Info: Ako imate neke nejasnoće, pitanja, primjedbe, sugestije,..i dr. u vezi ovog podforuma javite se privatnom porukom moderatorima


FORUM : Umjetnost : Miroslav Mika Antic
Strana: 1 2 3 4 5 6 7 8
New Topic Post Reply
Pošiljalac Poruka
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Mika Antić - Kad misliš da sanjaš...

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.

08-01-2014 at 22:53 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Ulepšavanje nevidljivog

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.

Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre?
Gde nebesa i vode? I gde tek zemlja?

I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet?

I gde je posle života smisao, koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao naslućenog?

Ovako bih se, dakle, usudio da pomislim:
pre svega morala je biti - želja.

Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,

sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,

čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti

kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio ja,
a besanosti žig mi govori da sam bio,

da sam mnogostruki glasonoša, i da se vraćam
u jatima, kao civilizacije, kao kosmički zdenci,

- sve što me tako izgovara, u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.

Pa evo, rekoh ribi, sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene, saleta između potiljka i beonjača,

nalaže mi da od te vaše, sad oživele,
porozne telesne sablasti

- ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost -

zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.

Prvo je moje mučenje:
da budem mlađi od svojih uspomena.

To je nekako počasno isto, kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena, vetra ili duge.

Drugo je moje mučenje
da budem neuhvatljiv u mislima.

Da, dok boravim u njima, budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.

Da budem, dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.

Da budem, dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.

Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim: razumeo bih

da li je kretanje starenje prostora u nama,
ili starenje nas u prostoru.

I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi.

Spreman sam, evo, da bez velikog čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite

vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,

sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.

To bi mi vrlo pomoglo
da u konačno smestim beskonačnost

i da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam, čak istovremeno, svakada.

12-01-2014 at 00:28 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Savrsenstvo vatre
Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome što ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?
Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasudjivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

12-01-2014 at 23:15 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proći će proleće kao san razbarušen i čudan
što liči crvenoj ptici.

Doleteće i odleteti danas sva cvetanja
bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.
Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti ?

Proći će proleća ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.

Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću ...

16-01-2014 at 22:50 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Gospodjica Mašta

Često nisam uspevao da je dozovem.

Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.

Mašta je čarolija.

Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.

16-01-2014 at 23:38 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Otkrića
Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.

Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karela Capeka:
"Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nas
odluci da trazimo.

2.

Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decjih
ociju, posmatram ovaj zivot kao nesto
sareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja
je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sisao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu
da je to nemoguce. A vidis, moguce je,
jer sve cinim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije
slicna tebi, vec sebi samoj".
Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne
unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na
ovaj svet".

Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao,
i sve poceo iz pocetka.

Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od
onih koji, osamuceni od srece, likuju sto
uspevaju na nov nacin da izgovore neku
potpuno istu stvar.

30-01-2014 at 22:38 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

OCI


U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

03-02-2014 at 22:40 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

govor

smatram velikom slaboscu i stvarno bih
bio potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka:
recima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim

postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna

"najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena"
kaze jedan prastari zapis sa tibeta

postoji govor koji ce neko otkriti sutra,
a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije
ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima

jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva

postoje kulture gestova, disanja ili vida
postoji vreme vremena i prostiranje prostora
postoji lepota lepote
ostoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci
postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj

sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim
ve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja


tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda
takvo je moje cutanje s tobom ove noci
opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti

to je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili

pisem umesto tebe snezani i alisi
saljem telegrame pinokiju i malom princu
javljam se bar jednom dnevno telefonom
galebu dzonatanu livingstonu i pepeljugi

ali ni reci odgovora
znaci da misle na nas

ko zna glasove misli,
retko kada se oglasi glasom govora

ljudi se postuju recima, a vole cutanjem

14-02-2014 at 01:00 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

platiti izlaz

hteli ste silom da me naterate
na vas preziveli nacin kretanja.
nacin kretanja tvrdih i sporih stvari.

grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom ocajnickom neznanju,
trazili ste da odredite svoje mesto u meni.

jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

ko udje, a ne ume da izidje,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

07-03-2014 at 19:52 | Uključi u odgovor
laly
Nivo: Moderator podforuma
Don't Let Me Be Misunderstood

Registriran(a): 19-11-2005
Lokacija: Wudang
Odgovori: 39084
IP: Maskiran


View Profile Send Email to User Send Private Mesage to User
icon Re: Miroslav Mika Antic

Pećine

Ovog aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim
se ka moru.
Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim
slikama okeanskih dubina.
Neko je dole pronašao novu vrstu života.

U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah
prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje.
U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke što
rije usnama sprudove. U blagom dahtanju šljunka i
otkucaju srca neke bube na dlanu.

Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo
otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu.

Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost očiju.

Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo
hemije.
Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i iz
svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana
što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog
zagrljaja.

Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurne
kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj.
Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci u
petnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja.
I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge
sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?

Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.

Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih ni
saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išao
sam ka moru kao ka zvuku iz sna.
Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati,
ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene.

Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni
nekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetar
oreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sa
strane i pravim se ravnodušan.
Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.

Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica.
I ima moje godine i moju tihu upornost.
Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?

Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena.

Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju preda
mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru.
Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi
iz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola.
"Na čudan način stižete", rekoh umesto pozdrava.

On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperio
zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po nama
grušalo.
Nabacujući granje, reče: "Pridjite vatri."

Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na
sneg.
U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostro
uz samu obalu potoka.
On reče: "Budite spokojni. Paziću na Vas dok spavate."

Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napade
kašlja.
Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu
tišinu.

Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam
ulovio u viru ispod kamena.
Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela
kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog
užarenog uha.

Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči, ja sam Vas ipak posmatrao
zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestiti
prijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete,
ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz
tvrdo?"

Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu tako
dostojno poštovanje.

On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas
teraju. Od koje ste Vi vrste?"

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I
kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega
i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da
svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne
mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha,
metala, ikre, semenja...

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To
beskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima.
Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem.
Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane,
neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice
prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik.
Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica
realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u
tačku i produžetka u nedogled.

Dečak je i dalje ćutao.

Ovako sam mu rekao:

"Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam
u jedno: nemam pamet od magle.
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga
otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke
uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam
živeo u onom što još ne poznajem.
I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.

Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se
smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom
prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"

I ovako sam mu rekao:

"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz
mene, već lice moga naličja.
Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava,
množi se novost već poznatog.

Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da se
uobličim u krošnju svoga konačnog?
Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u
premorenom vazduhu medju pepelnim senkama?

Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se
igram. Vidite kako to umem.
Igra je neobičan i nepogrešiv život.

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."

Od koje sam ja vrste?

Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo
zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.
Eto od koje sam vrste.
Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni
ožiljci, ni starenje.

Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva
tkanja poznaju kao ćilimu.
Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i
blaži nesklad boja.

Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po
meni tišina.
Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.

Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićem
smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru od
sopstvene svetlosti.

"Verujte", reče mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe
tako aljkavo preobučen.
Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres, šumski
požar, poplavu ili smrt.
Ali to nije dovoljno.

Mučite se da mislite dalje od odmišljenog.

Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se
okean muči dok brsti stenovite obale?
Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi
muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo?

Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam:
najteže je razumeti ono što je razumljivo.
I najteže je čuti ono što vam prećutim. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost ušiju."

Sedeli smo do svitanja. On reče da u kamenu nema nevidljivih
hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se
prodje kroz tvrdo.
Jednostavno se bira prvi, najpreči put, i to je čitava pamet.

Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj
nemoći.
Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a
preziru?

Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negde
naučiti.
Treba zadržati dah, zažmuriti, i zatim, zagnjuriti se u
planinu.

Poneko nikad ne primeti, ushićen lepotom svog vida, da zagledan
u neobično, smeta njegovoj običnosti.

Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz
stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh".
On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Teže mi je kroz vazduh.
Mučim se da ga savladam.
Vazduh je dosta žilav, neposlušan i razmažen. I uvlači se u
čoveka."

"O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije čarolija, i
ako svako može da se kreće kroz tvrdo, znači: i ja bih mogao.
Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi."

"Ćutanjem", reče on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno,
isuviše ste brbljivi.
Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus reči.

Ja, i kad najviše žurim, žurim vrlo polako. To nazivam
razmišljanjem."

I ovako je rekao:

"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi Vam od
svega ostalo tek nekoliko reči, oljuštenih i čistih,
lišenih nepotrebnog.
Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. Velika je to smelost
i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i čudovišan jad, usuditi
se kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka. Čvrstina i grč
planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama.
Miris sunca u semenju.
Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno
slušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima.

Govor je opasna umetnost."

A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči?

"Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremu
protiv lukavstva i zablude."

A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni
život?

"Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspeće
da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."

A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč?

"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključ
kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu."

Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako gricka
poslednje zrno nara.
U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.

Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo, prevazilazi
dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora.
Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nečujnom. Ko ume tako
da odluči, taj ima oslonac u nevidljivom.

Bio sam sanjiv i umoran, sav nešto nežno ošamućen. Umalo da
mu priznam, ni učtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem.
Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra
načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni
plač od straha i lepote.
Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo?

Duboko se poklonio. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da
budem manje umišljen. Zahvaljuje mi na tome.
Više se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.

Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeći se da
izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su
neukaljane.
Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.

Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti, odlučih da
je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe.

Da je nikad više ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu
liticu.
Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otečene i rovite.

Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te
reči.
I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost, odlučih da ih
progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi.
Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao
licem ka zemlji sa punim ustima vatre.
Govorio sam žar, i desni su mi bile u plikovima i ranama.

Izabrah još neke reči. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim
meso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorim
korenje.

Skoro sam se udavio.

I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor,
ma bila i najobičnija.
Reč: ptica. I rel: hleb. I sreća. I ljubav. I istina.

Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego mome značenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh.
Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo, bar u svoj neuki
um?

Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka,
sloboda ili život.
Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, već da ih živim u sebi,
žureći polako i oprezno.

Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.

Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi
nezrele plodove kiše, ljuštim se, ali se provlačim kroz
okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog.
Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje
prepreka?

Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drži na plećima
brodove natovarene nebom, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u
prazno, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan vetru, koji bez kičme i kostiju nosi težinu
ptica, možda ću to razumeti.

Kad budem ravan sebi, možda ću to razumeti. Vreme je da
odrastem bar do sopstvenog temena.

10-03-2014 at 23:46 | Uključi u odgovor
Trenutno aktivni korisnici
Aktivni gosti: 9
Skriveni clanovi: 1
Aktivni članovi: 0
Sretan rođendan: bajrica, bibilibi, boban, boziji spijun, Eskim, Little Miss Sunshine, Netko, noob, plavetnilo, Socijaldemokrata, stakazes, taricone, vuvuzela, zubobolja
FORUM : Umjetnost : Miroslav Mika Antic New Topic Post Reply

Strana: 1 2 3 4 5 6 7 8


Niste logirani? Nadimak / Username: Password: Sakrij mi ime
Zaboravili ste password?




Pregled tema u posljednjih 24 sata
Pregled poruka u posljednjih 24 sata
(dva dana, sedam, 30 dana)

Pregled pisanja forumaša u posljednjih 24 sata

Skokni do foruma:

Kontaktiraj nas | tuzlarije.net

Powered by: STRING FORUM Version 1.0
Copyright © 2001 STRING