hvala za video ekstra je

http://www.youtube.com/watch?v=maTQ-ZIHmng
evo jedan i od mene

citat:

---

roko wrote:
http://www.youtube.com/watch?v=maTQ-ZIHmng
evo jedan i od mene

---

DNEVNIK JEDNOG PSA

Prva nedelja: Danas punim nedelju dana. Kako je lepo biti deo ovog Sveta...

Prvi mesec: Majka se odlicno stara o meni. Zaista je majka za primer...

Dva meseca: Danas su me odvojili od majke. Ona je bila veoma uznemirena zbog toga i ispratila me je tužnim pogledom. Nadam se da ce moja nova ljudska porodica brinuti o meni toliko dobro kao ona.

Cetiri meseca: Odrastao sam veoma brzo i sve mi privlaci pažnju.U mojoj kuci žive i mala deca koja su mi kao mlada braca. Cesto se igramo, oni mene vuku za rep a ja ih u igri povremeno malo gricnem.

Pet meseci: Danas su vikali na mene. Gazdarica je ljuta pošto sam se ispiškio u kuci ali mi nikad nisu rekli gde bi trebalo to da radim. Sada spavam u hodniku . To mi se nimalo ne dopada.

Osam meseci: Ja sam jedan veoma srecan pas! Imam toplinu doma, i osecam se veoma sigurno i zašticeno...Mislim da me moja ljudska porodica zaista voli. Celo dvorište je moje pa ja cesto prevazidem sebe kopajuci zemlju kao što su to radili moji preci da bi sakrili hranu. Moji i ne pokušavaju da me nauce novim stvarima pa je verovatno ovo što radim sasvim u redu.

Dvanaest meseci: Danas punim godinu dana. Odrastao sam pas. Medutim moji vlasnici kažu da sam porastao više nego što su oni ocekivali. Kako li su samo ponosni na mene!

Trinaest meseci: Danas su me vezali. Skoro da nisam mogao ni da se mrdnem, na sunce kada mi je hladno ili u hlad kada je vrucina. Kažu da ce da me posmatraju i da sam nezahvalan. Ništa ne razumem.

Petnaest meseci: Sve se promenilo... Drže me zakljucanog na terasici. Jako sam usamljen. Moja porodica me više ne želi. Ponekad cak zaborave da sam žedan ili gladan. Kada pada kiša, nemam ni krov nad glavom.

Šesnaest meseci: Danas su me sklonili sa terase. Bio sam siguran da su mi sve oprostili da sam skakao od srece. Rep mi radi kao navijen. Štaviše, mislio sam da me vode u šetnju!!! Krenuli smo u pravcu autoputa kada su odjednom zaustavili auto, otvorili vrata i izašli napolje. Bio sam srecan misleci da cemo ceo dan provesti u prirodi. Ne shvatam zašto su naglo zatvorili vrata i otišli. Stanite!!! Lajao sam! Bili su me zaboravili...Trcao sam za automobilom iz sve snage. Moja tuga je rasla kako sam ostajao bez daha a oni ubrzavali...Na kraju sam shvatio šta se desilo... Napustili su me.

Sedamnaest meseci: Uzalud tražim put kuci, sâm i napušten. Lutajuci tako, naišao sam i na neke dobre ljude koji su se sažalili na mene i dali mi nešto hrane. Ocima im pokazujem zahvalnost iz dubine duše. Nadam se da ce me usvojiti, bio bih poslušan kao nikada do tada!!! Nažalost oni samo sležu ramenima i kažu nešto kao - jadan mali, verovatno se izgubio...`

Osamnaest meseci: Pre neki dan sam prolazio pored škole i video mnoštvo dece nalik mojoj braci iz porodice. Prišao sam im bliže a jedna grupica je pocela da me gada kamenjem, glasno se smejuci. Takmicili su se ko ce me preciznije pogoditi. Jedan kamen me je pogodio pravo u oko i od tada više ne vidim na njega.

Devetnaest meseci: Neverovatno! Kada sam lepše izgledao, ljudi bi se i sažalili na mene. Sada sam veoma slab i izgledam užasno. Izgubio sam jedno oko i ljudi me teraju kada pokušam da se odmorim u njihovoj blizini.

Dvadeset meseci: Jedva se krecem. Danas su me kola udarila kada sam pokušao da predem ulicu. Bio sam na pešackom prelazu. Nikada necu zaboraviti zadovoljan izraz lica vozaca koji me udario. Bolje da me na mestu ubio. Ovako mi je samo slomio zadnje noge! Bol je neizdrživ! Noge me ne drže. Jedva sam se dovukao do trave pored puta. Deset dana sam bio na suncu, kiši i hladnoci bez imalo vode i hrane. Nisam više u stanju da se pomerim. Sve me mnogo boli. Nalazim se na veoma vlažnom mestu i cini mi se da i dlaka pocinje da mi opada. Neki prolaznici se prave da me ne vide, dok drugi govore jedni drugima da ne prilaze.

Skoro da sam bez svesti ali sam nekom unutrašnjom snagom uspeo da otvorim oci. Njen topli glas me probudio. "Jadna mala kuco, kako su te to ostavili". Sa njom je bio i jedan covek u belom koji me pogledao izbliza i rekao: "Žao mi je, ali ne možemo ga spasiti. Najbolje da mu skratimo muke". Devojka je pristala dok su joj suze išle niz lice. Uspeo sam nekako da pomerim rep, pogledam je i zahvalim joj se što mi je pomogla da konacno pronadem mir.

U momentu dok sam osecao sitni ubod igle, pre nego što sam pao u vecni san, pomislih: Zašto sam se uopšte rodio kada me niko nije želeo?

tuzno al istinito u potpunosti.....

http://www.radiosarajevo.ba/content/view/18928/27/
evo svi mogu bit ovako poznati ,