Pobijedili srcem i jedinstvom

Svi su bili protiv nas, a u zraku se osjećala netrpeljivost, kaže kapiten Sabahudin Delalić


Hrabre sreća prati, komentar je Mirze Hrustemovića, selektora bh. reprezentacije u sjedećoj odbojci, nakon osvajanja pete uzastopne titule prvaka Evrope.
- Bilo je gusto, posebno u finalnoj utakmici s Rusijom (3:2). Protiv nas su bili svi, od čistačica i portira do protivničkih timova. Jedino nam je reprezentacija Hrvatske bila sedmi igrač i hvala im na podršci. U redovima protivničkih timova osjetno se popravlja kvalitet igre, što nam je nekoliko puta zadavalo muke.
Ipak, u ključnim momentima Prvenstva preovladalo je naše iskustvo, što nam je, na kraju, i donijelo zlato. No, moramo dobro zapeti kako bismo ostali na pobjedničkom tronu - kazao je Hrustemović na dočeku zlatnih odbojkaša u Sarajevu.

Nepošten odnos

Ismet Godinjak je istaknuo kako su on i saigrači vjerovali u uspjeh i pored teških okolnosti u kojima su se našli.
- Pobijedili smo srcem i jedinstvom. Samo nas je to održalo tokom Prvenstva, a naročito u finalnoj utakmici. Bilo je, zaista, teško - rekao je Godinjak, kojeg su jučer dočekali sinovi Haris i Aldin.
I pored radosti zbog osvojenog zlata, kapiten Sabahudin Delalić nije krio razočarenje zbog odnosa organizatora i protivničkih reprezentativaca prema našen timu u mađarskoj Njiregihazi.
- Svi su bili protiv nas, u zraku se osjećala netrpeljivost tako da je bilo skoro nemoguće izdržati psihološki pritisak. Posebno je bilo teško u finalnoj utakmici, kada je prepuna dvorana gledalaca bila protiv nas. Međutim, uspjeli smo se izboriti za zlato iako su se Rusi dobro držali. Potvrdili smo da smo, uprkos svim nevoljama, ipak najbolji - istaknuo je Delalić.

Pripreme za Peking

Dodao je da je najbolji pokazatelj kakvom je pritisku bila izložena naša reprezentacija činjenica da nijedan naš igrač na kraju Prvenstva nije proglašen najboljim.
- Zaobišli su nas u izboru najboljih pojedinaca. Također, moram navesti i nekorektan odnos sudija prema nama. Sudili su nepošteno, ali nas ipak nisu uspjeli srušiti s pobjedničkog trona - naveo je Delalić.
U narednom periodu reprezentacija BiH će se pripremati za odbranu zlata na Paraolimpijskim igrama iduće godine u Pekingu. Nakon toga, kako je istaknuo Delalić, planirano je podmlađivanje ekipe, koja bi nastavila put koji je utrla ova sjajna generacija igrača.

Ponovo izostali
državni zvaničnici
Premijer Kantona Sarajevo Samir Silajdžić, ministri Emir Hadžihafizbegović i Abid Jusić te gradonačelnica Semiha Borovac jedini su od zvaničnika koji su jučer dočekali zlatne odbojkaše.
- Nismo ni navikli da nas dočekuju državni zvaničnici. Ne pogađa nas njihov nedolazak. Više od njihovog dočeka obradovalo bi nas kada bi konačno donijeli zakon o sportu na državnom nivou. Tada bi konačno svanulo i nama, a i ostalim sportistima - kazao je Delalić.

Sve medalje odbojkaša

Evropsko prvenstvo:
Talin 1997 - bronza
Sarajevo 1999 - zlato
Sorospatak 2001 - zlato
Laparanta 2003 - zlato
Leverkuzen 2005 - zlato
Njiregihaza 2007 - zlato
Paraolimpijske igre:
Sidnej 2000 - srebro
Atina 2004 - zlato
Svjetsko prvenstvo:
Teheran 1998 - bronza
Kairo 2002 - zlato
Rermond 2006 - zlato  

Biciklizam gubi rat sa dopingom

Artur LintonNa početku ovog teksta odmah treba postaviti pitanje koje glasi: Umire li biciklizam kao sport ili ne? Kao što obično biva istina je negde na sredini. Nestati neće, ali da je teško, mnogo je teško. Ovog puta nećemo pričati o rezultatima, ugovorima, sponzorima i ostalim lepim stvarima u biciklizmu, jer je njih sve manje i zato što su u senci onoga što se zove DOPING.

Pre nego što pređemo na detaljnu analizu dopinga u biciklizmu da napomeno da se B92 odlučio na ovaj komentar iz više razloga. Iako biciklizam na ovim prostorima nije u vrhu popularnosti, statistike kažu da se pojavom Lensa Armstronga zanimanje povećalo, pogotovo za Tur d´Frans, a pojam dopinga je uvek interesantan i razlog za polemiku bez obzira na to koji je sport u pitanju. Ostaje utisak da se preko svake doping afere lako pređe, i malo se obraća pažnja na to koliko su koreni dopinga duboki i vrlo opasni, nekad i fatalni. Sve ono što se dešava u današnjem biciklizmu zahteva prvo retrospektivu, a onda i zaključak. Zato se za početak vraćamo jako daleko.

Biciklizam uz plivanje i atletiku spada u grupu bazičnih sportova i poznat je kao jedan od najtežih. Sama činjenica da se iziskuje strašan napor od takmičara pogotovo na tronedeljnim velikim trkama kao što su Điro, Tur i Vuelta, gde se svaki dan prevaljuje po 150 do 230 kilometara, dovoljan je razlog da se biciklisti oduvek nalaze na udaru. Možda čudno zvuči, ali davne 1896. godine izvesni Velšanin Artur Linton postao je prva žrtva. Učestvovao je na jednodnevnoj trci Bordo – Pariz, a dva meseca kasnije je umro i konstatovano je da je razlog uzimanje amfatemina i još nekih droga. Da, istina je. Linton je umro zbog dopinga pre 111 godina.

U toku 1924, kad je Tur d´Frans već postao institucija, braća Anri i Fransis Pelisije su uzburkali javnost. Bili su nezadovoljni pravilima Anri Degranžea, prvog čoveka Tura, i zato su bez mnogo griže savesti rekli da su često koristili hloroform i morfijum kako bi ublažili bolove.


Anri Pelisije To su slučajevi koji se pamte pre Drugog svetskog rata, ali uprkos tome je biciklizam stekao ogromnu popularnost u zemljama kao što su Francuska, Italija, Belgija i Holandija. Čim je biciklizam popularan u izuzetnim sportskim nacijama kao što su Francuska i Italija, onda dobija poklonike i drugde, negde manje – negde više, a za svaki sport je bitno da ima ljude koji mogu da postanu idoli.

Period od 1945. do 1975. bio je izuzetan za biciklizam zbog velikog broja istinskih asova. Da li su svi bili ´´čisti´´ ostaje tajna do danas. Fausto Kopi i Žak Anketil su bili veliki šampioni koji su pobeđivali gde su stigli. Nikad im nije oduzet nijedan trijumf, ali obojica su bili vrlo iskreni. Slavni Italijan Kopi je rekao da je tokom četrdesetih i pedesetih bio samo jedan od mnogih koji je koristio amfetamin, a Anketil koji je u svoje vreme bio popularan kao Šarl De Gol jasno je poručio da se Tur ne može dobiti ako se pije voda.

Pet godina posle njegove izjave, na Turu 1967. je preminuo Englez Tom Simpson zbog amfetamina, a Kopi je okončao život tako što su ga otrovali afrički vračevi, iako to mnogi negiraju, ali hroničari kažu da je ta verzija ipak najbliža istini.

Gde je tu Edi Merks, još jedan čovek koji je surovo pobeđivao pa je dobio nadimak Kanibal i nema ljubitelja biciklizma koji neće potvrditi da je Belgijanac bio i ostao najbolji svih vremena? Za razliku od nekih drugih, nikad nije hteo da priča o tome da je doping neophodan, a Italijani su pokušali da mu smeste igru 1969, ali je dokazano da je nalaz bio ispravan.

Merks je otišao bez mrlje, ali se ipak postavlja pitanje šta se to zapravo događalo pre moderne ere. Navedeno govori da je doping postojao, bilo je i smrtnih slučajeva, ni kraljevi drumova i brda nisu bili baš nevini. Ali, upravo tada počinje uvertira za ono što se danas dešava. Nije postojala tehnička oprema da se nalazi proveraju kao danas, ali su bili dovoljno pouzdani da otkriju bar neke krivce. Ispostavilo se da je biciklistička federacija često olako prelazila preko svega u želji da se sačuvaju sponzori i zadrže televizijske stanice, jer je biciklizam tada bio na vrhuncu, s obzirom na veliki broj asova.


Žak AnketilZanimljivo je da se doping najmanje spominjao tokom prve polovine osamdesetih i to je bila uvertira u pakao koji sledi. O spomenutoj popustljivosti Svetske federacije, najplastičnije govori primer Pedra Delgada, pobednika Tura 1988. U njegovoj krvi su pronađeni tragovi prebenecida što je bilo kažnjivo po pravilima Međunarodnog olimpijskog komiteta. To bi trebalo da bude dovoljno da mu se oduzme pobeda, ali nije, i to zbog verovali ili ne UCI (Svetska biciklistička federacija), koja prebenecid nije imala na listi zabranjenih supstanci. Takva lakomislenost i naivnost, ili bolje reći nezainteresovanost, dve decenije kasnije dovešće UCI na rub očaja jer ako se stvari ne saseku u korenu, nikad i neće.

Početkom devedesetih u biciklizmu počinju da se dešavaju promene kao i u svim ostalim sportovima, Romantizmu je odzvonilo, novac koji je svakako uvek bio bitan, postaje još važniji, vodi se pravi rat za sponzore, a organizatori tri velike trke počinju da prave maršute koje imaju sve više brdskih uspona do samog neba, želeći na taj način da privuku još više gledalaca pored malih ekrana. Kilometri se broje hiljadama, bespoštedna borba u koju se uključuju i gospoda sa titulom doktor.

Mikele Ferari, jedan od njih, po mnogima je tvorac dopinga u modernoj eri. Do sad smo se osvrtali malo na prošlost jer samo tako može da se razume i sadašnjost, a sada pogledajmo ko je šta radio, ko je kriv, a ko ne i šta uopšte treba raditi sa dopingom u biciklizmu.

UCI je u liku Lensa Arsmtronga dobio čoveka koji će biciklizam podići na pijedestal slave u SAD, a i širom planete. Lens je ostvario do tad neviđen poduhvat, jer je nakon što je imao rak testisa uspeo da se vrati na pedale i da pobedi sedam puta uzastopno na Turu što sigurno, apsolutno sigurno, niko neće ponoviti. Francuzi su ti koji su napali Armstronga za doping, ali Galski petlovi su istrčali pred rudu bez valjanog argumenta. Armstrong je ostao neokrnjen i slaviće se zauvek.


Edi MerksMeđutim, pogledajmo i ovo. Armstrong je od 1999. do 2004. sarađivao sa Ferarijem koji je inače bio pod istragom još od 1990. Ne mora da znači da je tu nečega bilo, što je uvek isticao i Armstrong, koji je rekao da je sa njim regularno kontaktirao samo da bi pitao za savete, ali Ferari je bio pravi guru za doping. Jedna verzija kaže da je upravo on obezbedio Lensu da na prvom dobijenom Turu 1999. koristi kasnije ultra rasprostranjeni EPO. Razlika je u tome što EPO 1999. niko nije ni poznavao i tek kasnije je stavljen na listu zabranjenih supstanci.

Oni koji vole teoriju zavere, ali i oni koji pažljivo posmatraju dokumenta jednoglasno kažu: Armstrong se dopingovao tako što je išao ispred svog vremena. Mi ovde ne spekulišemo, samo vas obaveštavamo o svemu što se zna. A neki i znaju i kažu da je Armstrong jednom godišnje nestajao na 10 dana i da je za to vreme bio u centru NASA.

Armstrong je, naravno, pokazao čeličnu volju, što Amerikanci posebno cene, jer njima su omiljeni upravo ovakvi šampioni. Uostalom, Džordž Buš ga je zvao 10 minuta nakon što je stigao na cilj u Parizu, pa prosudite sami. Senku je bacao i njegov bivši kolega Frenki Andreu koji se kleo da ga je gledao kako ubrizgava sve i svašta, ali se sve završilo tako što je optužba odbačena zbog nedostatka dokaza, a Armstrong je usput rekao da je Frenkijeva žena osoba koja želi novac preko njegovih leđa. Bilo kako bilo, Armstrongu nikada nije dokazana krivica i on je otišao u legendu čist kao suza.

Vrlo indikativno je da je era Lensa Armstronga počela 1999, upravo nakon tri turbulentna Tura koji su održani između dominacije Migela Induraina (prvi od 1991. do 1995) i kasnije Teksašanina. Tako je 1996. pobedio Danac Bjarne Ris i sa njim počinjemo deo teksta koji može da se nazove sledećim rečima: Da nije smešno, bilo bi žalosno, a i jeste ovo drugo, zato što sledi i samoubistvo.


Bjarne RisRis je mrtav hladan pre dva meseca priznao da je 1996. bio dopingovan, uz napomenu da će vratiti žutu majicu koja je inače u njegovoj garaži. Uspešni menadžer CSC Tiskalija je to rekao i najavio da će njegov tim biti glavni u borbi protiv dopinga. Zanimljivo, nema šta.

Iza njega je na Turu pobedio Nemac Jan Ulrih. Nemci vole da pobeđuju i u klikerima i kad je Jan trijumfovao, postao je heroj. Kasnije je pregršt puta bio drugi, nikad više prvi, a i njemu se progledala kroz prste jedna afera zbog koje nije vozio tričavih godinu dana. Kasnije ćemo ga spominjati po još nečemu.

Najgore je prošao Italijan Marko Pantani, popularni Pirat, pobednik Tura 1998. Taj Tur je bio skandalozan jer je policija ušla u kombi Festine gde je pronađen arsenal zabranjenih supstanci. Tu su bili steroidi, hormoni ljudskog porekla, sve i svašta. Međi članovima Festine bio je i odlični Francuz Rišar Virenk koji je kao i ostale kolege kažnjen sa dve godine zabrane takmičenja. UCI je upravo zbog ovako blagih kazni, svakim sledećim potezom prizivao još veću katastrofu.

Pantani je 1998. dobio Điro i Tur, bio je u Italiji popularniji i od fudbalera, a 2004. je u Riminiju izvršio samoubistvo, islednici kažu zbog velike količine kokaina. Psihički nije izdržao stalne prigovore da se dopingovao, zapao je u depresiju i veliki šampion je u maloj hotelskoj sobici okončao život na nedostojan način. Nije bilo oproštajne poruke. Da li ga je grizla savesti ili je bio potpuno nevin, nikada nećemo saznati.


Marko PantaniKataklizma počinje pre tačno dve godine kad je Robertu Erasu oduzeta pobeda na domaćem terenu u Španiji i to na Vuelti. Lovor je predat Rusu Denisu Menčovu, a Eras je otišao u penziju kao pokajnik. U leto 2006. pred Tur d´Frans počinje afera Operacija Puerto, a u glavnoj ulozi je ponovo jedan doktor, ovog puta Eufemijano Fuentes. Sad se okrećemo hronologiji dešavanja u poslednjih 400 dana i to po stavkama, a svaka predstavlja loš primer i uz to ide reakcija iz UCI, uglavnom pogrešna.

1. Pred početak Tura 2006. sa starta su udaljeni između ostalog Jan Ulrih, Ivan Baso, Francisko Mansebo i Aleksandar Vinokurov, zbog sumnje da su sarađivali sa Fuentesom. Sve sami favoriti za pobedu.

Epilog: Ulrih mesec dana kasnije završava karijeru i ostavlja iza sebe nejasan trag. Više mu ni njegovi Nemci ne veruju mnogo. Baso je prvo oslobođen, zatim potpisuje za Diskaveri, onda je kažnjen sa dve godine zabrane takmičenja i napušta američki tim, a da za njih nije čestito ni vozio. Kaže da će se vratiti. Ni za Manseboa se ništa nije dokazalo, pa potpisuje za kontinentalni tim Relaks-GAM kako bi se malo sakrio. Vinokurov je posebna priča. Pobeđuje na Vuelti na 2006. i dolazi na Tur 2007. sa jasnom namerom da u smiraj karijere trijumfuje. Od toga ništa jer se ispostavilo da je pre hronometra u Albiju ubrizgavao krv. Šta je Kazahstanac uradio u četiri dana bilo je zaista suludo. Prvo gubi 10 minuta, onda pobeđuje, pa opet doživljava fijasko, pa je (gle čuda) opet prvi. Ceo tim Astane odlazi sa Tura, a njihova budućnost je mutna kao i Vinokurovljeva. Sjajnom biciklisti ovo nije trebalo.


Lens Armstrong2. Pobednik Tura 2006. se ne zna. Flojd Lendis iz Kalifornije je ispio pobednički šampanjac u Parizu, a onda su nalazi pokazali da je bio pozitivan na testosteron. Žalbe, apeli, suđenja, lakrdija. Lendis priča godinu dana da je nevin, a pošto se konstatno žali, više se ne zna ni kome ni kako, nije mu zvanično oduzeta pobeda, jer "niko nije kriv dok se to ne dokaže". Pa koliko treba čekati? Drugi je tada bio Španac Oskar Pereiro kome je više i preselo da čeka da mu se uruči žuta majica.

Epilog: Lendis je pričao da je dan pre epske etape, kad je vodio od početka do kraja, popio nekoliko piva da zaleči tugu zbog zaostatka dan pre. Ta priča podseća na Vinokurova. Da li je moguće da jedan sportista na primer u utorak bude među poslednjima, a u sredu prvi. Čuda se u sportu dešavaju, ali ovde ipak govorimo o deonicama od po 200 kilometara. Izgleda da i Lendis ostaje misterija.

3. Kažu da se u dokumetima za Operaciju Puerto nalaze ne samo imena biciklista već i fudbalera, tenisera, atletičara, košarkaša i da su svi oni bili pacijenti Eufemijana Fuentesa. Do danas dokumenta nisu otkrivena, ali je do njih došao jedan čovek, a o njemu u sledećim pasusima. Ako je UCI, kao što kaže, sve pregledao, kako nije preduzeo sve mere? Oklevanje Peta Mekvejda, predsednika UCI, i pravljenje kompromisa je razlog. Očigledno da na jednog kažnjenog ide 10 onih koji su se provukli.

Epilog: Slučaj Operacija Puerto je zatvoren od strane španskog suda zbog nedostatka dokaza. Tresla se gora, rodio se miš. Sudija je rekao da su imena silnih sportista izmišljena i da se u dokumetima nalaze imena samo nekolicine biciklista. Fuentes i danas slobodno radi, a nemački krstaš kaže da je sve prevara i da je priša zataškana.


Jerg Jakše4. Taj Nemac je krstaš u borbi protiv dopinga i ide toliko daleko da sarađuje sa nemačkom kriminalnom policijom. Koliko je sve otišlo daleko. Nemci su ove godine imali trojicu biciklista koji su priznali da su koristili doping. Patrik Sinkevic tokom Tura, Jerg Jakše je to priznao pre nekoliko meseci, a poznati sprinter Erik Cabel je na konferenciji za štampu plačući rekao da je 2000. koristio EPO. "Samo jednom sam to uradio", rekao je Cabel i kao kod Risa – nikom ništa. Jakše je odlučio da sve ispriča policiji i da tačno kaže ko je nabavljao zabranjene supstance tokom svih ovih godina.

A krstaš, čije ime sad svesno ne spominjemo, jer je tako mističnije, u rukama drži papire, koji kažu da je ovogodišnji pobednik Tura Alberto Kontador bio pacijent doktora Fuentesa i da je njegovo ime izbačeno iz svih zvaničnih spisa, ali na one zaboravljene je on naišao. Kontador kaže da ga nije briga, on je čist, ali tek sledi drama. Kontador je (kao i Baso i mnogi drugi) bio optužen, pa oslobođen. Rašomonijada.

Epilog: Krstaš i Jakše se moraju pažljivo posmatrati. Oni drže ključeve svega. Ako je sve istina, onda je za biciklizam najbolje ključ u bravu...

5. Sada vrhunac apsurda. Danac Mikael Rasmusen iz Rabobanka je mesec dana izbegavao da ode na doping kontrolu i šefovima ekipe je rekao da je bio u Meksiku. Pojavljuje se na startu Tura i sve je u redu. Međutim, počinje da nadmašuje rivale i preuzima žutu majicu. Odjednom iz UCI počinju da gunđaju i pričaju kako čoveku koji je izbegao doping kontrolu nije mesto na Turu. U Rabobanku ćute i onda pet dana pre kraja trke daju otkaz Rasmusenu, koji je praktično, odnosno gotovo sigurno, obezbedio prvo mesto. Kontador pobeđuje, a Rasmusen traži novi posao jer ga niko krivično ne goni. Zapanjujuća dešavanja.


Flojd LendisEpilog: Zašto se čekao finiš trke da bi Rabobank otpustio Rasmusena? Njihovo objašnjenje je bez uvrede smešno. Kažu da im je 24 sata pre toga jedan čovek javio da Rasmusen nije bio u Meksiku već u Italiji i eto oni su ga otpustili po pravilima. UCI aplaudira i kažu: "Odlično je da više nema prljavih vozača". Lepo, a šta ćemo sa Kontadorom? Razdragani Mekvejd još stiže da kaže da je sve u redu i da biciklizam nije u krizi. Bože dragi...

Da ne zaboravimo. Proveravaće se i pobednik Đira, Italijan Danilo di Luka, a već su u autu zbog krvnog dopinga Kazahstanac Kašečkin, zatim od pre neki dan i Italijan Bernući, Petaki se za sad izvukao itd itd.

Posledice su tu. Diskaveri Čenel prestaje da postoji u oktobru, kao i Unibet, Astana je u problemima, a Gerolštajner će živeti samo do 2008, dok je Telekom jedva produžio ugovor do 2010.

Sponzori odlaze jer im je dopinga preko glave. Svima koji vole biciklizam je zaista svega preko glave. Pred Svetsko prvenstvo u Štutgartu UCI je zabranio učešće Alehandru Valverdeu, opet zbog nekakve umešanosti u Operaciju Puerto. Pa kako kad su rekli da je sve okončano? To su već dešavanja iz južnoameričkih sapunica u kojima se ne zna ko sa kim priča, ko koga vara, ko koga krade. UCI je izgubio kompas. To mora biti svima jasno. Niko ne brani bicikliste. Ko je uzimao doping neka bude kažnjen, ali federacija mora da bude strašan i opasan mačak, a ne plašljivi, kod koga miševi kolo vode.


Mikael RasmusenU tekstu ste mogli da vidite na desetine njihovih nedoslednosti. Mogli su sve da srede na vreme, ali su išli linijom manjeg otpora i šta sad imaju? Odlazak sponzora, bar 100 vozača koji su za dve godine uhvaćeni u dopingu ili su završili karijeru, još uvek nepotvrđene pobednike na poslednjem Điru i dva Tur d´Fransa i uz sve to svađe sa organizatorima velikih trka.

WADA (Svetska anti doping agencija) i UCI stalno najavljuju konačnu borbu, ali obično posle toga idu bar dva-tri doping skanadala. Stvar je kristalno jasna i postoji tek nekoliko solucija. Opcije su sledeće. Jedni kažu da treba smanjiti kilometražu, pogotovo na velikim trkama, i tako bi biciklisti automatski bili pod manjom tenzijom i možda bi se doping smanjio. Ali, teško će se prekršiti tradicija.

Dvogodišnje kazne su se pokazale nedovoljno efikasnima i postoji samo jedno rešenje: kraj karijere za prvi doping. Ali, očigledno je i da tu postoji strah da se broj biciklista ne bi osuo, s tim da se za ovo rešenje najviše zalažu upravo biciklisti koji nisu nikad imali problema, kao Tom Bonen ili Kejdel Evans.

Priče rekla-kazala takođe moraju da prestanu. Samo stoprocentno tačni dokumenti mogu da se uzimaju u obzir. Ovo kažemo zato što je UCI u više navrata reagovao tako što je i na najmanje indicije odmah reagovao i to prebrzo, pa se to vraćalo kao bumerang.

Ova sezona se bliži kraju i realno svi to jedva čekaju. O trkama malo ko priča, a uskoro će SP sa do sad najstrožom doping kontrolom. Olimpijska 2008. godina je presudna. Postoji šansa da sve dođe na svoje, ali uz promene na svim nivoima i u ponašanju UCI i biciklista. Dogovor kuću gradi, jer u suprotnom sledi propast i slučaj kao sa ovogodišnjeg Tur d´Fransa, kad je nemačka televizija u znak protesta otišla kući, postaće svakodnevnica. Biciklisti i funkcioneri, poslednja karta je na stolu

B92 

Nakon Crvene Zvezde, Sloboda Dita narednu utakmicu igra protiv Partizana.


Sloboda protiv Igokea-e Partizan u Aleksandrovcu.

U susretima prvog kola Premijer lige BiH za košarkaše, koje je na rasporedu 17. oktobra, sastat će se: Igokea Partizan - Sloboda Dita, Grude - Čapljina, Borac Nektar Banja Luka - Zenica Čelik, Slavija - Bosna ASA BHT, Leotar - Vogošća, Posušje - Hercegovac.


Tako je odlučeno jučerašnjim ždrijebom koji je održan u prostorijama Košarkaškog saveza BiH u Sarajevu.

Pošto broj ekipa još uvijek nije konačan tim Zrinjskog ostaje slobodan ili će se sastati sa 14. učesnikom, a konačnu odluku o tome donijet će Predsjedništvo koje će se sastati 24. ovog mjeseca.

Kao što je poznato, Širokom Brijegu je ponuđeno da bude 14. ekipa u prvenstvu, ali se šampion BiH još nije definitivno izjasnio. Kako za sada stvari stoje, Liga će ostati s 13 klubova ukoliko Širokobriježani odustanu, tako da se neće igrati dodatne kvalifikacije za proširivanje lige.

Na sastanku predstavnika klubova mogli su se čuti različiti prijedlozi u vezi s narednom sezonom. Jedan od njih jeste i to da se umjesto dosadašnje Lige šest na kraju sezone igra Liga osam, pa tada dolazi u pitanje i play-off.

Murinjo napustio Čelsi!

Portugalac Žoze Murinjo nije više menadžer engleskog vicešampiona Čelsija. Murinjo se sporazumno razišao sa londonskim klubom, navodi se u saopštenju iz Čelsija koje je dostavljeno medijima u ranim jutarnjim satima. Murinjo je imao prilično nesiguran start sezone sa Čelsijem, koji je trenutno peti na tabeli Premijer lige, a remi sa Rozenborgom u Ligi šampiona (1:1) je treća uzastopna utakmica na kojoj Čelsi nije zabeležio pobedu.

Murinjo je najuspešniji menadžer Čelsija u istoriji sa dve uzastopne titule osvojene 2005. i 2006. godine. Prošle sezone Čelsi je bio iza Mančestera u Premijer ligi, ali je osvojio FA i Karling kup, trofej koji je pripao Čelsiju i godinu dana ranije.

Proglašen je za menadžera godine u Premijer ligi, 2005. i 2006. godine.

Portugalac je došao na Stamford Bridž 2004. godine i imao je ugovor do 2010. godine. Međutim, mediji su mesecima spekulisali da Murinjo nije u dobrim odnosima sa gazdom kluba Romanom Abramovičem. Portugalac je u januaru izjavio da bi želeo da ostane u Čelsiju do kraja ugovora ukoliko dobije podršku iz kluba, što se očigledno nije desilo.

Još uvek nije poznato ko će naslediti Murinja u Čelsiju, kojeg tokom vikenda očekuje gostovanje na Old Trafordu i derbi sa Mančester junajtedom
 

citat:

---

Ogi wrote:

Dragi Asmire !ja mislim da si ipak ovo dobronamjerno meni poklonio!
ma ne volim ja Zvijezdu a njihove navijace jos manje kao ni ti Sarajevo ni pitare!Ti si kospicar jel tako! Ali poklonu u zube necu gledat! Sledeci put ako budes bio raspolozen nesto da mi priredis onda neka to bude sa ,,Juga,,!Jedino sto mi se pravo svidja rezultat sa ovog derbija koji si postavio
C.Zvezda-Partizan 2:4

---

citat:

---

Ruste wrote:

sta sad asmire
sevdalija sta velis ti
stavili su nekog granta da bude tu dok se ne skontaju ko ce preuzet zaoprave...mene ne bi cudilo da onog hindika dovede kad rusi ispuse kvalifikacije...a to je krajem novembra,,,a do tad ode sve u ´elac...trebo je jola dovest

---

citat:

---

Coa wrote:


Ma haman je malo nama bio ovaj jedan rat da skontamo neke stvari.cccc.ne mogu da vjerujem da se jos neko moze paliti na genocidno-fasisticko-velikosrpske grupe kao sto su grobari, delije, itd.cccc.samo mi nemojte palamuditi o tome kako je to sport i kako nema veze sa politikom i ostala sranja.

---

Zvjezdan Misimović: "Budalaština je da ću igrati za Republiku Srpsku"
Subota, 22 Septembar 2007 (Čitano 2238 puta)

Zvjezdan Misimović je u subotu postigao prvi gol u dresu njemačkog Nurnberga. U duelu protiv Hannovera postigao je prvi gol za svoj timu u 60. minuti, a do kraja susreta njegov saigrač Mintal uspio je izjednačiti na konačnih 2:2, iako su gosti poveli sa 2:0.

"Dobro smo odigrali. Bezveze smo primili dva gola. Imali smo dosta šansi i zaslužili smo bod. Kasno smo izjednačili, tek u 89. minuti, a da je bilo još vremena možda bi došli i do druge pobjede", kaže Misimović.
- Vaš je Nurnberg u donjem dijelu tabele?

Sve je otvoreno. Mi smo u donjem dijelu tabele, ali je jako mala bodovna razlika. Drugoplasirana Arminija nam bježi pet bodova.

- Schalke je iznenadio vodeći Bayern i odnio jedan bod?

Schalke igra jako dobro. Nemaju poraza i ove sezone, po mom mišljenju, jedini mogu ugroziti Bavarce.

- Ivan Rakitić je postigao vodeći gol za Schalke?

Nisam vidio gol, ali sam čuo da je bio jako lijep. "Malac" je odličan napadač. Dopada mi se kako igra.

- U Kupu UEFA igrate protiv Rapida iz Bukurešta. Morate osvetiti Sarajevo!

Sjećam se Rapida protiv Sarajeva. Biće teška utakmica. Valjda ćemo i mi jednom povesti, da više ne jurimo rezultat. Bilo bi dobro da ne primimo gol.

- Reprezentacija BiH nakon Mađarske i Moldavije?

Imao sam nadu, ali je više nemam. U Mađarskoj smo imali mnogo šansi, ali nismo imali sreće. Uostalom, nismo ni loše odigrali. Utakmicu protiv Moldavije nisam gledao, jer sam se vratio kući. Rezultat sve govori. Žao mi je navijača.

- Pojedini mediji Vas spominju kao igrača koji će nastupiti za reprezentaciju Republike Srpske protiv Srbije u prijateljskom meču u oktobru?

Ti koji to spominju nisu normalni. To je najveća budalaština koju sam čuo. I na mom zvaničnom web sajtu su se oglasili naši navijači, traže objašnjenje. Iznenađen sam da neko može pisati takve gluposti. Neka oni igraju, ali bez mene. Moja reprezentacija je samo BiH, kaže Misimović.






nesto mi godra ovo citat

citat:

---

Trucker wrote:
Zvjezdan Misimović: "Budalaština je da ću igrati za Republiku Srpsku"
Subota, 22 Septembar 2007 (Čitano 2238 puta)

Zvjezdan Misimović je u subotu postigao prvi gol u dresu njemačkog Nurnberga. U duelu protiv Hannovera postigao je prvi gol za svoj timu u 60. minuti, a do kraja susreta njegov saigrač Mintal uspio je izjednačiti na konačnih 2:2, iako su gosti poveli sa 2:0.

"Dobro smo odigrali. Bezveze smo primili dva gola. Imali smo dosta šansi i zaslužili smo bod. Kasno smo izjednačili, tek u 89. minuti, a da je bilo još vremena možda bi došli i do druge pobjede", kaže Misimović.
- Vaš je Nurnberg u donjem dijelu tabele?

Sve je otvoreno. Mi smo u donjem dijelu tabele, ali je jako mala bodovna razlika. Drugoplasirana Arminija nam bježi pet bodova.

- Schalke je iznenadio vodeći Bayern i odnio jedan bod?

Schalke igra jako dobro. Nemaju poraza i ove sezone, po mom mišljenju, jedini mogu ugroziti Bavarce.

- Ivan Rakitić je postigao vodeći gol za Schalke?

Nisam vidio gol, ali sam čuo da je bio jako lijep. "Malac" je odličan napadač. Dopada mi se kako igra.

- U Kupu UEFA igrate protiv Rapida iz Bukurešta. Morate osvetiti Sarajevo!

Sjećam se Rapida protiv Sarajeva. Biće teška utakmica. Valjda ćemo i mi jednom povesti, da više ne jurimo rezultat. Bilo bi dobro da ne primimo gol.

- Reprezentacija BiH nakon Mađarske i Moldavije?

Imao sam nadu, ali je više nemam. U Mađarskoj smo imali mnogo šansi, ali nismo imali sreće. Uostalom, nismo ni loše odigrali. Utakmicu protiv Moldavije nisam gledao, jer sam se vratio kući. Rezultat sve govori. Žao mi je navijača.

- Pojedini mediji Vas spominju kao igrača koji će nastupiti za reprezentaciju Republike Srpske protiv Srbije u prijateljskom meču u oktobru?

Ti koji to spominju nisu normalni. To je najveća budalaština koju sam čuo. I na mom zvaničnom web sajtu su se oglasili naši navijači, traže objašnjenje. Iznenađen sam da neko može pisati takve gluposti. Neka oni igraju, ali bez mene. Moja reprezentacija je samo BiH, kaže Misimović.






nesto mi godra ovo citat

---

Preneseno iz "STartbih"

Ivica Osim, fudbalski genije
Filozofija na površini maramice
Japance je strašno pogodila vijest da je selektor njihove nogometne reprezentacije Ivica Osim nedavno doživio težak moždani udar. Ali, ta vijest nanovo je ujedinila sve ljubitelje nogometa, kao i one koji Osima jednostavno cijene kao čovjeka, ujedinila prostore bivše nam države. Svi iskreno žele brzi oporavak Štrausa sa Grbavice koji ovih dana vodi najtežu utakmicu u životu

Piše: Ekrem Tinjak

Čuveni nogometni stručnjak, 66-godišnji Ivica Osim nedavno je kolabirao je na stepenicama svoje kuće u Šibi, u istočnom djelu Tokija, nakon što je na televiziji gledao nogometnu utakmicu. Doživio je težak moždani udar.

Milione, ne samo nogometnih fanova, ova vijest je šokirala i rastužila. Predsjednik Nogometne asocijacije Japana Saburo Kavaguchia nakon neočekivane vijesti plačući se obratio novinarima i japanskoj javnosti.

Odbrana u čvor
Činjenica je da je Ivica Osim vrhunski stručnjak i čovjek nemjerljive karizme. Gdje god je radio, igrao ili trenirao, ostavio je dubok trag. Zbog toga i ne čudi da je to tako i kada u bolničkoj postelji vodi veliku bitku života.

Ivici Osimu nogomet je više od igre. On ovaj sport pretvara u filozofiju i stil života. I nikada sebi neće dati velike zasluge, čak ni onda kada su očite. Tako je o svom prvom pozivu u reprezentaciju bivše države jednom prilikom skromno kazao:

- Ja nikad nisam mislio da sam neki igrač za reprezentacije.

Da li je uistinu bilo tako? Kada je u Beogradu, 24. aprila 1968. godine, Jugoslavija pobijedila Francusku sa 5:1 i otišla u finalni dio Evropskog prvenstva u Italiju, tadašnji ugledni francuski sportski komentator Jacques Feran u izvještaju sa utakmice zapisao je:

- Jedan plavokosi delija neobične visine kojom više podsjeća na nekog dobrog košarkaškog centra nego na vanserijskog fudbalera, vezao je u čvor našu obranu i prosto je nevjerovatno kakve je driblinge izvodio na najvećem jugoslovenskom stadionu u Beogradu. Ostaće kao vječna tajna kako je Bosanac Ivica Osim prevario dva naša igrača Boskijea i Dorkaefa i velemajstorski proigrao tog paklenog Džajića, koji je postigao taj fantastičan gol.

Tu francuski reporter nije stao. Nastavio je sa hvalospjevima.

- Pa to su neviđeni driblinzi: Osim na prostoru maramice zna da nadmudri čuvara i da ga dovede do očajanja. U igri jugoslovenske desetke sve podsjeća na lijepu priču. To je simfonija pokreta i driblinga!

Poslije te utakmice Francuzi su Ivicu Osima nazvali Mister Milimetar. Nadimak Štraus već je ranije dobio.

Ivica Osim je za A reprezentaciju Jugoslavije debitirao na Olimpijskim igrama u Japanu i to na utakmici protiv Maroka (3:1), u oktobru 1964. godine. I, koje li simbolike, baš u Tokiju. Na tim olimpijskim igrama Jugoslavija je odigrala još četiri utakmice: sa Mađarskom (5:6), DR Njemačkom (0:1), Japanom (6:1) i Rumunijom (0:3), i na svim ovim utakmicama igrao je Osim, postigavši po dva gola protiv Mađarske i Japana.

300 golova
No, da bi došao do reprezentacije Ivica Osim se morao dokazati u klubu u kojem je načinio svoje prve nogometne korake. U prvom timu Željezničara debitirao je 1959. godine i to u susretu sa Proleterom iz Zrenjanina. Prvi ugovor sa Željezničarom potpisao je krajem 1959. godine. U dresu plavog tima igrao je do 1970. godine i odigrao 500 utakmica uz 300 postignutih golova.

Završetak karijere u Željezničaru značio je novi početak u inostranstvu. I to u Francuskoj. Malo zbog novca ali više zbog želje za igrom, Osim je otišao u Strasbourg baš u vrijeme kada se klub borio za opstanak. Na kraju sezone je i ispao iz Prve francuske lige. Igrajući u Drugoj, Osim je dogurao i do kapitenske trake u ovom timu. Priznao je da mu je, bez obzira na sve, taj period ipak bio najljepši jer je Francusku upoznao uzduž i poprijeko. Ipak, nakon dvije godine u Strasbourgu, Osim prelazi u Sedan, gdje je, po vlastitom priznanju, stekao veliko iskustvo. Kada je prije desetak godina posjetio grad Marseille, jedna TV-ekipa iz Sedana ga je posjetila kako bi o njemu napravila priču. Rekli su mu da je on najbolji stranac koji je igrao u klubu iz njihovog grada. Ali im je Osim, na njemu svojstven način, odgovorio:

- Nije ih puno ni igralo. Možda sam ja jedini.

Iz Sedana je 1975. godine prešao u Valenciennes, da bi se nakon godinu dana ponovo vratio u Strasbourg. Tu je i okončao karijeru. Ne svojom voljom. Jedan njemčaki doktor mu je rekao:

- Vi imate artrozu i najbolje bi vam bilo da prestanete igrati nogomet.

Tadašnji predsjednik Željezničara Neđo Stipić pozvao je Osima da se vrati u svoj prvi klub. Ovaj put kao trener. Željezničar se tada vratio iz Druge u Prvu ligu ex Jugoslavije. Osim u Želji zatiče generaciju frustriranih igrača zbog višegodišnje borbe za opstanak. Njima je trebalo povratiti samopouzdanje.

- I onda upišem trenersku školu i tamo naučim mnogo stvari koje sam intimno znao, ali nisam ih znao objasniti – kazao je Osim u jednom intervjuu.

Ivica Osim, skupa sa Mišom Smajlovićem, Borisom Bračuljem i Velijom Bećirspahićem u prvoj sezoni Želji je donio deveto mjesto na prvenstvenoj tabeli i plasman u osminu finala jugoslavenskog kupa. Ali, ne samo to. Prije svega, došlo je do promjene u stilu igre. Naredne sezone Osimova ekipa je bila tek na četrnaestom mjestu u prvenstvu. Taj loš plasman ublažen je dolaskom do finala Kupa Jugoslavije koje je odigrano 24. maja 1981. u Beogradu protiv Veleža. Ta utakmica kao da je obilježila usud Željezničara – korak do sna. Nakon prvog poluvremana Željo je vodio 1:0. Ali, na kraju, u super uzbudljivoj utakmici, na semaforu je stajalo 3:2 za Velež. Ovo finale je pokazalo da je Željo imao jedan sasvim novi tim, spreman i za veće domete.

Potvrdilo se to dvije godine kasnije. Željezničar osvaja treće mjesto u ligi i plasman u Kup UEFA. Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Čapljić, Čilić, Bahtić, Škoro, Mihajlović, Baždarević i Nikić bili su ekipa koja je gazila, jednog za drugim, sve protivnike u ovom uglednom evropskom takmičenju. Pali su Sliven iz Bugarske (1:0, 1:5), švicarski Sion (2:1, 1:1), rumunska Universitatea (2:0, 0:4), Dinamo Minsk iz tadašnjeg SSSR–a (2:0, 1:1).

Brena je čekala
Stiglo je i polufinale, a protivnik je bio Videoton. Mađari su kući pobijedili sa 3:1. U uzvratu, na prepunoj Grbavici, Osimova ekipa golovima Bahtića i Ćurića povela je 2:0. Pričalo se kako je uprava kluba imala toliko povjerenje u Osima i igrače da su unaprijed pripremili slavlje. Legenda kaže da je tadašnja folk zvijezda Lepa Brena na aerodromu u Beogradu čekala poziv sa Grbavice kako bi helikopterom došla u Sarajevo. Pjesmom bi uveličala ulazak Želje u finale gdje je protivnika čekao madridski Real. Kao u filmovima s neočekivanim obrtom, dvije minute prije kraja, igrač Videotona Cuhai potvrđuje Željinu i Osimovu sportsku zlu kob i kraj još jednog sna. Ali Osim i za to ima prave riječi:

- Kamo sreće da je više Cuhaija u Željinoj istoriji.

Dvije godine kasnije Ivica Osim preuzima mjesto prvog čovjeka reprezentacije Jugoslavije. I opet, korak do sna. Jugoslavija je u četvrtfinalu Svjetskog prvenstva 1990. godine, s igračem manje, na penale, izgubila od Argentine. Osim je ponovo napravio dobar tim koji je igrao dopadljiv fudbal. Ali, sreće je nedostajalo. Mnoge Osimove utakmice se pamte i ne zaboravljaju, pa je tako bila i ta sa Argentinom.

- Ti igraš da se o tome priča, da neko doživi tako da se ne zaboravi. Kad se ti ne sjećaš utakmice, kad je zaboraviš, onda se pitaš što si igrao tu, što si uopšte bio – kazao je Osim jednom prilikom.

Poslije reprezentacije preuzeo je FK Partizan, ali kada je počeo rat u BiH otišao je u Grčku, a porodica mu je ostala u opkoljenom Sarajevu. Od 1992. do 1994. godine trenirao je Panathinaikos. A onda je otišao u Austriju. Austrijski klub Šturm je preporodio. Za osam godina na čelu kluba iz Graca Osim je osvojio dvije titule, tri kupa i tri puta uveo Šturm u Ligu šampiona.

Metafizika mrzovolje
A onda se, na iznenađenje mnogih, uputio u Japan gdje je preuzeo tim Jef United. I, kao po običaju, napravio najviše u historiji tog kluba. Osvojio je Nabasco kup.

- Problem Japanaca, u svim sferama, je taj što svaku ideju razvijaju do savršenstva - objašnjavao je Osim svoj uspjeh.

Nije dugo trebalo da postane selektor Japana i, naravno, da japansku javnost fascinira ili dovodi do ludila. Nedavno je u jednoj prijateljskoj utakmici reprezentacija Japana odigrala veoma loše, pa je za narednu kvalifikacijsku utakmicu, Osim pozvao samo trinaest igrača, među kojima nije bilo niti jednog napadača.

- Nemam potrebe da ih pozovem, a to su pokazali u prošloj utakmici – izjavio je Osim zbunivši ne samo naciju već i čelne ljude Asocijacije.

Oni jednostavno nisu znali šta reći. Ali su mu vjerovali. I bili su u pravu, jer je i bez napadača Osim dobio utakmicu.

Nakon raspada Jugoslavije, Osim nikada nije htio prihvatiti da vodi tim ili reprezentaciju sa ovih prostora. Od Vardara pa do Triglava svi su ga željeli. No, on je ostao vjeran svojoj odluci.

- Ja sam jednostavno odlučio, onoliko koliko mogu trpjeti i dok me budu tražili, da ne pristanem na angažman na prostorima bivše države. Nemojte me pitati zašto – kazao je u intervjuu za Start Ivica Osim.

Zbog njegovih odluka, principa i načina promišljanja nogometa i života mnogi su u njemu vidjeli tersa. A odrednica ters mogla bi da znači da se radi o čovjeku koji od svoje mrzovolje, u kojoj ima i metafizike, pravi sistem. Kod Osima se to fascinantno poklopilo.

No, običan je svijet to sve sveo u jednu riječ: Legenda. Zato se posljednjih dana iz svih djelova bivše Jugoslavije odašilju poruke prema Osimovoj bolesničkoj sobi: Ne daj se, legendo! n

Igračka karijera:

Željezničar (1959.-1971.)

RC Strasbourg (1971/72. i 1976/77.)

Sedan (1972.-1975.)

Valenciennes (1975/76.)

Trenerska karijera:

Željezničar 1978.- 1986.

Jugoslavenski olimpijski tim 1984. – 1986.

Jugoslavenska A reprezentacija 1986. – 1992.

Partizan 1991/92.

Panathinaikos 1992. – 1994.

Sturm 1994. – 2002.

JEF United 2002.- 2006.

Japanska A nogometna reprezentacija 2006 -

Knjige o Osimu
U Beču je 2002. godine predstavljena knjiga o Ivici Osimu Svijet je sve što je lopta. Portret fudbalskog trenera iz pera Stefana Senaha i Ernsta Draksla predstavlja Osima kao filozofa i političku ličnost. Jedan od autora knjige je naglasio da se radi o čovjeku koji je veoma cijenjen na području bivše Jugoslavije i da on najviše na svijetu mrzi ksenofobiju i nacionalizam.

Yasuyuki Nagatsuka, Osimov prevoditelj u japanskoj reprezentaciji, autor je monografije o Ivici Osimu pod nazivom Hej, Japanci koja je izdata ove godine. Nagatsuka kaže da Osim u Japanu ima ulogu misionara:

- Ne samo nogometašima, nego i meni, bio je kao učitelj, u svemu. Nije bahat, nije nacionalista.

Nagatsuka je već ranije objavio knjigu intervjua sa Osimom pod nazivom Osimove riječi koja je štampana u zadivljujućih 650.000 primjeraka.