Za Bozic

Његово Преосвештенство Епископ Василије је служио за Божић у сабарном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли уз саслужење свештенства архијерејског намјесништва тузланског. Отпјевавао је хор Србадија из Бијељине. Вјерни народ, кога је и из године у годину све мање у Тузли, с радошћу је доживио архијерејску литургију и посјету Епископа Василија. На крају службе Епископ Василије се обратио народу пригодном бесједом.
Од гостију истакнут је био гвардијан фрањевачког самостана фра Здравко Анђић, и капелан Финског батаљона Нато снага са својим пратиоцима. Свештенике тузланске је одликовао, Нику Тошића чином протојереја а Милана Топића чином протонамјесника.

A evo i besjede

Извод из бесједе...Чудимо се шта се то дешава на свијету све дешава, разна зла, невоље, велики исилни угњетавају мале и немоћне. Сила овога свијета као да покушава да пркоси Ономе коме не смије да се пркоси. Силни и моћни овога свијета заборављају мале и немоћне... Христос нам је показао да је у скромности, скрушености и племенитости смисао овога живота. Данас нам је потребан истински мир, вапијемо за њим, за љубављу, човјечношћу, за миром који ће донијети истинску срећу напаћеном човјеку Босне и Херцеговине. Желимо да у овој Општини и Кантону буде Божански мир који ће бити покретачка снага за стваралачком акцијом који ће омогућити што бољи и лакши живот. Молимо с еБогомладенцу Христу да престану чарке и задиркивања по било којој основи и дијељење по било којим мјерилима овога свијета, него да у човјеку гледамо само човјека, без обзира којим се именом се звао и на који начин Бога прослављао. Доста је било рушења богомоља, доста је било обешчашћавања гробним споменика, доста је било нечасног живота и рушилачких акција једних према другим. Ако вјерујемо у Бога ако истински желимо да Га славимо, прилика нам је да то покажемо у практичном животу. Још је Епископ нагласио: Уистину желим да се вратим у Тузлу, али и тражим и минимум слободе за своју дјелатност. Ту слободу не тражим само за себе него и за васколику цркву Христову. У овом граду и у другим мјестима около још увијек нам се руше споменици на гробљима, у Пурачић сам поставио свештеника почетника у служби. Црква му је обесвећена, стакла на кући у којој је смјештен полупана. Тако се не може градити срећа и срећнија будућност Босне и Херцеговине. Ви народе Цркве наше, не плашите се никог на овом свијету до ли гријеха својих. Молим Бога да вам да додатну снагу као што је дао и Апостоллу Петру дао када је по мору ходио и пропадао....(spc tuzla)



[Edited by cupo on 13-01-2012 at 02:44 GMT]

Sluzbenici MUP-a TZ kantona identificirali su dvije osobe koje su 2.januara kamenjem razbile sest prozora na pravoslavnoj crkvi u Puracicu. Radi se o M.M (16) i E.J (16) iz Puracica protiv koji ce biti poduzete zakonom predvidjene mjere

Prosle godine u TK je zabiljezeno 43 napada na vjerske objekte od cega 26 na objekte Islamske zajednice, cetiri na objekte Katolicke crkve te devet na objekte Pravoslavne crkve.

Niti jedno od navedenih djela nisu imala bilo kakvu nacionaln+u ili politicku konotaciju.





[Edited by cupo on 28-04-2009 at 19:02 GMT]

Evo jos malo o Kacevendi iz magazina "Dani" (nesto stariji text)

Tako je govorio vladika Vasilije

"Želimo mir i radost našoj otadžbini Bosni i Hercegovini", apelirao je episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda gostujući na božićnoj liturgiji u "sjedištu svoje eparhije" - Tuzli. Bila je to tek jedna u nizu njegovih poruka nadahnutih bosanskim patriotizmom, slogom, zajedništvom i samilošću za sva ljudska stvorenja. Nemali je broj onih koji su se, slušajući ovu odu čovjekoljublju, morali sjetiti brojnih zločina koji su bili začinjeni upravo Vasilijevim blagoslovom. Evo samo dva primjera iz 1992. godine: Oni što su igrom slučaja izbjegli pokolj u Zvorniku, pamte tadašnji, također nadahnuti govor vladike Vasilija koji su prenosile radiostanice prilikom osveštavanja tada već "srpskog Radio-Zvornika", aprila 1992. Besjedio je o velikoj pobjedi slobode "nakon vekovne potlačenosti", a, naravno, ne pominjući da su u temelje "srpskog Radio-Zvornika" bila uzidana svirepa ubistva jednog od njegovih prvih novinara - Kjašifa Smajlovića, saradnika Fehima Kujundžića i vozača Edhema Hadžića, dok je urednica Gordana Imširović-Mandić, srećom, u zadnjem trenutku spašena iz zarobljeništva.

Mjesec dana poslije, također preko radija, moglo se čuti vladikino obraćanje zbjegu od oko 8.000 Bošnjaka koji su bili u okruženju na području Kozluka, Šepka i Skočića. Oni su tražili da im se omogući kolektivni odlazak prema Tuzli, a Kačavenda ih je preko razglasa ohrabrivao: "Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba…"

Srećom, oni ga nisu poslušali da ostanu s "glavom na panju", već su uz pomoć alarmiranih međunarodnih institucija evakuirani preko Srbije u Mađarsku.

A kako bi završili da su poslušali "pjesnički apel" Vasilija Kačavende, surovo svjedoči sudbina 25 Roma iz sela Skočića, koji, sticajem okolnosti, nisu bili obuhvaćeni pomenutom evakuacijom. Svi oni, računajući Ismeta Ribića i njegovo šestero male djece, 12. jula 1992. godine, na Petrovdan, pobijeni su pored Drine u vrijeme dok je vladika Kačavenda, ili neko od njegovih nižih sveštenika, bogoslužio u obližnjoj kozlučkoj crkvi.

O brojnim drugim zločinima u brčanskim, bijeljinskim, bratunačkim, zvorničkim, vlaseničkim, srebreničkim i ostalim klaonicama u eparhiji vladike Vasilija, i uz njegovo duhovno pokroviteljstvo, i previše se zna. O uzurpacijama i pljački bošnjačke imovine, isto tako.Ne zna se, međutim, zašto je Visoki predstavnik Carlos Westendorp 1997. bio spreman smijeniti kompletnu vlast u TK-u ukoliko ne skrši pobunu velikog broja tuzlanskih Srba koji su namjeravali spriječiti da im božićnu liturgiju služi vladika Vasilije, koji ih je napustio u vrijeme najtežih iskušenja. Zašto je u to vrijeme eventualni nedolazak vladike Vasilija uzdizan na nivo najveće prijetnje Dejtonskom sporazumu? Zašto u Bijeljini nije niko smijenjen zbog višegodišnjeg onemogućavanja obnove tamošnjih pet porušenih džamija? Zašto…?

I dok se u Bijeljini i ostalim mjestima u Semberiji i Podrinju muslimanski vjerski obredi obavljaju u najdubljoj ilegali, a kancelarije Islamske zajednice stalno zasipaju bombama, što vladika Vasilije nikada nije ni pomislio da osudi, njegova božićna liturgija u Tuzli protekla je bez ijedne petarde i uz najkorektniji medijski tretman. Nikome ništa nije zasmetalo, pa čak ni nepodnošljiva količina licemjerja u njegovom slavljenju "otadžbine Bosne" od strane jednog od njezinih najučinkovitijih rušitelja.

Bolji poznavaoci (ne)prilika oko vladike Vasilija tvrde da njegov bosansko-patriotski nastup u Tuzli, ma koliko to na prvi pogled izgledalo, nije plod morbidnog licemjerja, već paničnog nastojanja, navodno, već ozbiljno oboljelog Vasilija Kačavende da koliko-toliko uljepša svoju sliku, sluteći skoro rasvjetljivanje najtamnijih poglavlja svoje zločinačke, kriminogene biografije, čije su žrtve, pored Bošnjaka, bili i mnogi Srbi. Izlazak istine na vidjelo do sada je onemogućavala isuviše prisna veza zloglasnog vladike, najprije sa paljanskim glavešinama, a zatim i sa nastavljačima njihovog djela u Banjoj Luci. Još važniju ulogu u njegovoj zaštiti ima moćni lobi u međunarodnoj zajednici koji godinama u Bijeljini tolerira najsurovije ugrožavanje ljudskih prava ne samo Bošnjaka i Roma nego i srpskog stanovništva. Ovaj grad odavno slovi kao velika praonica novca, eldorado kriminala svih vrsta i rekorder po broju nerasvijetljenih ubistava. Nekoliko dana poslije reportaže kojom su Dani otvorili "dosje Bijeljina", smijenjen je trogodišnji šef OHR-ove kancelarije u tom gradu - Francois Peres. Budući da je on bio "inventar" brojnih Kačavendinih svetkovina, vladika je u njegovom odlasku prepoznao dolazak neugodnijih vremena. "Bilo kako bilo" - rezonuje jedan od tuzlanskih Srba koji nikada nije došao u iskušenje da napusti svoj grad - ´žusta puna Bosne´ velika su kazna za vladiku Vasilija. Dovoljna za početak." (Dani http://www.bhdani.com/default.asp?kat=fok&broj_id=291&tekst_rb=4)

Pa dalje...

Bijeljina: Zbog vladikinog dvora srušeno je 11 bošnjačkih kuća



Tri priče, s glavnom ulogom crkve u cementiranju etničkog čišćenja u sjeveroistočnoj Bosni

"Kad sam ranije obilazila svoju kuću, pored koje su sagradili crkvu, oni bi izlijetali sa bogosluženja i dočekivali me psovkama i uvredama. Na kraju sam izganjala sve papire da je to moja imovina. E sada, u papirima nema nikakve crkve, a u stvarnosti, evo vidite, tu stoji nova i velika crkva. Pričalo se o nekim parama, mada meni pare nisu direktno nuđene, ali ja ni za kakvo blago ne bih pristala. Zar da uzmem pare od tih koji su mi ubili muža Šaćira? To bi bila prodaja krvi i nikada na to nećemo pristati, ni ja niti naše sedmoro djece. Jedno znam, crkva tu ne može ostati, jer će oni onda reći da je tu sve srpsko, da muslimana nije bilo i da ni zločina nije bilo. Ja hoću da se vratim na svoje, a općinarima u Bratuncu sam poručila neka svoju crkvu nose kuda znaju", odlučna je Fata Orlović iz Konjević Polja.

Iz Općine Bratunac, naravno, nema odgovora, jer su je vodili i vode ljudi koji su se istakli u ubistvu preko tri hiljade bratunačkih Bošnjaka, a zatim gradili crkve kao spomenike zločinu i pljački. Nedavno se njihov vodeći strateg Miroslav Deronjić obreo u Haagu, gdje ga je već čekalo nekoliko "zaslužnih" komšija.

A što se čelnika Republike Srpske tiče, oni su u ovakvim situacijama nenadmašni "eksperti za nemoć". Naravno, "žao" im je zbog brutalne otimačine privatne imovine, ali nemaju instrumenata da spriječe samovolju neposlušnih općina, kao što imaju suosjećanja za njihove nevolje sa izbjeglicama. A svakome je jasno da je sve to dio dobro razrađenog plana. Jer - u konkretnom slučaju - kojoj bi to srpskoj vlasti smjelo pasti na pamet da skloni crkvu iz Konjević Polja, strateške spone između četiri predratne bošnjačke općine - Bratunca, Vlasenice, Zvornika i Srebrenice.

Tako Fati Orlović ostaje još da se obrati najvišim međunarodnim instancama u BiH, ali, imajući u vidu njihovu zapanjujuću neučinkovitost u brojnim sličnim slučajevima u Podrinju, ona će morati da pristane na "suživot" sa crkvom u svom dvorištu.

Crkva umjesto džamije Samo desetak kilometara dalje, niz Drinu, nalazi se Divič, iz kojeg je preko stotinu Bošnjaka ubijeno u koncentracionom logoru kod Karakaja. S obzirom da je u ovom mjestu sve privatna imovina, te da niko od divičkih Bošnjaka nije zamijenio niti prodao kuću, neosporno je da će privremeno nastanjene srpske izbjeglice morati da se isele. Ali sporno je kakvu će funkciju, kada ne bude Srba, imati crkva koja je sagrađena na placu porušene džamije i to poslije rata, pred očima brojnih predstavnika međunarodne zajednice.

Famozni Dom za ljudska prava je donio odluku da se crkva ne dira, ali da Općina obezbijedi novi plac za gradnju džamije. Međutim, pošto slobodnog placa u stiješnjenom Diviču nema, onda se džamija neće ni graditi.

Nisam Smajić već godinama obija pragove nadležnih službi u Općini Zvornik tražeći gruntovne i posjedovne papire za zemljište koje je naslijedio od djeda u prigradskom naselju Grbavci: "Za sve sam uspio ´iskopati´ dokumenta izuzev za parcelu na kojoj su poslije rata sagradili crkvu. Kada u arhivi dođu do skica pomenutog lokaliteta, geometri stanu i kažu da su to sporni podaci iz austrougarskog perioda, tako da ne mogu udovoljiti mom zahtjevu. Znači, iste skice za jednu njivu važe, a za drugu ne važe. Vidim da im je nelagodno da dokazuju nešto što dokazati ne mogu, ali očito imaju naredbu da crkvi ne ´prilaze´. Ali ja se s tim neću pomiriti."

Ove tri priče, s glavnom ulogom crkve u cementiranju etničkog čišćenja, svjedoče o strateškoj upletenosti viših pravoslavnih sveštenika u kreiranju i realizaciji ovog fašističkog projekta. Ozloglašeni episkop zvorničko-tuzlanski, vladika Vasilije Kačavenda u tom kontekstu zauzima jedno od najistaknutijih mjesta. Vladika Vasilije je osobnim primjerom "prosvijetlio" put kojim treba ići.
"Zahvalnost" za to što mu je u Tuzli iz rata izašla netaknuta pravoslavna crkva, sa vladikinim dvorom i ostalim pratećim objektima, on je u ratu iskazao napadnim "nemiješanjem" u projekat rušenja svih džamija na prostoru pod njegovom upravom, a nakon rata gradnjom drugog vladikinog dvora na otetoj bošnjačkoj zemlji, u centru Bijeljine.

(Dani http://www.bhdani.com/arhiva/269/t26919.shtml)

KOnjevic Polje crkva na zemljistu Fate Orlovic

kacavenda s lijeve strane prvi, pa pavle a ona dvojica ne znam ko su...ekipa s desna no coment





[Edited by cupo on 17-01-2006 at 17:59 GMT]

Intervju sa Kacavednom objavljen 2002. u novinama "Nezavisna svjetlost"



Izdvajam citat

NEZAVISNA SVETLOST: Iako Vladika, izbeglica ste u Bijeljini. Da li posecujete sve krajeve Eparhije i ima li nade da se vratite u Tuzlu?

EPISKOP VASILIJE: Prostor citave Eparhije redovno posecujem, s tim sto kada idem na prostor Federacije, idem, na zalost, pod policijskom pratnjom, sto nesto samo po sebi govori. Na pitanje ima li nade da se vratim u Tuzlu, odgovoricu recima Djure Jaksica: "Jal ne da Bog, jal ne da djavo" - tako da ne znam kada cu se vratiti. Zelja za povratkom nikada me nije napustala i intimno, zivim za taj momenat i dan da se vratim u drevno sediste episkopa tuzlanskih. Pitanje izbeglistva je suptilno pitanje, vezano za bezbroj licnih emocija. Ko nije licno doziveo momenat da vracajuci se sa puta svojoj kuci, sazna da vise tamo ne moze da stigne, ne moze o tome nista ni da govori, niti da u potpunosti shvati tu strahotu i golgotsku tragediju. U toku zapocinjanja rata na prostoru Tuzle, bio sam na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora i, saznavsi da je napadnuta i izmasakrirana vojna kolona od500 vojnika , krenuo sam odmah kuci, ali nikad nisam stigao. Nije to samo materijalni gubitak, jer je jos tezi i tragicniji duhovni gubitak, jer odjednom ostajete bez prijatelja, komsija, drugova, i tada dolazite do bolnog saznanja kakve ste ljude za prijatelje imali, jer kada se covek nadje u nevolji vidis ko je kakav covek. Hvala Bogu, bez obzira na sve probleme koje rat sa sobom donosi, dosta mojih prijatelja u Tuzli iz sva tri naroda ostali su pravi ljudi.

Ostatak mozete procitati na http://www.svetlost.co.yu/arhiva/2002/328/328-3.htm



[Edited by cupo on 19-12-2007 at 20:19 GMT]

Udarnik Kačavenda

Episkop zvorničko-tuzlanski, vladika Vasilije Kačavenda, neumorno nastavlja sa brisanjem bošnjačkih tragova i posrbljavanjem svega i svačega u svojoj zoni odgovornosti. To potvrđuje i slučaj Husejna Sinanovića:

"Srbi su uzurpirali četiri dunuma moje zemlje, pored puta Janja - Bijeljina, te po dva dunuma mojih komšija Hase Korajkića i Ibrahima Musića. Oni su to zemljište pretvorili u groblje i to odmah pored njihovog već postojećeg groblja, u kojem ima sasvim dovoljno neiskorištenog prostora. Da je potreba, pa hajde. Ali ovdje se radi o očiglednoj provokaciji i kriminalu. Nipošto neću dopustiti da se na ovome stane."

Magazin "Dani" http://www.bhdani.com/arhiva/219/t21908.shtml

Kada je Tuzlu posjetila delegacija iz Beograda, na godisnjicu masakra na Kapiji

SPC napustila Srbe

Miša Božić kaže da tuzlanski Srbi posebno zameraju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zato što je episkop Kačavenda napustio grad još na početku rata, zbog čega 8.000 pravoslavnih Srba tokom godinama nije moglo da upražnjava svoje verske obrede. "Nismo imali sveštenika ni za rođenja, ni za venčanja, ni za sahrane", kaže Božić. Kada su pravoslavni Tuzlaci pronašli sveštenika koji je bio spreman da bude u gradu, episkom Kačavenda ga je odmah raspopio, tvrdi Božić.

Tokom rata, jedna od granata Vojske RS pogodila je kupolu hrama Srpske pravoslavne crkve u Tuzli. Prema priči Božića, tadašnji gradonačelnik, socijaldemokrata Selim Bešlagić, naložio je da se da se popravci oštećenja crkve prida najveći prioritet, što je i bilo učinjeno. Čak ni nakon masakra kod kapije 1995, nikave odmazde nije bilo.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=05&dd=26&nav_id=169263



[Edited by cupo on 19-12-2007 at 20:20 GMT]

Ministar za ljudska prava i izbjeglice Mirsad Kebo je danas pozvao Kacevendu da se vrati u Tuzlu.

Nekako mi od sve te price ostade neki nedefinisan osjecaj u stomaku. Zar kome Tuzlaci i tebaju dokazivati svoju toleranciju , da li je iko na bilo koji nacin ugrozio ikoga u ovom gradu. Pravoslavna crkva se u ratu obnavljala. Niko iz grada nije silom odveden ,odlazili i dolazili . Svaki covjek, porodica je prica za sebe, ko zna sta se desavalo u dusama i glavama mnogih ljudi. Neki obicni ljudi su bili zrtve tudjih zelja i ambicija. Sami su odlucivali o odlasku i kasnije povratku u grad, i neka se ljudi, koji obraz nisu okaljali, vracaju bez obzira na vjeru. Neka odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim zivotom. Niko nema pravo osuditi nekoga ko brine o sebi i svojoj porodici. Svi ti znani i neznani ljudi su prica za sebe ali Kacavenda, e on je vec druga prica. Mogu li kao građanin Tuzle reci da sam pritiv njegovog povratka, nece njega niko nicim ugroziti ,ali ne svidja mi se da se i seta ovim gradom.

Svaki put kad cujem to Kacavedna sjetim se slika u kojima blagosilja "svoje vojnike" i salje ih da nekoga ubiju. Da nekome oduzmu oca, majku ,zivot . Ne mogu takvom covjeku pozeljeti dobrodoslicu .

"Po zavrsetku svecane akademije u brcanskom hotelu "Revena" obavljen je vjerski obred lomljenja slavskog kolaca. Obracajuci se clanovima rukovodstva RS episkop zvornicko-tuzlanski Vasilije rekao je da su "oci naseg naroda usredsredjene na sve one kojima je podario mandat, ne da budu gospodari vec sluge svoga naroda".

- Molimo vas i zaklinjemo da medju vama, pravcima otadzbine nase, vlada mir sloga i jedinstvo, da ne dao Bog, zbog vase nesloge i medjupartijskih prepucavanja pukne kicma srpskom narodu i da ostanemo bez otadzbine svoje i podjemo u zemlju nedodjiju - rekao je Njegovo preosvestenstvo vladika zvornicko-tuzlanski Vasilije.

On je apelovao na zvanicnike Republike Srpske da pomognu da crkvu udje u Vojsku RS, Generalstab i policiju i "celokupno bice srpskog naroda".

http://www.suc.org/news/flash/archive/01_11_99_9.html