Capitis deminutio maxima.
(Latinska izreka)
Jašta nego da je bolje kupit´ kad si vruća da kupiš, nego ne kupit´!
Tek onda, draga dušo moja, natenane i ohlađena, kontaš je l´ se moralo il´ nije?
A moralo je – džaba ti kont!
Najlakše je bacit´ nešto što imaš, trebalo ti-ne trebalo!
Al´, hajde ti, dušo moja, baci nešto što nemaš?!
To ne ide i ne može, iako sam probala!
Zamahneš rukom, k´o da je kesa prepuna nečeg;
il´ pustiš, kobajagi, to nešto, pa da bućne s visine u kontejner!
Kako god napraviš, ne prevariš sebe!
S nema i s ništa kesa je bez oblika, k´o da je ispuhala.
A nije tako!
Nije ona nikad imala nešto u sebi!
Ispuhat´ može samo nešto što je nekad bilo puno – iz prazne (se) ne puca!
Iako je, kako kažu, sve „ludo“ pojeftinilo,
k´o za pakost, ja evo baš sad nemam ni za ono najjeftinije.
Kakva li sam ti – jadna li sam ti!
Bagatela-džabatela!
I voše nisu u pitanju nenormalna sniženja već je u odgovoru besparica sakrivena.
A besparica i besposlica se rimuju.
Sto posto: sad bi mi pare značile više nego kad su cijene nenormalno visoke.
Ma da ih imam samo maličuk više od ničeg,
nekako bi´ ja izašla na kraj sa svim ovim jeftinoćama!
Pokupovala bi´, bez pardona, prvo sve ono što je doskora bilo najn i niks.
Birala bi bez greške ono što je bilo najskuplje, a sad najviše pojeftinilo!
Ales cuzamen.
Tako bi´ procentualno prošla najjeftinije!
Drugo je pitanje šta bi ja onda s tim artiklima!
Jaštaradi da bi ja to sve da sam uspjela šta skanaturit´.
A pošto nisam, ovo pjevuckanje dobija iznenadan obrat, vrlo poželjan za lokalne kokuze!
To me baš i ne tangira plaho: nekako promuzevirim da mi opet ništa ne usfali.
Jasno je: pare odavno nisu problem – para nema!
Očima, kad je već buđelar prazan, pokupujem sve što mi treba!
Poslije, kad ja onim očima što kupuju u korpu, tamo ničega – ista žalost u mom buđelaru.
„Šta si to sebi opet svega nekupila?“ - smirujem se.
Momentalno požanjem odgovor, ma kol´ko mi bio skup za živce:
„Iako je ovo moje ništa, najdraže mi je od svih ništa koja postoje na ovom dunjaluku!“
Ništa meni nije žao za mene: i kad imam i kad nemam!
A već dugo nemam to „imam“.
Tj. već dugo imam to „nemam“.
Pa onda, za najveće ništa, pa još moje, neću ama baš ništa da žalim!
Nek´ košta šta košta: kad je bal – nek´ je maskenbal!
Skrivećki, u poplavi raznoraznih artikala što blješte i mame,
krišom šnjuham da ugledam nešto drugo,
rijetko da ne može biti rjeđe, s patinom rahatluka.
Nematerijalnu vrijednost života.
A to je bezbeli jalov pos´o, šta god ja napravila.
Te dragocjenosti nema za pazarit´: bez nje izađem u koju god radnju da uđem.
Raspršena je u paramparčad, promijenila se, izobličila,
postala vlasništvo drugih – notornih feudalaca i bešćutnih robovlasnika.
Ni rashodovana nije na prodaju.
„Što li nam ovo pravog života nema na sniženju, Sunce mu njegovo kalajisano...?!“ - zabrinem sebe, tek potom zvjezdoznance.
Dok čeznem za odgovorom,
ispod oka pratim ljude što perforiraju u prostor glamura, nalik onom iz tv-reklama.
Kroče izmučeni,
otrovani politikom, duhovnim siromaštvom i nesnošljivošću prema „drugim“, a istim.
Tek ponegdje zasija lažna raskoš: krinke vještačkog spokoja na licu premreženom borama.
„To je, dakle, to! Pravog života nema ni za kakve pare jer ga gotovo više niko ne proizvodi!“- spremno si razjasnim nedoumicu.
Olakšana i bez očekivanja, siđem u ogromnu garažu, u čekaonicu velehvaljenih brendova.
Iz punih kesa ni da proviri velehvaljena vrijednost pravog života.
Fabrička traka se ne da izlizati – svakako ne do zatvaranja radnji.
Kupci mijenjaju kupce, munjevito, k´o hokejaši napadački trio.
Sve misleći da će, posreći li im se,
barem slučajno naletiti i na dragocjeni osjećaj rahatluka (koga zglave nema).
Tako mine još jedan „ludi petak“ – crni biser u mutnom okeanu potrošenog razuma.
Sve tamnijem i neprohodnijem kako dublje uranjamo u sjećanje.
Sve mrklijem kako se približavamo počelu, onoj srži oko koje smo nekada sigurno postojali.
* Capitis deminutio maxima – izreka kojom se u rimskom pravu označavao slučaj u kome je pojedinac gubio status slobodnog čovjeka (status libertatis) te postajao rob (servus); prestajao je biti pravni subjekt (persona) i postajao objekt (res).
