Sedmi amanet ptici

Dodjite, mahnuo sam
sidjite da vas poljubim u znak zalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako vec mrtva ptica
najveca tuga koju sam ikada okusio
dodjite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica rece :vasa je najbolja tehnika
u isto vreme vasa najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, vec ste me jednom poljubili
i ostala je ziva rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su meksi od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo zivot.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vas san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....

Otkrica
...
Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nas
odluci da trazimo.

2.

Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decjih
ociju, posmatram ovaj zivot kao nesto
sareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja
je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sisao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu
da je to nemoguce. A vidis, moguce je,
jer sve cinim neznanjem.
...

Obzorja

Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.

Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.

Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.

I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.

I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.

Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.

Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.

Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.

I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.

Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.

Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.

U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.

I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.

POTRAZICU TE NA TOM PUTU...

Zar se nikad ne upitaš:
da li,
ovako privremeni,
ne prisustvujemo građenju jednog novog sveta,
koji,
rasparčan u svima nama,
iskonski ružno teži da se ponovo spoji
u raniju celinu?

Hoćeš li da se nađemo
kroz devet miliona godina
u nekoj budućoj maglini
na putu ka sazvežđu Sirijus?
Ja to već odavno nisam bila.

U redu,
(...)
kažem shvativši konačni smisao poraza.
Naći ćemo se.
Kroz devet miliona godina.
Potražiću te na tom putu.
I ja to već odavno nisam bio.

NAJSREĆNIJI SU ONI....

Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina, i sagradio
Balbek, i porušio Troju, ako se secaš reptila,
Atlantide i mastodonata, ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere da bi
se shvatio smisao i pravi pocetak coveka.
Neko bi mislio: sanjariš. Ne. Ti to izbegavaš obmane.
Ko ne uma da izmisline ume ni da opstane.
Najsrećniji su oni koji su teški naviše.
Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli da je temelj već krov,
i semenka već plod. I pogled u nebo već krilatost.
I zamisao već doživljaj. I htenje već saznanje.
I odluka već dejstvo.
Ako znaš da si leteovan sunčevog sistema i prestizao vreme,
i boravio u svetlosti, i u nekoj budućnosti zaboravio kapu,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Pitaš se šta je suština? Biti moguć u nemogućem.
Pitaš se šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš.
Pitaš se gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličiš misao, uobličićeš beskonačno.

Mali kameni nokturno

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Čaraju vatre tudjim rukama

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokušali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

[Edited by laly on 15-12-2014 at 21:56 GMT]

Nekome ko će razumeti

Sad shvatam: nismo došli
zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze
nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre
kao aprilske laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u pupljcima vida
ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i ruŠi daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja i grana.
I jednako je u nama
i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo
postali pepeo sivi
od koga bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukčije živi
od svih ostalih živih
na ovom zbunjenom svetu.


I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo.

Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet.
Svakog se jutra ponovo kristalno radjamo i živimo do večeri po jedan
ljudski vek.

Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće.

U sumrak, opet, umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim
drukčijem trajanju, koje će početi ujutro, iz početka.

"Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš
planinu" - kaže Konfucije.

Ko stvara, a ne počne iz temelja, nikad neće ni ugledati krov.
Ko voli, a zablene se u sebe u ogledalu, kao da nikad nije ni
progledao.

Ko živi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji, kao da nikad
nije ni postojao. "Ne primaj svet onakav kakav dobiješ, niti ga
ostavljaj takvim" - kaže dobri stari Tin Ujević.

Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su
godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan."

Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao
što je leptiru rodjendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče,
baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u
nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače.

Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba.
Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan,
ni pravi.

Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.

Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati
tragač za večnošću u sebi, a ne za sobom u večnosti.

Sve boje sveta

Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.

Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.

Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači

Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.

Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom...

Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al' iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje