Novac prebačen Eparhiji u Bijeljini

Od pompezne najave premijera RS Milorada Dodika i episkopa Vasilija Kačavende još nema ništa...

Iako je prošlo više od tri mjeseca od pompezne najave premijera RS Milorada Dodika i episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende o postizanju dogovora o izmještanju objekta pravoslavne crkve iz dvorišta kuće Fate Orlović u Konjević-Polju, od toga kao i obećanja da će sve biti riješeno u najkraćem roku, još nema ništa.

Osigurana sredstva

Vlada RS je, istina, ekspresno donijela odluku o izdvajanju više od 160.000 KM za potrebe dislociranja postojeće i izgradnju nove crkve, te novac, kako nam je tada rekao Miladin Dragičević, savjetnik Milorada Dodika, prebacila na račun Eparhije zvorničko-tuzlanske.

- Naše je bilo da obezbijedimo sredstva, a o drugim detaljima brinut će se Zvorničko-tuzlanska eparhija i episkom Vasilije Kačavenda - kazao nam je odmah nakon donošenja vladine odluke prije skoro tri mjeseca Miladin Dragičević.

No, prema riječima Hurke Karić, kćerke Fate Orlović, od obećanja koje su dali Dodik i Kačavenda, do sada nije bilo ništa.

- Niko se više nije pojavio niti je na izmještanju crkve bilo šta rađeno. Koliko mi se čini, Kačavenda namjerno čeka zimu kako bi imao objašnjenje zašto ne počinje premještanje crkve. I mi znamo da su dobili novac od Vlade RS, ali se bojim da opet ne počne politika laži i obmana.

Doduše, moja majka je tužila SPC i 29. novembra zakazana je rasprava u Općinskom sudu u Srebrenici. Ovu stvar, neka niko ne misli, nećemo tako lako pustiti, posebno, što je moja majka oboljela boreći se za pravo na svoju imovinu - poručuje Hurka Karić.

Inače, već sedam dana Fata Orlović je, zbog poremećaja šećera u krvi, smještena na Internoj klinici UKC-a Tuzla.

Orlović: Oni koji su u stanju oteti, u stanju su i slagati

- Hvala Bogu, oporavljam se. Doktori me dobro paze. Jesam se razboljela zbog sekiracije, ali se uzdam u Boga da ću biti dobro i da ću biti sposobna za raspravu na Sudu u Srebrenici.

Što se tiče crkve, ja sam znala da oni lažu, jer onaj ko je u stanju oteti, taj je u stanju i slagati i ubiti i uraditi sve ono što ne valja - kazala nam je jučer u telefonskom razgovoru Fata Orlović, koju smo kontaktirali u tuzlanskoj bolnici.


http://www.dnevniavaz.ba/dogadjaji/teme/novac-prebacen-eparhiji-u-bijeljini

Vladika Zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda posjetio Gračanicu

Vladika Kačavenda predlaže da se fasadiranje pravoslavne crkve, obnova ograde i uređenje okoliša finansira iz općinskog budžeta.

Na vlastiti zahtjev općinu Gračanica je u petak posjetio vladika Zvorničko-tuzlanski vasilije Kačavenda, a primio ga je općinski načelnik Nusret Helić.

(Foto: Nusret Helić i Vasilije Kačavenda)



Nakon kurtoaznih pozdravnih riječi vladika Vasilije Kačavenda je zatražio pomoć općine Gračanica u razrješavanju nekoliko problema, a prvi se odnosio na stanje u kojem se nalazi objekat crkve Presvetog Hristovog Vaznesenja u Gračanici. Vladika je zatražio da se u narednom općinkom budžetu predvide namjenska sredstva za fasadiranje crkve, obnovu ograde i uređenje okoliša, s obrazloženjem da se ova crkva nalazi na spisku prijedloga nacionalnih spomenika kulture.

Drugi zahtjev je bio da se zgrada bivšeg Vojnog odsjeka u Gračanici, koju je u Kraljevini Jugoslaviji koristilo udruženje "Kolo srpskih sestara" vrati u posjed Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kako bi u njoj bio opremljen stan i kancelarije za pravoslavnog sveštenika.

U isto vrijeme vladika Vasilije je odbio komentarisati zbog čega je odmah nakon rata naložio prodaju zgrade u kojoj je stanovao prijeratni gračanički pop Rade Grujić i time uputio poruku gračaničkim Srbima šta misli o njihovom povratku u Gračanicu.

Razgovarano je o pomoći koju općina Gračanica može pružiti Srbima povratnicima, te o postavljanju putokaza u Donjoj Orahovici za manastir "Svetog Nikole" na Ozrenu.

Fikret Konjić

http://www.gracanica.net/clanak.php?id=1902

Интервју Епископа зворничко тузланског Господина Г. Василија дат руском порталу

Добродошли

Ако говоримо о нашој епархији, она се територијално налази на сјеверо-истоку Босне. Прво је била основана Сребреничка митрополија 1242. године, касније је сједиште пренесено у Зворник, а потом 1852. године из Зворника у Тузлу. Сједиште се званично налази у Тузли, но ја се сада налазим овде у Бијељини, зато што сам у Тузли непожељна особа.

Овдје – на овоме мјесту између истока и запада – сусрећу се различити интереси. У сваком рату овдје су православни Срби увијек много страдали. У последњем рату у нашој епархији је порушено 57 храмова, мноштво црквених објеката, али и оно најважније – људске душе. Убијено је много људи и заробљено од стране муџахедина.

Али, Срби на овим просторима јаки су духом. Као што се каже: Срби немају хљеба, али имају душу. Све што је порушено у току последњег рата, сада се обнавља или је већ обновљено. Гради се много боље него што је било. Тренутно је у току изградња три манастира, а у једном од њих се гради велики храм у руском стилу. То је знак захвалности Русији. Патријарх Алексеј поклонио је за тај храм икону преподобног Сергија са честицом његових моштију.

Политичка борба на нашим просторима сваким даном је све већа, а расту и насртаји разних сила са стране. И сада, 12 година после потписивања Дејтонског мировног споразума, нису у потпуности ријешена многа питања, као што је напримјер повратак избјеглица. Углавном се српски народ сели из муслиманско-хрватске Федерације Босне и Херцеговине у Републику Српску, а повратак других народа у Републику Српску је много мањи. Сада не постоји граница у буквалном смислу, која раздваја Босну и Херцеговину, али је она подијељена на два ентитета, који имају јаке централне администртивне органе.
Православље у Босни и Херцеговини, и не само Православље него хришћанство уопште, налази се на великим искушењима. На разним мјестима постоје препреке за наше дјелатности. Зато и постоје специјалне декларације и католичких свештеника и националних лидера хрватског народа, који говоре о угрожавању за католике-хрвате у Босни и Херцеговини.

- Какав правни статус има Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини? Постоје ли какви правни акти, закони, који објашњавају статус и положај Цркве?


* У Босни и Херцеговини све религије су једнаке пред законом. Ускоро треба да буде потписан договор између Ватикана и Босне и Херцеговине и између Српске Православне Цркве и Босне и Херцеговине. Још није објављен текст договора између Исламске заједнице и Босне и Херцеговине. Ти договори дају гаранцију свим религиозним организацијама. Постоји и закон о пуноправном и равноправном положају свих религиозних уједињења. Међутим у пракси је све другачије.
Напримјер, у Сарајеву муслимани и католици имају своје школске установе, а само ми немамо, иако се у ценру града налази зграда Богословског факултета, али њу неће да нам врате.

- У Републици Српској и, конкретно, у вашој епархији, већ 15 година се у школама као обавезан предмет предаје вјеронаука. Нама је од великог значаја ваше искуство, какве је резултате то дало?


* Са сигурношћу могу рећи да је вјеронаука у школама дала веће резултате, него ријечи свештеника са амвона, зато што се дјеца од дјетињства уче истинама своје вјере. Не само Православни Срби него и друге националности. Позитивну улогу у томе игра систематичност предавања по наставном плану и са уџбеницима. Дјеци је то интересантно и вјеронаука је један од најомиљенијих предмета у основној школи. Међутим, ми смо се договорили да се вјеронаука почне предавати и у средњим школама, али, нажалост, немамо довољно наставног кадра за предавање у средњим школама, иако имамо обиље свештеничког кадра. Ми шаљемо кандидате за свештенике у друге епархије, у Хрватску и чак у Србију, али нама недостаје квалификованог духовенства, које би могло предавати вјеронауку у средњим школама. Такође, ми имамо прилике организовати бесједе и предавања на факултетима и разним јавним организацијама, за шта позивамо посебне предаваче.
Активно учешће у спровођењу таквих збивања има и Светосавска омладинска заједница.

- Изабрани сте за епископа крајем седамдесетих година. Били сте епископ до последњег рата, за вријеме њега и после њега. Да ли је, по Вашем мишљењу, рат утицао на религиозно стање српског народа на овим просторима?



* Карактеришући српски народ на територији наше зворничко-тузланске епархије, рекао бих да је народ унутар религиозан, али не довољно црквен. Он вјерује да испуњава своје обавезе, које Бог од њега кроз Цркву тражи, али нема навику да редовно одлази у храм. За то увијек пронађу оправдање.
Прије свега, овде дуго није било довољног броја свештеника. Од 79 свештеника, који су били у епархији до почетка Другог свјетског рата, до 1945. године убијено је 56, а порушени су и храмови.
У социјалистичкој Југославији, свештеници који су служили овде, имали су озбиљне правне проблеме, били су гоњени. И они који су били ухапшени као и други свештенослужитељи преживљавали су одређени страх, како за свој живот, тако и за живот својих породица и дјеце. Свештеници су живјели углавном у градовима, а села су у већини била без свештеника.
Неки називају Тита миротворцем, великим државником, а он је уствари велики џелат Православља и српског народа.
Други разлог је што за вријеме страшног комунистичког терора, који је посебно био усмјерен ка Србима, у народ је такође био усађен страх. Људи нису смјели слободно да говоре да су вјерници, нити да учествују у тајнама и обредима.

Сада је почео препород. Са народа је спала краста страха и они поново масовно долазе у Цркву, нарочито омладина, за коју је веома важна национална самоиндентификација. Тако је слика сада потпуно другачија. Данашња дјеца, која уче вјеронауку, постају вјероучитељи за своје родитеље. Наша омладина даје нам наду на перспективу развитка наше Цркве; она је стуб, на коме се може даље градити живот Цркве.
Старији народ, у којима још постоји страх, доста су индиферентни, али и они под утицајем дјеце прилазе вјери. Дешава се да дијете почне да укорава своје родитеље за то што се у њиховом дому не прославља како треба Божић, Васкрс, Крсна Слава! Тако дјеца и омладина почињу да буду покретачи духовне обнове.
А рат је, наравно, озбиљно утицао на народ. Многи су изгубили своја вјековна огњишта, многе светиње су порушене, гробови оскрнављени, многи су животи изгубљени и то је оставило свој траг, али у исто вријеме дошли смо и до таквог сасзнања, да смо дужни сачувати то што имамо, тј. оно што је остало. И да је вјера основ – темељ нашег живота.

- Ви често у својим проповиједима говорите о проблемима васпитања и породичног живота. Заиста, то је данас веома озбиљно питање за све хришћанске народе...


* Период педесетогодишње комунистичке диктатуре и тираније посијали су у људе страх, оставио је одређене психолошке трауме. Људи се боје за живот, жене се боје да рађају дјецу, а данас је највећи проблем – рађање дјеце. У мојој епархији још увијек је рођење изнад смрти, народ још увијек има снаге, још има породица које имају много дјеце.
Али, у суштини, то је велики проблем. Рецимо, Србија сада „пусти“. А код нас се каже: „Чије су овце, његово је и поље“. Гдје живи народ, тамо њему и припада земља. Сада, на примјер, сви ми говоримо о праву на Косово, али на Косову скоро да и нема Срба. Тамо Албанци живе, раде, рађају се.
Исто тако, овдје, у Босни и Херцеговини, и муслиманско становништво има исти проблем. Сматра се да је код муслимана у Босни висок проценат рађања, али то није тачно. И код њих постоји тај проблем, и њихова села пусте. Људи све више одлазе у градове.
Власти у Републици Српској данас се брину и труде да би ријешили питања инфраструктуре села. Проводе воду, струју, асфалтирају путеве, што би требало да у одређеној мјери задржи људе да остану на селу. Гради се много храмова, реновирају се старе, порушене цркве и манастири.
Али рат је оставио велике ране. Има људи који немају основне услове за живот, као што има и код вас у Русији. Много је неудатих дјевојака, неожењених мушкараца и то је велики проблем.

- Какво је ваше мишљење о одузимању Републици Српској свих државних симбола и знакова: заставе, грба , химне?


* То је трагедија, то је духовно-национално убиство од стране оних који доносе такве законе. То, што ми имамо од раних вијекова, поред вјере у Часни Крст и Христа, што нам је било свето у националном, духовном постојању – то је наша застава, грб, азбука, историја, литература – сви елементи који нас чине народом. Сада нам намећу неки босански или бошњачки језик да говоримо, да ми нисмо Босанци (тј. становници Босне), него „бошњаци“. Али ми Срби смо овде аутохтон народ од 4. вијека. Једноставно, поједини људи имају комплекс јер су промјенили вјеру. Они нам не дозвољавају да пјевамо химну „Боже правде“. Ми се не молимо „Ђаволе, дођи и усели се у нас“, него „Боже правде, Ти што спасе“. Зато, без обзира на све, ми у Цркви, ма гдје били, пјевамо ту нашу химну „Боже правде! Спаси српског краља, српски род“. Срби су по својој природи ројалистички, монархијски народ. Ми имамо краљевску династију, која је потекла из нашег народа. Ми се поносимо нашим владајућим династијама – Немањићима, Обреновићима и Карађорђевићима.

- По вашем мишљењу, у ком правцу треба да се развијају односи између Руске и Српске Православне Цркве, између Русије и Србије?


* Ја бих прије свега рекао пар ријечи о нечему другом. У Васељенском Православљу није све у најбољем реду. Ја сматрам да би сада било најбоље вријеме да се сазове православни Васељенски Сабор, који би коначно ријешио нека питања.
За Константинопољску Патријаршију словенски народи, тј. сви који су изван грчког или византијског говорног подручја – су варвари. Словенски народи – варвари. Према томе ми смо сви дијаспора и сви смо дужни потпасти под Константинопољску Патријаршију. Али ми смо народ са старим хришћанским коријенима. И жалосно је што произилазе веома рђаве ствари: Константинопољска Патријаршија отима територије, долази до сукоба јурисдикција и томе слично.
Што се тиче односа између Српске и Руске Цркве, српског и руског народа... Код нас има једна пословица: „Нас и Руса 300 милиона“. И та пословица има посебно значење. Она показује да ми имамо нешто што нас повезује, што нас обједињује, и када нам је најтеже ми се ослањамо на мајку Русију.
Код нас је после Октобарске револуције дошло много руских монаха, монахиња и свештенства. Они су овде били прихваћени са љубављу и истински су се трудили и испуњавали своју духовну мисију међу српским народом. Они су оставили препознатљив духовни траг. Руси су чак били и проповједници српског јединства, обједињења и неразједињења Срба на разне политичке фракције.
Ја сам увијек имао велику жељу да одем да студирам на Московској духовној академији, али у то вријеме о томе се није смјело ни мислити. А сада, зато што ја нисам могао, шаљем много студената из своје епархије у Русију, у тај живи извор православне словенске духовности.
Када сам, после смрти свог епископа, постављен за архијереја, гледао сам касету са богослужења покојног патријарха Пимена и обраћао пажњу како он кади, и понављао за њим. И све оно што је предивно у Руској Цркви, прихватам свим срцем. Када долазим у Русију, осјећам се као код своје куће.
Када сам први пут допутавао у Москву, још у совје&#

BH DANI: Vladika koji je blagosiljao smrt


--------------------------------------------------------------------------------

Vladika koji je blagosiljao smrt

Vasilije Kačavenda je jedini vladika koji se nije vratio u sjedište eparhije. Ne govori li i ta činjenica više o njemu nego o Tuzli koju uporno žigoše kao sredinu u kojoj se ne može "slobodno ni disati"? Kakvi su to "odgovarajući uslovi" i ko ih u Tuzli treba stvoriti da bi Kačavenda shvatio da mu je mjesto u tom gradu, a ne u Bijeljini?

Prvi dani rata u proljeće 1992. tuzlanskog slikara Nesima Tahirovića zatekli su u Njemačkoj. Znajući ko i odakle gruha po njegovom gradu, uputio je pismo vladiki Vasiliju Kačevendi i, podsjećajući ga na tridesetogodišnje druženje, zamolio da pripazi njegovu familiju, ali i druge Tuzlake. "Kao brata i Božijeg čovjeka, molim te urlikni i svojom riječju zaustavi krvoproliće, jer čovjek na ovom svijetu ima samo jedan život. Ovog momenta hoću da vjerujem da Ti to možeš učiniti", vapio je u svom pismu Nesim. Ali Kačavende nije bilo na tuzlanskoj adresi. Među prvima zaprašio je put Bijeljine i iz Vladikinog dvora pokupio sve umjetničke vrijednosti.

Četrnaest godina kasnije, udobno smješten u novosagrađenoj rezidenciji u Bijeljini, Kačevanda jadikuje nad svojom sudbinom. Vapi za Tuzlom, jer, kako kaže, "kad bih mogao slobodno da dišem i obavljam svoju dužnost, odmah bi se vratio". (Večernje novosti, 23. 2. 2006.) Gospodin Kačavenda priznaje da nema pravo da premješta drevno sjedište eparhije, ali to je učinio. Svjestan je da bi njegov povratak pozitivno djelovao i na povratak sunarodnika na prostor Tuzlanskog kantona, ali to ne čini. Samo zbog toga što ne zna kako bi mu bilo da prošeta Tuzlom u mantiji. Naravno, nije jednostavno prošetati tuzlanskim Korzom - valja sresti stare poznanike i ljudima pogledati u oči. Možda mu neko i kaže - kada čovjek pred Bogom nije čist, ljudi tu malo mogu učiniti. A što se tiče Tuzle - bujrum!

USPOSTAVLJANJE BALANSA: No, njegov najveći problem je bio i ostao rat. "Oni koji prisustvuju ubistvu nevinih, a ne rizikuju svoje živote da bi to spriječili, krivi su na način koji nije adekvatno osmišljen pravno, politički ili moralno." (Karl Jaspers) Kačavenda je cijelo vrijeme rata bio svjedok stradanja bijeljinskih Bošnjaka, zatiranja tragova o njihovom postojanju, a ni glasa nije pustio. U oblikovanju srpskog nacionalizma, uz davanje moralnog oprosta za ostvarenje svetih ciljeva, značajnu ulogu odigrala je i Srpska pravoslavna crkva, a jedan od njenih "jastrebova" je Vasilije Kačavenda. Sumirajući stavove svoje crkve prema Muslimanima, Kačavenda 1993. izjavljuje: "Mi, Srbi, vrlo dobro znamo da za jedan određeni dio Muslimana vrijedi pravilo: što više ubiju nevjernika, bliži su nebesima." (Narod u vlasti politike, Evropske novosti, 4. mart 1993., str. 10)

I kada je Srpska pravoslavna crkva 1993. zatražila da se zabrani abortus, puku je poturen etnički umjesto moralnog argumenta. I tada njene stavove tumači Kačavenda. Uz podsjećanje da Srbi u Srbiji čine manje od dvije trećine stanovništva i da bi se omjer u BiH mogao još više smanjiti, on naglašava: "Ja iznad svega imam u vidu srpsku pravoslavnu ženu. Ovo će trajati sve dok Srbi u Srbiji ne postanu manjina i počnu živjeti u zemlji koja više nije njihova nacionalna država. Država će pripadati onima koji imaju najviše ljudi." (Odbranimo svetinju života, Pravoslavlje, 1. maj 1993., str. 5)

Treba li podsjećati kako su Karadžić i Mladić za relativno kratko vrijeme balans između Srba i Bošnjaka u BiH popravili u korist prvih i kako je sličan plan Milošević, protjerivanjem Albanaca sa Kosova, pokušao realizovati u Srbiji.

Vasilije Kačavenda je sveštenicima ličnim primjerom pokazivao kako treba hrabriti i bodriti srpske sinove. Često je odlazio na ratište i blagosiljao njihova oružja. Neposredno pred oslobađanje dijela Ozrena, u manastiru Svete Trojice, u Vozući, blagoslovio je četničke jedinice rekavši: "Ja se danas iskreno osjećam kao car Lazar nekad na Kosovu. Neka vam današnje pričešće bude vozućka kosovska večera, da dobijete novu snagu i zauvijek protjerate neprijatelja…"

VLADIKA KAO SULTAN: Koristeći svoj crkveni autoritet, odmah po dolasku u Bijeljinu, vladika Kačavenda na području svoje eparhije zavodi neobično pravilo - svaki od njegovih sveštenika morao je slati svoju ženu u njegov dvor na rad u trajanju od sedam dana. Javnost je bila šokirana ovakvom odlukom, a pravoslavni sveštenik iz sela Zagoni, Radomir Marković, koji je ujedno i diplomirani pravnik, kada je saznao o kakvoj se "ispomoći" radi, zabranio je svojoj ženi da ode. Zbog odbijanja poslušnosti vladika u Zagone šalje 30 ratnih razbojnika da ga izbace iz kuće. Tom prilikom ranjena je popadija i od dobijenih rana umrla, a pop izbačen na ulicu. Pravoslavni vjernici iz Zagona su protestirajući traktorima i automobilima blokirali Bijeljinu. Uzalud. Vladika je tog dana na večeri ugostio Radovana Karadžića. Da se zna ko je bog na zemlji.

POKRŠTAVANJE MUSLIMANA: Vasilije Kačavenda je mudro prešutio i nespornu činjenicu da su njegovi sveštenici tokom rata pokrštavali bijeljinske Muslimane. Dvostruka korist: može se lijepo zaraditi, a i smanjuje se broj "Turaka" u Bijeljini. Jedan od konvertita koji je ime Ferhat promijenio u Filip je to ovako objasnio: "Ako ste izabrali da živite u Srpskoj Republici, onda morate nešto učiniti zauzvrat." (Evropa se vraća u srednji vijek, Liljan, 15. 12. 1993., str.17) Upravo na području Kačavendine eparhije događalo se da pravoslavni sveštenici, uz kolektivna pokrštavanja po crkvama, posao razvijaju i prodajom uvjerenja o pokrštavanju onim Muslimanima koji su htjeli izbjeći progone i protjerivanja. Za takvu uslugu se plaćalo do 500 DM.

Samo u Osnovnoj školi Radojka Lakić, koja je, po dolasku Kačavende u Bijeljinu, ekspresno dobila novo ime po Svetom Savi, pokršteno je nekoliko prosvjetnih radnika (prezimena izostavljamo da bi ljude poštedjeli neprijatnosti): Omer je postao Ostoja, Mevlida - Marijana, Zekerijah - Zoran itd. itd. Što bi rekao Kačavendain portparol Neđo Pajić, predsjednik Crkvenog odbora u Bijeljini: "Nema tu ništa lošeg, ljudi su to sami htjeli i vratili se vjeri svojih pradjedova"?! Da nisu, ostali bi bez posla, a možda i bez glave na ramenu.

Ima li bolje preporuke za potencijalnog patrijarha Srpske pravoslavne crkve?!

Obeščastio je i Jevanđelje


Beogradska Glorija početkom ove godine, pod naslovom Versaj na srpski način, objavila je reportažu-hvalospjev o vladiki Kačavendi. Na tekst je reagovao Lazar Manojlović, novinar i nezavisni intelektualac iz Bijeljine. Glorija tu reakciju nije objavila, ali je ona nekako došla do beogradske Republike koja je u cijelosti prenijela Manojlovićevo portretisanje Kačevande. Po njemu, "mnogi mladići, naivni i nevini, nisu više među živima zahvaljujući ratnim pokličima vladike koji je pobjegao iz Tuzle". Manojlović procjenjuje da je "previše zla vezano za ime zvorničko-tuzlanskog vladike koji stoluje u Bijeljini" i optužuje da "u svom crnomantijaškom pohodu i neviđenoj pohlepi, vladika nije birao sredstva da stigne do cilja". Svoje stavove Lazar Manojlović je potkrijepio slijedećim činjenicama:

- Odmah po dolasku u Bijeljinu (pobjegao je iz Tuzle i ostavio vjernike same) sa svojim crnomantijašima počinje ratnohuškački pohod, dominiraju govor mržnje i prijetnje svima koji ne prihvataju njegove skute, a svuda daje blagoslov politici zla psihopate Karadžića;

- U svojoj pohlepi i nezasitosti vladika, u ime boga Marsa i boga Aresa, ruši deset muslimanskih kuća, uglednih domaćina u centru Bijeljine i počinje gradnju manastira, crkve i svog groba. Zaboravlja pop Vaso na osnovnu hrišćansku i ljudsku maksimu da je oteto i prokleto;

- Deset godina kasnije, sudskom odlukom, za porušene kuće i dvorišta od razjarenog vladike, Skupština Opštine Bijeljina mora vlasnicima da isplati dva miliona KM sa kamatom, a vladika ćuti;

- Nije se vladika, u svojim monstrouznim pohodima, zaustavio samo na muslimanskim kućama i dvorištima. Na tom putu stvaranja parčeta neba na zemlji vladika će nasilno, iz njihovih kuća, izbaciti dvojicu najuglednijih ljudi u Bijeljini, Dimitrija Čolakovića, profesora i bratanca Rodoljuba Čolakovića, i Boru Đurkovića, diplomiranog pravnika, najuglednijeg predsjednika Opštine u posljednjih 50 godina. Obojica su pretrpjela moždane udare i umrli. U njihovu kuću vladika je uveo svoje crnomantijaše i osvajače;

- Treće zlo, u stvaranju manastirskog kompleksa, vladika čini nasilnim useljenjem u zgradu Opštinskog komiteta SK-a jer on mrzi komuniste kao teroriste (sic!). U toj zgradi je današnji Vladičanski dvor koji Bijeljinci zovu Bijeli dvor;

- Pozlatio je vladika svoje odaje i unio namještaj koji je filigranske izrade, a basnoslovno plaćen. Uživa vladika u zlatu i pozlatama, dok mu vjernici preturaju po kontejnerima tražeći hranu. Ne pada Kačavendi na pamet da otvori narodnu kuhinju, jer popovi samo uzimaju, a nikad ne daju. Svaki građanin Bijeljine zna da je Kačavenda u toku rata svu humanitarnu pomoć, upućenu iz inostranstva, preprodao i blago zadržao. Ko j… sirotinju? Njima će Bog pomoći. Amin!;

- Skupština Opštine Bijeljina je ekspresno vratila crkvi zemlju koja je oduzeta nakon Drugog svjetskog rata. Kačavenda je istu odmah prodao tzv. izbjeglicama na parceli Obrijež gdje je sada novo naselje;

- Zašto samo on ne smije da se vrati u Tuzlu koja je i danas multietnički grad i grad raje. Zna Vaso koja je zla počinio i zašto se boji…Blagoslovio je vladika politiku zla Radovana Karadžića, a i danas, u svojim javnim propovijedima, koristi jezik iz 1992. Znaju to građani i Tuzle i Semberije. Kačavenda ima nemirne snove i u zlatnom krevetu i u zlatnim odajama. Voli pop da živi u raju dok narod umire u bijedi. Obeščastio je vladika i oltar i Jevanđelje.

"Toliko od mene, odgovorni uredniče. Od sjajne Glorije izađe sjaj i bijeda. Nemojte ratne zločince proglašavati svecima. Dosta je jedan Nikolaj Velimirović", napisao je Lazar Manojlović.

BH DANI
 

Udruženje građana “Front”

Poziv tuzlanskim Srbima na bojkot Kačavende

Udruženje građana “Front” pozvalo je vjernike pravoslavne vjeroispovijesti u Tuzli da dostojanstveno i s mislima upućenim Bogu dočekaju najveći pravoslavni praznik Božić, te da bojkotiraju svetu liturgiju ukoliko je bude predvodio “ratni huškač i dokazani mrzitelj svega što nije srpsko -vladika tuzlansko zvornički Vasilije Kačavenda“, prenijela je novinska agencija Onasa.

“Svima je poznato da se vjerske liturgije ovog sramotnog predstavnika Srpske pravoslavne crkve redovno pretvaraju u huškačke govore, što tuzlanski Srbi ne smiju dozvoliti u ime vjekovnog su života, tolerancije i bratskih odnosa sa svim narodima i nacijama u ovom kozmopolitskom gradu“, navodi se, između ostalog, u saopćenju Udruženja “Front”.

http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzlarije/viewnewnews.php?id=20886

citat:

---

cupo wrote:
Udruženje građana “Front”

Poziv tuzlanskim Srbima na bojkot Kačavende

Udruženje građana “Front” pozvalo je vjernike pravoslavne vjeroispovijesti u Tuzli da dostojanstveno i s mislima upućenim Bogu dočekaju najveći pravoslavni praznik Božić, te da bojkotiraju svetu liturgiju ukoliko je bude predvodio “ratni huškač i dokazani mrzitelj svega što nije srpsko -vladika tuzlansko zvornički Vasilije Kačavenda“, prenijela je novinska agencija Onasa.

“Svima je poznato da se vjerske liturgije ovog sramotnog predstavnika Srpske pravoslavne crkve redovno pretvaraju u huškačke govore, što tuzlanski Srbi ne smiju dozvoliti u ime vjekovnog su života, tolerancije i bratskih odnosa sa svim narodima i nacijama u ovom kozmopolitskom gradu“, navodi se, između ostalog, u saopćenju Udruženja “Front”.

http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzlarije/viewnewnews.php?id=20886

---

citat:

---

Nora wrote:

---------------------------------------------
Eh, ovo je vec nasto
Udruzenje gradjana "Front"....mozes li mi cupo reci rijec-dvije o njima, hvala

---

Neznam ni ja nista ...nisam ni procitala ovo sto ste napisali...sorry
...al sretan mu ovaj Bozic, dusa mu gorila u paklu dovijeka i DABOGDA NE DOCEKO SLJEDECI!

Eto...kad to rekoh ja, goricemo zajedno...ima da se igramo "CovEce ne ljuti se" ...mrsh p.... ti m....... !Djavo se dokopo te mase trulezi pod tvojim imenom!


AMIN!

Ko sto moj a.r. babo reko:" On ce molit boga da umre, a nece moc crknut koliko je zlih djela pocinio." Ja da sam na njegovom mjestu ja se od stida ne bi smjela vratit, a kamoli da sam jos uvjek pri crkvi To haman pravoslavna crkva nema ni malo stida vise, nit vjere u Boga. I ovo je jedini razlog sto ja necu slat pare nit ijednoj crkvi, samo zato sto je ovaj GUBICAR jos uvjek pokusava da ZAPOSJEDNE nasu tuzlansku pravoslavnu crkvu.  

E DE SAD NEKA NAM NEKO ISPRICA KAKO JE SVE TO PROSLO SA liturgijom!!!!!!!!!