек, позајмио књигу гдје је прочитао: "Горња Тузла је била велика варош од тринаест хиљада домова и слани бунар, затим једна џамија са каменитом мунаром, која постоји уз воду горе; казује да је била црква и да је дан-данас патосана мрамором". Тако је прије више од стотину година написао тузлански трговац Живко Црногорчевић.
Према Црногорчеићевом казивању, на мјесту гдје је некада био Православни манастир, саграђен је у турско вријеме "град", ограђен палисадама са четири капије. То је био град Тузла (Доња Тузла), док је оно што је било ван ограде – представљало "предграђе" (форштат).
Према предању, прије доласка Турака православни Тузлаци су се молили Богу у цркви светог Илије, која се налазила на брду изнад Тузле. Богомоља је страдала при освајању Босне али се успомена на њу чува у имену Илинчица. Брдо и данас "носи" тај назив. Као и у цијелој Босни тако и овдје само топоними говоре о некадашњим црквама.
Почетком 19. вијека постојала је школа у Тузли која је заједно са ћелијом- молитвеном собом називана и црквом. Учионица је била једна соба гдје је и учитељ спавао. На поду је била прострта асура а у ћошку пећ и једна полица.
Прва половина 19. вијека представља нов период у културној па и црквеној историји Босне, па и Тузле и Тузланских Срба. Опште политичке прилике су биле тешке јер је народ тешко живио. И из тог периода имамо ријетке случајеве градње цркава. По доласку Омер паше Латаса у Босни је заведен ред. 1856. године хришћанска црква у Турској је стављена под заштиту међународног права. То се одразило на стање цркве и код нас.
Саборни храм у Тузли
Када је пред Омер пашу изашао хаџи поп Марко са кнезом и неколико угледних људи, хтеде га пољубити у руку али му паша не дозволи него рече да се донесе столица и да сједе поп. На то му поп Марко рече да може стајати, али му паша рече:"Ти си поп не смијеш стајати". Тада је дошло и до административних промјена па је Зворник био на крају округа и то је био разлог да се сједиште епархије пренесе из Зворника у Тузлу. Од 1852. г. епархија се назива зворничко-тузланска епархија.
Тада је митрополит Агатангел (Грк) одмах почео размишљати о градњи школе и цркве. Није имао ни резиденцију па је становао у кући хаџи попа Марка. На почетку је планирао градити зграду која би уједно служила и као резиденција и као храм. Земљиште је купљено од Петре, мајке Максима Ђукића, на коме се налази данашња црква. Након прибављања материјала одмах се почело са градњом. Мајстор је био Јосип Козина из Травника.
Митрополит је замислио да се приземљу налази богомоља "ћелија", па остави велика врата. Представници турске власти су га запитали откуда да су врата тако велика? Он име је рекао да планира ту подрум у коме ће бити велике каце. У почетку то је била школа а касније храм. На спрату је било шест великих соба за резиденцију. Наприје је урађен подрум, па школа а од 1854. г. храм да не би изазивали вјерску осјетљивост турске власти. Црква је била посвећена Успењу Пресвете Богородице. Тако је у доброј мјери нрмализован црквено-школски живот у Тузли.
Источна страна владичанског двора у Тузли
То је уједно било и вријеме великих буна против Турака које су углавном предводили свештеници најприје по Посавини па и шире. Митрополит је оптужен за саучесништво у бунама па је ишао у Цариград да се правда. Многи свештеници су страдали.
За новог митрополита постављен је Дионисије 1861.г. који је био рло бразован и млад. Умро је 1864.г.
Новац је прикупљан за градњу нове цркве. До 1868. г. прикупљено је око 4000 малих дуката. Тада су у Одбору били: Јово Јовановић, Нико Петрић-Михајловић, Лазо Каљало- Ђокић, Ристо Јовановић, Живко Црногорчевић и Манојло Благојевић.
За градњу цркве најприје је добијен ферман од султана (царска дозвола). Султан је помогао градњу храма са 15 000 гроша (281 дукат ћесарски). Та свота је имала више политички него финансијски значај.
Пошто је одбор са свештеником прибавио 300 000 ком. цигле и 250 товара креча упути се неколико одборника у Шабац код мајстора Тасе Нумановића. Овај мајстор је недавно завршио цркву у Брчком. По споразуму са Тасом требало је исплатити 6000 дуката у злату. То је исплаћено у ратама. Договорили су да ће неко на прољеће 1874. доћи са планом и уговором који ће бити легализован код шабачког суда.
План нове цркве је повјерен Антону Линардовићу родом из Далмације, Сиња. Антон је био запослен код окружне власти и баво се највише планом изградње цеста. За овај посао плаћено му је 15 дуката. Након урађеног плана Живко Црногорчевић и Алекса Васиљевић отпутују у Шабац и потпишу уговор. Убрзо дође Тасо из Србије са неимаром Ристом Недељковићем из Охрида. Прво су порушили стару цркву а затим ископали темеље дубине за пола човјечијег раста. По кречу насуше шљунак а потом положише храстове греде дебеле око 20цм. а по њима опет креч и пијесак.
ГРАДЊА ХРАМА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Млади културни митрополит зворничко-тузлански дионисије добио је достојног насљедника. Био је то Дионисије Илијевић, коме је мајка Василика била Гркиња из Цариграда а отац србин из Шоплука. Дионисије је завршио вишу богословску школу на острву Халки код Цариграда и био хартофилакс Цариградске Патријаршије, а затим чувар патријаршиског печата. Кад је изабран за Митрополита зворничко-тузланског било му је свега 27 година. Међутим послије смрти дабробосанског митрополита Игњатија, буде Дионисије 1868. премјештен у Сарајево, а на његово мјесто у Тузлу дође митрополит Пајсије из Видина.
ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА
Тузланска Црквена општина водила је акцију прикупљања новца за градњу цркве. 1868 имали су око цетири хилљаде дуката. Црквени одбор су сачињавали: Јован Јанковић, Нико Петрић-Михаиловић, Лазо Каљало-Ђокић, Ристо Јовановић-Хорошћић, Живко Црногорчевић и Манојло Благојевић.
Темељи новог Храма освећен је 6. маја 1874. године. На чин освећења дође Мутесафир Мустафа-паша, Кадија и вијећници Турци које је Мутесафир позвао. Митрополит Дионисије поче молитву са тропаром светом Сави јер је тако и написано на повељи која је била спремљена у боци. Присутнима је било чудно а општинарима непријатно што је митрополит промјенио патрона нове цркве. Тузланска богомоља (ћелија) била је посвећена Успењу Пресвете Богородице.
ДАН РАДОСТИ
Градња нове цркве је одмицала. Народ је давао прилоге и радовао се. Мајстор Таса Наумовић из Шапца редовно је испалћиван за свој труд. Неимар Ристо Недељковић је директно руководио свим пословима. Цигла се правила испод градине. Године 1875. градња је апредовала али се народ жалио на квалитет. Општинар Живо то овако каже: «Ми општинари смо млого ретрпјели од народа – као да се не ради добро и да се рђав камен меће у зидове, те су неки по ноћи долазили и рушили зидове који им се нијесу допадали, али ми зато нијесмо ништа марили».
Ипак једна несрећа могла се завршити и теже да је неко страдао, али је само била материјална штета када се срушило кубе. Тасо је био у Брчком и одмах је дошао д види шта се десило. С обзиром да је била касна јесен није се ништа преправљало, али како је већ 1875. године пукла «невесињска пушка», а 1876. године Србија заратила са Турском, црква остаде недовршена.
Када је 1878. године аустријска војска заузела Босну, у многоме се промијенила и економска ситуација. Мајстор Таса није више радио док је неимар Ристо у личној режији са помоћником Л е о п о л д о м Зафанијем наставио градњу. Стручни надзор над градњом вршили су војни инжињери. Цар Фрањо Јосиф 1. је послао рилог од 600 форинти.
Група црквених одборника се жалила цариградској Патријаршији и добила одобрење да се црква ипак посвети Успењу Пресвете Богородице. Митрополит Дионисије се тада није љутио али је касније рекао да је неће осветити ако не буде посвећена Светом Сави.
Црква је довршена 27/15. августа 1882. године. На празник Успенија Пресвете Богородице ипак ју је осветио митрополит Дионисије Илијевић. Био је то дан велике радости како за родољубивог Митрополита тако и за вјерни народ.
ОБНОВЕ ЦРКВЕ И ДВОРА
Прву генералну обнову доживјела је тузланска црква 1909 – 1910 . године. Тада је она добила свој данашњи спољашњи изглед, наравно замјеном барокног завршетка звоника у византијски. Свана и изнутра је украшена и обновљена и засикала новим иконостасом који је израдио неки Вуковић, Србин из Пеште, а иконе је урадио Марко Греговић из Мостара.
Нова обнова тузланске саборне цркве извршена је 1925. године а исте је године осветио први патријарх уједињене српске Цркве и васпостављене патријаршије Димитрије Павловић.
Следећа обнова је била 1968. године када је црква услијед ископа соли почела да тоне. Трошкове обнове поднијела је Дирекција за слијегање терена у Тузли. Била је то само привремена мјера – црква и владичански двор су и даље тонули. У прољеће 1987. године почеле су припреме за адаптацију Двора, а онда и цркве, која је у једном дијелу била нагнута 80 цм. Послије потпуне реконструкције и нивелисања Саборна црква и владичански двор су освештани у недјељу 22. јула 1990. године. Свету архијерејску литургију служили су архијереји српске православне цркве а началствовао је епископ будимски Данило. Деценију послије тога на цркви су запажена новa оштећења као и на владичанском двору. И поред многих апела и молби надлежним институцијама у Тузли, нема одговора. На зидовима и темељима ових објеката видне су пукотине. То је разлог да смо веома забринути за будућност ових културно-историјских споменика који иако под заштитом Државе пропадају из дана у дан.
Тузланска парохија се састоји из следећих мјеста: Град Тузла, Црно Блато, Симин Хан, Славиновићи, Сарајац, Кројчица, Липница, Шићки Брод и Мрамор.
Надлежни пароси данас су протојереј Нико Тошић и прoтонамјесник Милан Топић.
citat:MelMel wrote:
Je li tebi taj Risto Jovanovic sta u rodu?
Ne,imaju tri loze Jovanovica iz Srpske varosi.Ne zna se da Risto Jovanovic ima zive potomke.Sahranjen je na groblju Trnovaac kao i vecina njegove porodice.
Od tri kina, koja su prije Prvog svjetskog rata postojala u Tuzli (Korzo, Kino Josipa Prižanda i Koloseum), jedno (Koloseum) je bilo u vlasništvu porodice Jovanoviæ.
Osnivaè i prvi predsjednik Donjotuzlanskog pjevaèkog društva Njegoš je bio Risto (Jovana) Jovanoviæ, dok je njegova majka Mara, koja je preminula 1903. godine, jednu petinu svoje cjelokupne imovine zavještala društvu Njegoš, èime je postala njegova najveæa darovateljica. Zavještanje se sastojalo od nekoliko kuæa u kojima su se tridesetih godina 20. vijeka nalazili duæani, u samoj èaršiji, u Džamijskoj i Èaršijskoj ulici.
Risto J. Jovanoviæ je roðen u Tuzli marta 1864. godine. Svršio je nekoliko razreda gimnazije u Novom Sadu. Bio je imuæan èovjek, a inicijator je osnivanja prvog dobrovoljnog vatrogasnog društva u Tuzli 1883. godine. Pokretaè je i akcije za prikupljanje sredstava za osnivanje Fonda za pomoæ sirotinji, ranjenicima, žrtvama rata i svim drugim nevoljnicima. Poduhvat Riste Jovanoviæa za stvaranje takvog fonda naišao je na znatnu materijalnu i moralnu potporu Tuzlaka.
Vladika Grigorije i muftija Smajkiæ
U društvu muftije Smajkiæa uèenicima govorio o odnosima vjernika prema vjeri, kao i o odnosima izmeðu religija
Episkop zahumsko-hercegovaèki i primorski Grigorije održao je juèer uèenicima Karaðoz-begove medrese u Mostaru predavanja o važnosti vjere. Ova vijest, da se ne radi o Mostaru, možda bi bila sasvim obièna, ali uzme li se u obzir da je rijeè o prvom ovakvom dogaðaju u gradu na Neretvi, zasigurno je vrijedna svake hvale.
Pred dvjestotinjak uèenika Medrese vladika Grigorije je u društvu muftije mostarskog Seida ef. Smajkiæa srednjoškolcima govorio o odnosima vjernika prema vjeri, zatim prema onima koji ne vjeruju, kao i o odnosima izmeðu religija.
- Prema vjeri i vjerniku niko ne može ostati ravnodušan, a ono što je još važnije, vjernik prema vjeri ne smije ostati indiferentan. Odlike vjere nisu teoretske. Vjera znaèi djelovanje - bile su vladikine rijeèi upuæene uèenicima Medrese.
Nakon predavanja vladika Grigorije je za "Dnevni avaz" izjavio da mu je bilo veoma interesantno i izazovno predavati uèenicima Karaðoz-begove medrese.
- Da, bilo je nešto posebno. Djeca su sva divna, ali srednjoškolcima nije teško predavati ako se pogodi ono što njih interesuje. Bilo je izazovno da djeca mogu da èuju jednog pravoslavnog episkopa i da vide da tu ima milion stvari koje se poklapaju s njihovom religijom - kazao nam je vladika Grigorije.
Вјерници и Српска православна црква 23. априла славе Лазареву суботу или Врбицу, припремајући се, у посљедњој седмици поста, за највећи хришћански празник - Васкрс.
Вјерује се да је на тај дан Исус васкрсао Лазара из гроба и зато Црква тај празник рачуна као највеће дјело које је Христ учинио.
На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе и тиме симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим.
Врбицу обично у цркву носе дјеца у суботу поподне да би је оставили у цркви да се на Цвијети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се касније дијеле народу.
Нама је то био повод да окупимо дјецу и започнемо са радом играонице у овој години.
„Криви смо за многе пропусте и грешке, али наш највећи злочин је запостављање дјеце, негирање темеља Живота. Многе ствари могу чекати, али дјеца не… Њима не можемо одговорити `сутра`, јер они траже `данас`“. (Габриела Мистрал)
За Васкрс је изашао први број „Светосавца“, информатора који уређују чланови Светосавске омладинске заједнице у Тузли.
На иницијативу неколико чланова Светосавске омладинске заједнице у Тузли покренуто је обнављање рада Српског пјевачког друштва „Његош“. Активности су започеле окупљањем чланова и ангажовањем магистра музике који ће водити Хор.
[Edited by Walter did not know on 22-04-2011 at 01:44 GMT]
Srpska pravoslavna crkva uruèila priznanje Opæini Tuzla
Petak, 14 Januar 2011 10:40
Naèelnik Opæine Tuzla sa saradnicima poèetkom sedmice je primio predstavnike Srpske pravoslavne crkve iz Tuzle koji su uruèili priznanje Opæini Tuzla - "Zlatna gramata" za pomoæ koju je Opæina Tuzla pružila prilikom obnove Katedralnog hrama Uspenja Presvete Bogorodice i Episkopske rezidencije u Tuzli.
Predstavnici Srpske pravoslavne crkve su, osim toga, izrazili zahvalnost za efikasan rad opæinskih službi i JKP "Komemorativni centar" Tuzla za efikasan, struèan i profesionalan rad na rješavanju klizišta na pravoslavnom groblju u Požarnici.
U nastavku sveèanog prijema razgovarano je o novim projektima Srpske pravoslavne crkve u Tuzli gdje je posebno naglašena potreba obnove Srpske pravoslavne crkve u Požarnici.
Naèelnik je napomenuo da æe opæina Tuzla nastaviti podržavati projekte Srpske pravoslavne crkve, kao i projekte drugih vjerskih zajednica u Tuzli. Zahvaljujuæi se na priznanju, naèelnik je poruèio:
- Osnovno ljudsko pravo je pravo na vjeroispovijest. Mi u opæini Tuzla samo stvaramo uslove da ljudi ostvare to svoje pravo – istakao je Imamoviæ.
Prva pravoslavna škola u Tuzli osnovana je 1828.godine . Jedan od uèitelja bio je Hadži-Lazar Jovanoviæ koji je osim toga povezivao knjige, pisao èitulje, uz to je bio eæimbaša-pašin doktor,naziratelj škole. Škola je sve do 1853.god.bila smještena po privatnim kuæama kada je sagraðena prva zgrada za srpsku školu. Prvi uèitelju toj školi bio je neki Ðorðija, a imala je 20-30 uèenika. O školi i uèenicima dosta podataka u svojim memoarima donosi Živko Crnogorèeviæ koji je bio uèenik ove škole, a o njoj kaže: „Škola je bila sa sadašnjom kuæom Ðorða Ðoriæa.Posle toga bila je škola tzv. Unièina kuèa, koji je nekada pobjegao u Srbiju a kuæa ostala, i to prizemno jedna soba od sokaka bila je æelija u kojoj smo se molili Bogu, a druga soba od bašèe, u kojoj smo uèili, a u jednom æošku na dolafima iza peæi uèitelj je spavao, a mi djeca na podu sto je prostrt sa asurom, sjedi dolje i prekrsti noge, knjige preda se pak uèi“.
Pred kraj osmanske vladavine srpska crkvena opština je 1873. god. podigla novu zgradu za pravoslavnu školu –„Srpsko narodno uèilište“ (je bio natpis na školi). Nakon okupacije austrougarske vlasti su tražile da se natpis zamjeni u „Pravoslavna bosanska uèiona“ što je odbijeno pa su vlasti sastrugali prvi dio natpisa tako da je ostalo „ narodno uæilište 1873.g.“
Po organizaciji i naèinu rada osnovna srpska èkola se ubrajala meðu u red bolje ureðenih škola kakve su bile u Sarajevu,Mostaru, Banjoj Luci i dr. Nastavni plan se morao dati na uvid vlastima, a da ne bi doslo do nesuglasica umjesto srpski jezik stavljan je bosanski jezik, a umjesto srpska historija samo historija.Iz plana se moglo vidjeti da je pogodan za školovanje djece koja æe se baviti trgovinom i zanatima.
Sredstva za izdržavanje škole u Tuzli obezbjeðivana su iz fonda crkvenog odbora, putem zavještanja i poklon graðana, a udžbenici su dolazili iz Srbije koja je nastojala da ima dominatan uticaj na pravoslavno stanovništvo u Bosni. Tako je uèitelju Jankoviæu uruèeno 490 knjiga,despotu Despotoviæu u brèkom 700,Mihailu Džabiæu u Bijeljini 243, Petru Ðokiæu uèitelju u manastiru sv.Trojice u zvornièkoj nahiji 341, trgovcu Lazaru trifunoviæu 235 knjiga za pravoslavnu školu u Gradaècu.
Prva pravoslavna škola u Tuzli osnovana je 1828.godine . Jedan od uèitelja bio je Hadži-Lazar Jovanoviæ koji je osim toga povezivao knjige, pisao èitulje, uz to je bio eæimbaša-pašin doktor,naziratelj škole. Škola je sve do 1853.god.bila smještena po privatnim kuæama kada je sagraðena prva zgrada za srpsku školu. Prvi uèitelju toj školi bio je neki Ðorðija, a imala je 20-30 uèenika. O školi i uèenicima dosta podataka u svojim memoarima donosi Živko Crnogorèeviæ koji je bio uèenik ove škole, a o njoj kaže: „Škola je bila sa sadašnjom kuæom Ðorða Ðoriæa.Posle toga bila je škola tzv. Unièina kuèa, koji je nekada pobjegao u Srbiju a kuæa ostala, i to prizemno jedna soba od sokaka bila je æelija u kojoj smo se molili Bogu, a druga soba od bašèe, u kojoj smo uèili, a u jednom æošku na dolafima iza peæi uèitelj je spavao, a mi djeca na podu sto je prostrt sa asurom, sjedi dolje i prekrsti noge, knjige preda se pak uèi“.
Pred kraj osmanske vladavine srpska crkvena opština je 1873. god. podigla novu zgradu za pravoslavnu školu –„Srpsko narodno uèilište“ (je bio natpis na školi). Nakon okupacije austrougarske vlasti su tražile da se natpis zamjeni u „Pravoslavna bosanska uèiona“ što je odbijeno pa su vlasti sastrugali prvi dio natpisa tako da je ostalo „ narodno uæilište 1873.g.“
Po organizaciji i naèinu rada osnovna srpska èkola se ubrajala meðu u red bolje ureðenih škola kakve su bile u Sarajevu,Mostaru, Banjoj Luci i dr. Nastavni plan se morao dati na uvid vlastima, a da ne bi doslo do nesuglasica umjesto srpski jezik stavljan je bosanski jezik, a umjesto srpska historija samo historija.Iz plana se moglo vidjeti da je pogodan za školovanje djece koja æe se baviti trgovinom i zanatima.
Sredstva za izdržavanje škole u Tuzli obezbjeðivana su iz fonda crkvenog odbora, putem zavještanja i poklon graðana, a udžbenici su dolazili iz Srbije koja je nastojala da ima dominatan uticaj na pravoslavno stanovništvo u Bosni. Tako je uèitelju Jankoviæu uruèeno 490 knjiga,despotu Despotoviæu u brèkom 700,Mihailu Džabiæu u Bijeljini 243, Petru Ðokiæu uèitelju u manastiru sv.Trojice u zvornièkoj nahiji 341, trgovcu Lazaru trifunoviæu 235 knjiga za pravoslavnu školu u Gradaècu.
Kolo srpskih sestara u Tuzli
Grupa žena iz dijela Tuzle koji se zvao ½Srpska varoš½ slijedeæi primjer nekih gradova osnovalo je društvo ½Kolo srpskih sestara½. Bilo je to poslije drugog svjetskog rata, a prvo što su poduzele bilo je skupljanje dobrovoljnih priloga. Iznajmile su prostorije u koje su smjestile djevojaèki internat i djeèije obadnište.
Poslije izvjesnog vremena društvo KSS je kupilo zgradu sa prikladnim prostorijama u kojoj je poveæan broj pitomica internata i djeèijeg obdaništa.
Iz godine 1930 je ovaj zajednièki snimak èlanica KSS, pitomica ženskog internata i odjeljenja zabavišta. Naprijed su djeca zabavišta.
SVETOSAVSKA OMLADINSKA ZAJEDNICA -TUZLA
