18.01.2008. Servisne informacije .... i malo tuzlarija
Evo nam petka, onako je, malo hladno, malo sunčano pa kao pred kišu. Opet su svi hronični bolesnici upozoreni, ne godi im ovo vrijeme kao ni emotivno nestabilnim, a takvih nas ima.
Vidjeli ste slike sinoćnje nesreće, mene je noću strah izaći, uglavnom su u pitanju mlađi momci, voze, dokazuju se sami sebi, a usput i nedužni nastradaju. Dok je još u toku bio uviđaj našao se jedan pametnjaković da profura ulicama da su ljudi na prozore izlazili da vide šta se dešava. Noću se isključe i semafori pa im to dobro dođe kao poligon za trkanje.
Gripe ima i među Tuzlacima, čim se snijeg otopio pale su i prve žrtve Tuzlanskog kantona u krevet, virusom oborene. Kiše se, kašlje, virusi šire, a limun kupuje. Neki dan javiše da se virus gripe na novčanicama zadrži i dvije sedmice, ne kaže se džaba da su pare najprljavije na svijetu. Među prvim koja se razbolila, srećom ne puno, bila sam ja. Tako, da utješim one koje tek hvata, da će ih držati max četiri dana, dva dana na oči ne vidite, jedva radite, a onda ide nekako, progleda se.
Na svojoj sam koži iskusila da se sa zdravljem ne valja hvaliti. Prvu gripu u životu, da ne mogu ustati sam imala prije 3 godine. Do tada, kada neko leži i kaže da ima gripu, ja sam doživljavala kao izgovor da se ne ide u školu ili na posao. Kad bi se gledale školske slike, među onom najmršavijom djecom sam redovno bila ja, tata me zvao štiglić, ali sve one buce, rumeni, malo malo pa u školu ne idu, a ja svaki dan moram. Djeca dolazila sa gipsom na rukama, nogama, jedna Sanja pojavi se jedan dan sa štakama, kad je ne ubih tad.
Toliko sam puta ponovila što mene gripa ne uhvati pa da samo ležim, da mi se želja i uslišila. Oborilo mene pravo, pa ruku ja nisam mogla dići, ma ništa, i danima tako. Organizam od ranije iscrpljen, valjda posljedice ratne ishrane bogate ničim, a začinjene sa ništa, nije mogao da se bori. Ljudi moji dragi, pa ja nisam mogla da vjerujem da se može tako biti loše, sve što se moglo iskomplikovati kod mene se iskomplikovalo, na kraju hitna došla. Prava hitna, dali mi infuziju, injekcije, dolazili tako oni meni pa i ja malo poče dolaziti sebi, ali od tada svaki put kad krenem da se zdravljem pohvalim za jezik se ugrizem.
Kona jedna, kod koje je špijunka k´o optički zum, došla da mi javi da je hitna nekome stigla, kažem ja njoj nije nekome nego MENI, meni je stigla, idi pričaj i ako sretnes Sanju reci i njoj, neće se ona sa štakama folirati. Sad nešto mislim, trebala sam ih pitati da me jedan krug provozaju i uključe sirenu.
Čovjek je stvarno čudno biće, nikad mu dosta pažnje, dokaza da ga neko voli i za njega se brine. Meni je briga uvijek sa ljubavlju povezana bila, za koga se brines njega volis, što se neko više za nekoga brine sve ga više voli, računica skoz jednostavana. Ne znam ima li iko da nije mislio ko bi njega žalio da umre, bože me sačuvaj. Da je i meni da ja vidim, a da sam naravno živa, i da mi nije ništa. To su oni fazoni iz pjesme Žute dunje, ona bolesna, a on pati za njom, trči dunje joj iz Carigrada nosi ... pa kaže dvjesta dajem spustite je .... trista dajem otkrijte je.... jedino je ona brate trebala biti živa, kakva je to pjesma a i film koji sretnog kraja nema. Da se nađu on i ona koji se vole, pa makar pod stare dane.
Ne hvalite se zdravljem, a i ne kukajte, idemo mi sretni biti, zadovoljni sa onim malim dok i to imamo. Igračima Binga sretno večeras, ja ne igram, previše se uzbudim kad zaokružim četiri broja, a još više razočaram kad vidim da ne mogu ni peticu dobiti.
