Od osamdeset devete sam u bizmisu. To dođe 33 godine sad u septemvru, hoćel´ tako bit´, a?
Ihhhh, pa tol´ko dugo je radio tamo neki direkter možda, razumiš!
I rat sam cijeli prosio, al´ od švercera i vojnika uzim´o nisam.
Jok. Sramota me bilo iskat´ od vojske što me brani da ja prosim.
Znaju me ljudi, ide to, ide, pa malo stane, pa onda opet malo ide...
Prije je bilo bolje – u nas je uvijek prije bilo bolje.
A neđe tamo uvijek budne bolje sad.
Stvarno, i ja bi´ da u nas budne k´o prije. Al´ nije.
Zapamtio sam svašta: heeeej, školarci nosili pun torbak knjižurina da uče, leđa im savijao!
A sad ih ni studenti ne nosaju. Sad je glavno da položiš glavni ispid kako da mrziš i zavidiš!
Šta sam još ono zapamtio: burek mi znali donjet´ k´o sadaku kad je bio gos´n Marković.
Malen zvrk, al´ burek je burek, pusti ti to!
Poslije njega je sve naopačke: niko u nikog ne gleda, niko nikom da pomogne!
Nije baš da smrde ljudi, al´ su se pokvarili da valja.
Majku mi, da ´prostiš, najviše ´suju oni u gajnc-novim džipovima!
Kad god ja poravnim, on bi parkir´o baš tu đe ja sjedim, đe je džaba.
Ne ide tako, brajko: trotovar je moj! Uvijek bio moj – znalo se!
Al´, pusti ti to, obrni-okreni, opet po meni! Hoće onom gumetinom da me pritisne pa maknem, da ´prostiš, guzicu ustranu! Satraće me bilmez pa niđe nisam prispio!
Aaaaaaaj, bijesni ljudi, a bjesnila nemaju, razumiš!
I naopaki ljudi: sve naprave svima samo sebe ne umiju napraviti.
Vidi samo, ovol´ke zgradurine naprave, a sebe sruše.
Pogledaj samo kod nas tu: peton raznih oblikova, a između pustinja!
Al´ opet, nije baš sve ni kazestrofa, ima tu i neke nurmale, elana, nekog ponosa...
Nalete i oni dobri, nije da ih nema: u očima im vidim da im je žao mene.
Oni su nešta k´o lutrija: nemaš teoriju kol´ko će para metnut´ u ćasu.
Nikad malo, a najčešće tamam. Ma, meni je važno da zvecne.
Ni ja ne išćem puno, al´ kol´ko mi daju – moje je.
Budne-budne. Ne budne-ne budne. Sutra ima da nešta budne.
Sjednem tako i radim; radim tri-čet´r´ sata kad eto kombina da me vozi.
K´o precjednika, pravac pred kuću.
Drugi me ljudi svojom sadakom skućili, a djeci školu dao ja. Djece mi!
Eno ih sad u Njemačku: moja djeca, a svoji ljudi. Pusti ti to!
Kad se malo vrate kući – ne prosim.
Oni nanesu svašta šta mi treba pa mi onda ništa ne treba.
Sve kažu da će da šalju pare kad odu, samo da stanem sa ovi´ bizmisom.
Haman im sramota, a ja još u snagi, znam pos´o! Izučio eksperat kako se to radi.
Ne falim se: navik´o sam se da mi ne fali.
I kad ide i kad ne ide ja Bogu dragom šapnem fala!
