Kroj
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

BORI SE

Bolis me, telo
moje, bolis me.
Volis me, punjena budalo, ne volis me, volis me.

Otkidam
latice svetlosti da te smrt manje pece.
Prolecem kao stolece. Kao
prolece ponad tebe tecem.

Bolis me. Ne prebolis me. Razbolis me.
Razbolim.
Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te, a ogolis me. Goris me, a
ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam
latice vremena. O, veruj mi, u nas ce
grunuti topovi mrznje, i u
ljubav urasce.

A da li ce zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori
se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.

Sve se, sine moj,
moze nauciti iz knjiga, osim,
cetri stvari:
Vrline davanja,
Vestine velikodusnosti,
Vizonarstva buducnosti,
i umetnosti strpljenja.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Cekanju dodje kraj

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju.

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.

Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost.

Poraz jedne zvezde


Moj umor potiče od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena, vidiš kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija te da ništa ne počinje od tebe i da se u tebi ništa ne može završiti.
One ti kažu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih naših okeana što su bili. Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu... Izmisli, viču mi one svojim žutim glasovima obojenim sa nešto malo crvenog, izmisli, viču da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.
I još mi viču: zar misliš da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora? Zar misliš da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar misliš da stvarno možes biti nešto drugo nego što smo mi bili od postanka?
Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrću. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.
Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, baš kao što će jednog dana svetlost mojih snova doći do nekog drugog i dotaći mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.
Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu još da umrem, iako mi svaka stvar koju srecem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato što mirišem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja niče oko panjeva, na tišinu... Stvarno, mirišem na tišinu.
Onda: uhvatim sebe da je sve to već nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskeženost, bila je dobrota i zlo, puževi, školjke, ljigavost riblje kože, sve je već jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, diše, ide nekuda i posle mi se mrtva vraća.

Zaklopim oči. Ali to ne znaci da sam ugasio sazveždje. Nebo može biti siromašnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiju, ali ne i za njenu svetlost.
Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: već je umorna od mog umora.
Neka nova planeta koja tek raste iz pramagle.

[Edited by laly on 22-07-2014 at 20:43 GMT]

Fragment
-Ljubici-

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

MREŽA

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena,
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove:
NAS DVOJE.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se Ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da Te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.
Veruj mi, PRVA LJUBAVI, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda.
Otkrio sam to slučajno.
Ništa ne činim silom. Ništa ne činim namerno.
Ni naučeno napamet. Niti umem da
predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nešto čudno: lice jedne
devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zastao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
Ne prati ona mene, već ja idem za njom.
Nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

Danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. I skoro sam
se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.
VERUJ MI, POSLEDNJA LJUBAVI, NEMOGUĆE JE
VOLETI POSLEDNJI PUT U VEČNOSTI