Ni slutili nisu građani Tuzle da su do 1995. i zločina na Kapiji, dvadesetak godina živeli sa teroristima, sve dok ti muslimanski ekstremisti, njih sedmoro, rođenih i odraslih u najjugoslovenskijem gradu bivše države, nije, tog kobnog 25. maja 1995. izvršilo samoubilački teroristički napad “simultanim aktiviranjem eksplozivnih naprava na lokaciji Kapija”, gradskom šetalištu i okupljalištu.
Vest su kao nesumnjivu ekskluzivu prošle nedelje donele beogradske Večernje novosti, profašistička vladina štampana stvar, pozivajući se na izveštaj skupine navodnih eksperata, nastavljajući svoju misiju revizije bliske prošlosti i proizvodnje nevinašca od srpskih zlikovaca, kakav je odmetnik od pravde general Novak Đukić, zapovednik Taktičke grupe “Ozren”, Vojske Republike Srpske. Pred Sudom Bosne i Hercegovine osuđen na 20 godina robije kao naredbodavac zločina.
Novosti rade svoj posao najbolje što znaju, kao, recimo, 1994, kada su reprint slike Uroša Predića “Siroče na majčinom grobu” predstavile kao fotografiju “koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak – siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani”. Vrh vlasti (čitajmo: Aleksandar Vučić) u Srbiji ima svoju nakaznu logiku: ko je onako uspešno huškao na krvoproliće, znaće i da fabrikuje nevino osuđene, “tradicionalno časne” srpske generale.
Glavni i odgovorni urednik Novosti je, eto logike, ratni direktor Radiotelevizije Srbije Milorad Vučelić, glavnokomandujući propagandnog aparata iz vremena kada su “srpska deca bacana lavovima” u sarajevskom Zoološkom vrtu, a Davorin Popović, Josip Pejaković i Kemal Monteno držali u Sarajevu “javne kuće sa maloletnim Srpkinjama”.
Ostalo je, dakle, takmičenje u neljudskosti - ko ljudskost traži u srbijanskim medijima, politici, pravosuđu, na pogrešnom je mestu.
Ciljna grupa - neljudi
Sve je logičnije i razumljivje, ukoliko nema nikakve veze sa zdravim razumom, jedna je od temeljnih postavki srbijanske propagande koja se, od početka realizacije velikosrpske hegemonistične ideje oslanja na tako spasonosnu autoviktimizaciju. Jer neprijatelji Srba proglašavaju Srbe krivima, štaviše, čine zločine prema svojima, ne bi li Srbi ispali krivci. Odavno se ne postavlja pitanje zašto. Tako su danas za srbijansku javnost zločini Vojske Republike Srpske na Markalama, u dva navrata, u Ulici Vase Miskina (današnja Ferhadija), Račku na Kosovu, pa tako i na tuzlanskoj Kapiji, nesumnjivi dokaz srpske nevinosti i podmetnutog zločina.
Bolna je istina i to da je srbijanski politički vrh, videvši da ovakve manijakalne prevare funkcionišu, naredio masakr u pećkom kafeu “Panda”, decembra 1998. Šestorica mladih ljudi su tada ubijeni, cilj je postignut, opelo je služio patrijarh srpski Pavle, a krivci nikad nisu izvedeni pred sud.
Glasnogovornik domaćih i međunarodnih eksperata, upregnutih u odbranu Novaka Đukića, Ilija Branković, titulisan u famoznom broju Novosti od 4. marta kao “siva eminencija balistike” (nadahnuti autor ekskluzive Dragan Vujičić), saopštava da su teroristi aktivirali eksplozivne naprave, a ko su, videćemo. Zna samo da ga ne košta ništa da se čudovišno poigra bolom roditelja koji su izgubili decu: “Čak 27 osoba žrtava sa tuzlanske Kapije se mogu uslovno označiti kao potencijalni bombaši samoubice jer je sudski utvrđeno da su izgubili život od posledica bliskog eksplozivnog udara”.
Čemu te reči koje izazivaju zabunu, to “uslovno”, “potencijalni”, da je general novinar Novosti, rekao bi, kao što je uredništvo ovog fašističkog produkta napisalo iznad fotografije jedne od žrtava na Kapiji: “Jedan od stradalih bombaša samoubica”. Nekad je bio poznat reklamni slogan “To mogu samo Novosti!” - namnožilo se u međuvremenu tog zla, mnogi mogu, hoće i rade slično.
Međunarodni terorizam i domaći zlikovci
Još 2014, kada je šumski odmetnik Novak Đukić strugnuo u Srbiju i pronašao sigurnu kuću pod okriljem vlasti, država Srbija je inscenirala pokaznu vežbu njegove nevinosti, na artiljerijskom poligonu u Nikincima. Pred 400 osoba koje su predstavljene kao eksperti ispaljena su 59 projektila, te je, uz dodatna teorijska istraživanja, “dokazana” teorija o teroristima samoubicama.
Siva će eminencija ustvrditi: “Naši stručnjaci su tokom istrage analizirali sve terorističke napade u svetu od 1950. do 2016. iz američkih i ruskih izvora (oko 50.000 terorističkih napada). Događaj u Tuzli se najviše poklapa sa napadom koji je godinu dana kasnije, 1996, izveden na vojnu bazu SAD u Dahramu u Saudijskoj Arabiji, kada je stradalo 17 Amerikanaca, a ranjeno njih više od 70.”
Impozantno. Ima general Branković i dodatna saznanja, koja neštedimice deli sa autorom napisa i čitateljstvom Novosti: “Kako nam otkriva Branković, zajednički imenitelj za ova dva napada mogao bi biti čovek pod imenom Šejh Mahmud Abu Abdul Aziz al - Muntesib, poznatiji u BiH kao Riđobradi. On je osnivač odreda “El mudžahedin” koji je komandovao iz Mehurića kod Travnika. Ovaj lični emisar Osame bin Ladena, posle zlodela u BiH odlazi na Kosovo, da bi 1996. bio uhapšen u Saudijskoj Arabiji upravo zbog terorističkog napada na vojnu bazu SAD.”
Ova izjava otklanja sve dileme - za ovaj slučaj neophodno je angažovati stručnjake različitih specijalnosti.
Kontinuitet bestidnog zataškavanja
Oslonjena na neoborivu teoriju očuvanja nevinosti čitavog naroda, misija zataškavanja dobija pravo građanstva i, štaviše, postaje državni ineres, za čije se ostvarenje ne žale novci. Angažovani su, pritom, svi državni resursi, u ovom slučaju, osim Ministarstva odbrane i Generalštaba, Vojnomedicinska akademija koja radi svoj posao, naravno, i leči Novaka Đukića kad god treba da se pojavi pred sudom. A treba samo to, da se pojavi, jer nema ponavljanja dokaznog postupka koji je okončan pred Sudom BiH. Đukić se leči uspešno, kad odbrana opravda njegovo odsustvo, namah mu bude bolje, iako se žali, govori se nezvanično, na psihološke i kardiološke probleme. Tu dolazimo do pravosuđa koje dosad nije proveravalo Đukićevo lečenje i gde se on nalazi u vreme zakazanih pretresa.
Možda šeta po Kalemegdanu, zdravo je. Oni koji su živi to mogu. A i Kalemegdan budi ratne uspomene, kao mesto sa kojeg je ispaljena granata na Kapiju. Može da obiđe i glavni štab etničkog čišćenja u Knez Mihailovoj 35, zgradu Srpske akademije nauka i umetnosti.
“Poštovani prijatelji, zamislite kako je bilo roditeljima i prijateljima Edise Memić i Armina Šišića, koje je morbidna uređivačka politika "Večernjih novosti" srbijanskoj javnosti predstavila kao islamske teroriste. Nisu se potrudili ni da objasne da li toj islamskoj terorističkoj grupi pripada i Arminov brat Nihad – i on je izgubio život na Kapiji. I sve troje su imali po 19 godina”, pišu ovih dana intelektualci iz Bosne i Hercegovine svojim srbijanskim prijateljima.
Potpisnici apela (Sinan Alić, Esad Bajtal, Edina Bećirević, Ahmed Burić, Dragan Bursać, Nerzuk Ćurak, Zlatko Dizdarević, Marko Divković, Ferida Duraković, Duška Jurišić, Enver Kazaz, Boro Kontić, Slavo Kukić, Dino Mustafić, Nada Mladina, Žarko Papić, Senad Pećanin, Srđan Puhalo, Borka Rudić, Vildana Selimbegović i Srđan Šušnica) optužuju državu Srbiju i srbijansko pravosuđe za relativizovanje zločina i opstrukciju pravde, podsećajući na hronologiju i kontinuitet zločina na Kapiji.
Odgovor je ranije bio mnogo glasniji.
Mrak se spušta na Kapiju, ostali su bol i stihovi Maka Dizdara na spomeniku ubijenoj mladosti: “Ovdje se ne živi samo da bi se živjelo, Ovdje se ne živi samo da bi se umrlo, Ovdje se umire da bi se živjelo…”
Bojan Tončić (
remarker.media)
