Proces: Kusturica vs Luković, naš odgovor na tužbu


Politički govor o odgovornosti za rat
Piše: Katarina Kostić


Na prvom ročištu po drugoj tužbi Emira Kusturice protiv Petra Lukovića i e-novina, Višem sudu u Beogradu predat je podnesak tuženih; ovaj iscrpni dosije koji uključuje mnogobrojne izjave tužioca Nemanje, zajedno sa pripadajućim fotokopijama, svojevrsni je odgovor na tužbu zbog objavljivanja teksta Nermina Čengića “Ugled i čast Emira K”. Čitaocima e-novinama predstavljamo ovaj podnesak u celini


Srbija, moja dežela: Tužilac Nemanja K.

Photo: StockO tome da je tekst Nermina Čengića “Ugled i čast Emira K” moralna osuda tužiočevog delovanja, o srazmernosti jačine rečnika u spornom tekstu sa razlogom koji ga je izazvao i o osnovanosti činjenične podloge za vrednosne sudove iznete u predmetnom tekstu, ukazaćemo koristeći citate drugih medija. Sve ono što je izrečeno na račun tužioca i način na koji je izrečeno u tekstu “Ugled i čast Emira K” , samo je odgovor na tužiočevo ljudsko i političko delovanje, i to:

1. Reakcija na granatiranje i opsadu Sarajeva


Tužiočev sukob sa Sarajevom počeo je ranih devedesetih, a naročito se razvio tokom 1992. godine zbog tužiočeve reakcije na granatiranje Sarajeva. Sarajevo je očekivalo od Kusturice pomoć putem podrške u javnosti, jer je tužilac u to vreme u Sarajevu imao ogroman javni autoritet, a živeo je u inostranstvu gde je bio veoma medijski eksponiran i uticajan. Tužilac je nije pružio na način da za granatiranje i opsadu Sarajeva osudi režim Slobodana Miloševića, već je medijima, tačnije u francuskom dnevniku “Le Monde” od 24. aprila 1992. poslao javni apel za pomoć, u kome odgovornost za granatiranje Sarajeva pripisuje Evropskoj Uniji, označavajući je kao političku silu koja stvara nove države na teritoriji Jugoslavije i koja je odgovorna za prolivenu krv, i u kom tekstu tadašnjeg Predsednika BiH i njegove apele Evropi za pomoć izvrgava ruglu, nazivajući ga: “Generalom bez armije i Predsednikom države bez granica koji poziva na odbranu demokratije po ceni krvi”. (Le Monde od 24.04.1992. godine)

Ostali su zapamćeni i javni telefonski razgovori TV Dnevnika RTV Sarajeva sa Kusturicom, u kojima je on pozivao građane Sarajeva da ne pružaju otpor JNA. (Po potrebi – snimci iz Dnevnika RTV Sarajevo iz aprila 1992. godine)

Takođe, u periodu tokom opsade i granatiranja Sarajeva, tužilac je, iako je imao mogućnost izbora, odabrao da njegovo prebivalište bude u Beogradu, koji je bio centar vlasti Slobodana Miloševića, iz koga je bilo rukovođeno snagama bosanskih Srba koji su granatirali i držali Sarajevo pod opsadom.

2. Podrška Miloševiću i saradnja sa centrima moći Miloševićevog režima

Tužilac je u vreme opsade i granatiranja Sarajeva, u domaćoj i u stranoj javnosti, faktički podržavao Slobodana Miloševića i odbijao da osudi njegovo delovanje. Kusturica o tom periodu govori: “…Sarajlija i Bosanac koji živi u Americi i Francuskoj postaje najomraženiji lik u svom rodnom gradu, a svoje internacionalne ideje koje nije moguće ispuniti tamo prenosi na teren u kome vlada Slobodan Milošević…Bio sam stavljen u tešku poziciju: mogao sam da biram između toga da postanem nacionalni heroj u sredini gde sam rođen, ili da budem omražen kod jednog dela sveta koji je želeo od mene da čuje ključnu rečenicu da je Milošević fašista i gad, a koju ja nisam izgovorio.“ (Intervju listu “Vreme” br. 567 od 15.11.2001)


Slavlje zbog "Undergrounda": Emir Kusturica, Milorad Vučelić, nepoznato lice, Jovica Stanišić, Zoran Lilić
Photo: StockPodršku Miloševiću tužilac je iskazao i putem filma “Andergraund”. U periodu granatiranja Sarajeva, tužilac je snimio film “Andergraund”, u saradnji sa tada glavnim centrima moći režima Slobodana Miloševića: RTV Beograd i JNA, koji su tada bili najsnažnija uporišta Miloševićeve politike, i uz pomoć grada Beograda, u kome je vlast u to vreme pripadala SPS-u i čiji je gradonačelnik bio Nebojša Čović, visoki funkcioner SPS-a.

Tužilac danas pokušava da umanji značaj te saradnje, navodeći da ona nije bila finansijski motivisana, jer je tužilac mogao naći finansijere i na drugim stranama. Međutim, baš tužiočev slobodan izbor da za saradnike odabere RTB (propagandnu silu Miloševiće politike) i JNA (vojnu silu Miloševićevog režima) koja je vojno pomagala bosanske Srbe u granatiranju i opsadi Sarajeva, pokazuje da je ta saradnja zapravo bila izraz podrške Miloševiću, koja je dobila ideološki značaj i u međunarodnim okvirima, jer je “Andergraund” dobio “Zlatnu Palmu” u Kanu. Usled dodeljivanja ove nagrade, određeni intelektualni i filozofski krugovi Francuske javno su kritikovali žiri zbog nagrade, tumačeći film kao propagandu u korist Miloševića, što je sve izazvalo javnu polemiku u Francuskoj, u kojoj je učestvovao i Kusturica. Tekst koji je započeo ovu polemiku napisao je francuski filozof Alan Finkelkro, i zaključak ovog teksta glasi:


Pozdrav za čitaoce e-novina: N.E.Kusturica
Photo: EPA“Nagrađujući “Andergraund”, žiri u Kanu je verovao da odaje počast umetniku bogate mašte. U stvari, ukazao je čast jednom servilnom ilustratoru i razmetljivcu koji slika kriminalne klišee; iskovao je u zvezde jednu rokenrol, postmodernističku, nemarnu i trendi, amerikanizovanu, a snimljenu u Beogradu, verziju bezumne i najlažljivije srpske propagande. Ni Đavo lično ne bi mogao da smisli tako okrutnu uvredu Bosni, ni toliko groteskan epilog po lakomislenosti i nesposobnosti Zapada.” (Le Monde od 2. juna 1995)

O tome koliko je za medijsku propagandu Miloševićeve Jugoslavije tada bio značajan ovaj film, govori i odlomak iz izveštaja iz Kana, objavljenog u nedeljniku “NIN”: “Sve se oko Kusturičinog filma (premijera, susreti s nebrojeno mnogo novinara koji su ga bukvalno rastrzali) dešavalo - a da bude na ciničan način idealno vremenski uklopljeno - upravo u onim danima kada je rat u Bosni ponovo planuo svom jačinom (bombardovanje Pala, taoci) tako da su o ovoj zemlji, sadašnjoj i prethodnoj, istodobno išle slike na velikom i malom ekranu, fiktivne i stvarne. Nije nevažno to istaći. Naime, Kusturica je s filmom o Beogradu i o 50 godina Jugoslavije pobedio u trenutku kada Zapad još jednom, po ko zna koji put, sada možda i s najvećom mržnjom, izgovara reč “Srbi”. Dogodilo se baš to: dok je na sunčanoj Kroazeti on paradirao u smokingu i s “Palmom”, upravo su francuski taoci trunuli na Palama… Po nizu drugih kanskih dešavanja takođe se nije moglo ni naslutiti da je Jugoslavija zemlja s problemom. Prvo, iz kroazetske perspektive televizijski snimci rata u Bosni ne ostavljaju ni približno utisak strave zato što su naprosto progutani festivalskim tempom i živošću. Zatim, trebalo je da se, kad smo već imali dva filma u Kanu (i Paskaljevićevu “Tuđu Ameriku” na “Kenzenu”), prikažemo u najboljem svetlu i te šanse nisu propuštene. Najpre je ministar za kulturu Srbije Nada Popović-Perišić priredila prijem na “Mažestik Biču” (prijatan, umiven, u civilizovanoj, a opet i srdačnoj atmosferi), a onda je CIBI 2000 organizovao, povodom Kusturičinog “Podzemlja”, spektakularan cirkus s ciganskom muzikom (dva orkestra), igranjem na stolovima i bogatom trpezom, sve to na skupom “Karlton Biču” i do kasno u noć. Gledajući samo ta dva prijema, oba s jugoslovenskim predznakom, nikada niko ne bi mogao reći da - propadamo. Ma, ni govora. Pa kad se na sve to još, kao dragulj u kruni, doda “Zlatna palma” našem filmu, to je tek bio pogodak. Ako iz “balkanske klanice” izvučemo živu glavu, biće to zaista i zaslugom Emira Kusturice koji zapravo za Srbe čini više od ikoga koga se čovek uopšte može setiti. Vraća nam izgubljeni ugled, ipak.” (“NIN” od 2. juna 1995)

I drugi prateći događaji oko filma “Andergraund” izazvali su revolt protiv Kusturice, na primer, činjenice da je na festival u Kanu tužilac otišao sa Miloradom Vučelićem, da je tamo bila i tadašnji Ministar kulture Srbije i visoki funkcioner SPS-a Nada Popović Perišić, koja je priredila u Kanu svečani prijem povodom dobijanja “Zlatne Palme”, da su na premijeri filma u Beogradu zvanice bili osim Slobodana Miloševića i Željko Ražnatović Arkan i Ratko Mladić, da na kraju filma ide zahvalnica JNA, kao i da je tužilac zbog uspeha ovog filma bio u poseti kod Slobodana Miloševića u njegovom kabinetu, tokom koje je, po priči koja je toliko puta ponovljena: “pio viski s Miloševićem” (Memoari Emira Kusturice, str. 378-379).


Sarajevo pod srpskom opsadom: Strah i tuga, 1993.
Photo: CorbisTužilac je podršku Miloševiću pravdao svojim jugoslovenstvom. Međutim, “jugoslovenstvo” na koje su se pozivali Milošević i naročito Mirjana Marković, i njihova “borba za očuvanje Jugoslavije”, bili su zapravo samo ideološko pokriće za agresiju prema drugim članicama Jugoslavije, naročito za vojnu agresiju u Bosni. O iskrenosti tog “jugoslovenstva” na primeru Kusturce, govori njegova izjava od 21. oktobra 1991, data francuskom dnevniku “Liberation”, kada je Slovence nazvao “austrijskim konjušarima” koje su “naši preci za vreme Prvog svetskog rata izvukli iz bečkih govana”, a Hrvate je u to vreme nazivao “služinčadi Zapada”, što je tada bila retorika srpskih nacionalista, a ne onih kojima je bilo do opstanka Jugoslavije.

3. Zagovaranje teze da su za rat u Bosni “svi podjednako krivi”

Tužiocu se zamera i njegovo podržavanje teze da su za rat “svi podjednako krivi”, koje je naročito ironično na primeru Bosne, kada se ima u vidu da je JNA, kao vojna sila SRJ, pomagala snage bosanskih Srba u njihovim vojnim dejstvima protiv bosanskih muslimana koji su bili praktično nenaoružani i vojno neorganizovani. Prema tužiočevom tumačenju, za granatiranje Sarajeva su podjednako krivi oni koji su granatirali kao i oni koji su bili granatirani, s tim da je, po tužiočevom viđenju, “krivica” tadašnjeg bosansko-muslimanskog rukovodstva u tome što su odlučili da se brane od napada bosanskih Srba iako nemaju vojsku, a rat i razaranja su zapravo rezultat htenja Bošnjaka, jer se ne bi dogodili, da su u Sarajevu poslušali tužioca i odlučili da ne pružaju otpor JNA.


Tragedija Sarajeva: Još jedna žrtva četničke opsade
Photo: CorbisTaj stav tužilac je, osim u izjavi o “generalu bez vojske koji poziva na odbranu demokratije po ceni krvi”, iskazao i u izjavi za list “Borba” iz devedesetih godina: “Nikako ne mogu da razumem kako to da su se muslimani u ovom ratu opredelili za stranu koja je slabija kad Dučić lepo kaže: “Rat je borba između jačih i slabijih”. Očigledno da su slabo procenili, jer su morali savezništvo sklopiti s pobedničkom stranom, a to su bosanski Srbi”. (Glas javnosti od 19. januara 2001. koji prenosi raniju izjavu u Borbi)

Tužilac i danas isto tumači krivicu bošnjačke strane za rat, o čemu govori i skorija, naročito cinična i uvredljiva izjava tužioca data u intervjuu listu “Kurir”: “Mogli su i oni kao Milo Đukanović da napuste Jugoslaviju bez ispaljenog metka, ali nisu hteli.” (Kurir od 12. septembra 2011)

4. Umanjivanje i relativizovanje odgovornosti i razmera zločina počinjenih u Bosni

Kada se govori o svemu onome što se zamera tužiocu, bitno je navesti tužiočevo umanjivanje razmera zločina počinjenih u Bosni i odgovornosti srpske strane za ratne zločine u Bosni i genocid u Srebrenici. S tim u vezi, a povodom vesti o Kusturičinom povlačenju iz žirija međunarodnog filmskog festivala u Turskoj, do koga je došlo pošto je bio kritikovan da je u više navrata umanjivao broj poginulih i odbacivao izveštaje o silovanjima tokom rata u BiH, tužilac je izjavio: “Zločin koji je počinjen nad muslimanima u Srebrenici, Međunarodni sud pravde nije okarakterisao kao genocid”. (Politika od 12. oktobra 2010)

Teško je poverovati da tužilac ne zna da je presudom Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine potvrđeno da su snage bosanskih Srba u Srebrenici, u julu 1995, počinile genocid i da mu nije poznato da je prva Haška presuda za genocid u Bosni izrečena još 2001. godine Radislavu Krstiću kao Generalu Vojske Republike Srpske, u kojoj se kaže da je “sud utvrdio izvan svake razumne sumnje da je genocid izvršen u Srebrenici”.


Groblja u srcu grada: Sarajevska tragedija - srpski zločini
Photo: Martin SugarmanKusturičina interpretacija granatiranja Sarajeva sadržana je u izjavi za francuski “Le Figaro” iz 1995, kada je rekao da su Srbi gađali Sarajevo, da bi malo uplašili Muslimane. Takvo viđenje se dosta razlikuje od zvaničnog Završnog izveštaja Komiteta eksperata UN o granatiranju i opsadi Sarajeva, a u kome je utvrđeno da je tokom opsade ubijeno ili nestalo oko 10.000 lica, od čega oko 1.500 dece. Dodatnih 56.000 lica je ranjeno, uključujući skoro 15.000 dece. Utvrđeno je da je tokom opsade grad bio gađan sa prosečno 329 projektila dnevno, pri čemu je oštećeno oko 10.000 stanova i oko 100.000 objekata.

O krivici Slobodana Miloševića, tužilac je u intervjuu za HRT 2009. godine, izjavio: „Prvo, pre svega, Milošević nije dizajnirao opsadu Sarajeva, to ja tako mislim…(...) Pazite, za Miloševića nije dokazano da je kriv, on je umro”, a povodom prekida predmetnog intervjua kada je tužilac izbacio ekipu HRT-a uvređen zbog poređenja Miloševića sa Hitlerom, tužilac je izjavio: “Ono što ja emocionalno doživljavam jeste da on nije bio Hitler i da je umro neosuđen.” (Politika od 5. novembra 2009)

O Miloševićevoj krivici i ulozi, tužilac je izneo više zapažanja:

“Miloševićeva osnovna greška je to što je mislio da Srba ima 250 miliona i što nije imao dvije atomske bombe u džepu. Onda bi priča bila drugačija.” (NIN, 2004)

“Ima tu jedan čudna, važna stvar – on je umro nekažnjen. Tako su sa njim u vasionu otišla pitanja o odgovornosti za zločine, ubistva Muslimana, ratove...” (NIN, 2007)

O izručenju Miloševića Haškom sudu i saradnji Srbije sa Tribunalom, tužilac Kusturica je izjavio: “Jedan narod koji isporuči svog predsednika tuđinu, on tada potpiše limit svoje suverenosti.”
(Utisak nedelje)


U čast Radovana: No Smoking Orchestra
Photo: EPA/Alberto MartinO krivici, hapšenju i izručenju Haškom Tribunalu Radovana Karadžića, koji je optužen za genocid, zločine protiv čovečnosti, kršenja zakona ili običaja rata i teške povrede Ženevskih Konvencija iz 1949.god., tužilac je rekao: “Ja ne tvrdim da je on masovni ubica, ali tvrdim jednu stvar: da je atmosfera koja je stvorena dovedena do granica političke korektnosti…da ovako nije bilo, na nekom da se primeni “kadija te tuži kadija ti sudi”, svi već govore da je on to, uopšte ne postoji proces u kome mi to možemo da čujemo, to je politička odluka koja sud ne uvažava uopšte.” (RTS, emisija “Raspakivanje”)

5. Odsustvo empatije sa žrtvama rata u Bosni

Uz sve gore navedeno, tužilac pokazuje jasno odsustvo empatije sa žrtvama zločina u ratu na prostoru Bosne i Hercegovine.

Tužilac sa svojom muzičkom grupom “No smoking orchestra” na koncertima izvodi pesmu o Radovanu Karadžiću/Dabić Raši, uz uzvikivanje parola: “Ko ne voli Radovana, ne video Đurđevdana” i “Ko ne voli Dabić Rašu, popušio karu našu”.

Tužilac to radi namerno, radi izazivanja reakcije. Tako, u TV emisiji “Telering” OBN TV, na pitanje da li je izvođenjem pesama o Radovanu Karadžiću hteo da navuče gnev na sebe, tužilac je odgovorio: “Naravno”.

U TV emisiji “Nedeljom u 2” na TVB92, na pitanje da li je svestan konsekvenci toga što peva o Radovanu Karadžiću, tužilac je odgovorio: “Naravno da sam svestan, da nisam, ne bih pjevo”.

Tužilac ide i dalje, pa pokušava da dokaže da su u Sarajevu i Bosni od svega toga što se desilo u ratu, oni u stvari - profitirali. U intervjuu za HRT 2009. godine, Kusturica je izjavio: “Opsada Sarajeva nije mogla da postoji bez Izetbegovića, Izetbegović je profitirao u svetu na osnovu onoga što su mu radili Karadžić i oni koji su izabrali to rukovodstvo”


Više od prijateljstva: Vojislav Koštunica i Nemanja Kusturica
Photo: StockTužilac i u novijim izjavama šalje Sarajevu poruke kojima im prebacuje da profitiraju od toga da su žrtve i da uživaju u ulozi žrtve. Kusturica u izjavi za "Global” iz aprila 2010, u kojoj po prvi i jedini put izražava svoje mišljenje o Srebrenici kao tragediji, poručuje da: “…ukoliko Sarajevo hoće da napravi nešto od sebe, mora da se pomiri sa činjenicom da je stradalništvo nešto što ne sme da se zaboravi, ali i nešto na šta više ne može da se igra… Sarajevo se mora rešiti pozicije žrtve.” (Blic od 14. aprila 2010)

I u novijoj izjavi u intervjuu “Kuriru” iz septembra 2011, tužilac ponavlja: “Pazite, oni ne prestaju da uživaju u ulozi žrtve.”

6. Uvredljive izjave uperene ka Sarajevu i Sarajlijama

Tužilac je tokom poslednjih dvadeset godina javno omalovažavao neke ugledne ljude u Sarajevu, koje je, čak i uz upotrebu psovki, otvoreno vređao, uglavnom na ličnoj i profesionalnoj osnovi, ali sve u političkom kontekstu. Tako je u štampi vređao Marka Vešovića i Abdulaha Sidrana, Mirka Kovača, Danisa Tanovića. Za sarajevsku rediteljku Jasmilu Žbanić je, povodom njenog filma “Grbavica” o silovanju Muslimanki u ratu u Bosni, na konferenciji za štampu rekao: "Savršeno me boli k**** za Jaslinu, ili kako se već zove ta rediteljka.” (Mondo od 25. februara 2006. godine)


Sarajevo, guzno crevo: Emir, modni krik
Photo: RTSU mnogim intervjuima tužilac se loše izražavao uopšte o Sarajevu i Sarajlijama: “Moj život i karijera su izuzetno uspešni, a njihov grad i ideje su užasno propale… Oni žive u tom guznom crevu koje se zove Sarajevo.” (Press od 09. novembra 2009)

“Kako da idem tamo gde neka fukara može da me dohvati i u ime neke ludačke ideje mi razbije glavu! Ne plašim se, ali nemam potrebu da idem kod tih ljudi.” (Glas Srpske od 20. januara 2009)

“U Sarajevu hoće preko noći da naprave građane od nekoga ko je niko. Kako možeš postati građanin ako si niko?” (Glas srpske od 1. decembra 2009)

“Ma baš me briga za Sarajevo!” (Glas srpske od 1. decembra 2009)

“Sarajevo me ne voli zato što sam pametniji od njih.” (Glas srpske od 15. novembra 2010)

* Sve gore navedene citate koji su preneti iz TV emisija, smatramo opštepoznatim i nespornim. Ukoliko ih međutim, tužilac ospori, ili ukoliko sudu nisu poznate, dostavićemo snimke ovih izjava u elektronskoj formi i za taj slučaj predlažemo da sud omogući tehničke uslove da se iste pogledaju i čuju u sudnici.

Tužilac je svojom podrškom Miloševiću vezano za rat u Bosni, odabrao da bude moralni saučesnik u velikom nasilju koje se u Bosni dogodilo kao posledica Miloševićeve politike. Tužilac ne želi da prihvati odgovornost za svoju ulogu u pričinjenom nasilju. On na optužbe i pozivanje na odgovornost reaguje ljutnjom i revoltom, a istovremeno krivicu za nasilje koje je podržao, svaljuje na žrtvu: “Ja sam žrtva svog izbora… Ako postoji išta zbog čega treba da odgovaram, to je verbalni delikt.” (NIN, intervju od 17. aprila 1997)

I upravo se to dogodilo sa predmetnim tekstom. Za sve ono što je tužilac rekao, niko ga nije pozvao i ne poziva ga na krivičnu odgovornost. Na njegov verbalni delikt, odgovoreno mu je verbalno.


Počasni građanin Sarajeva: Petar Luković
Photo: LAKako je već navedeno u odgovoru na tužbu, prvotuženi je jedan od retkih medija u Srbiji koji u okviru svoje uređivačke politike zastupa stavove suprotne napred opisanim pozicijama tužioca. Tuženi Petar Luković i e-novine se zalažu za utvrđivanje odgovornosti srpske strane za ratove u bivšoj Jugoslaviji, insistiraju na otkrivanju ratnih zločina i gonjenju ratnih zločinaca, kritikuju ulogu srpskih medija u jugoslovenskim ratovima, zbog čega su u Sarajevu cenjeni toliko da je drugotuženi Petar Luković imenovan za počasnog građanina Sarajeva. Tužiočeva tužba protiv ovde tuženih zbog jednog drugog teksta, kojom traži odštetu od 2 miliona dinara, u Sarajevu je shvaćena kao tužiočev pokušaj da ućutka tužene tako što bi ih svojim odštetnim zahtevom doveo do finansijske propasti i zatvorio ih kao medij, odnosno kao još jedan tužiočev pokušaj da spreči da se u Srbiji javno govori o zločinima i žrtvama na bošnjačkoj strani.

U tom smislu, neposredan povod za tekst “Ugled i čast Emira K” bio je revolt zbog pomenute tužbe, ali ga tuženi nisu preneli zbog toga, već zbog njegovog šireg konteksta. Tuženi su preneli predmetni tekst sarajevskog autora iz sarajevskog medija, smatrajući da postoji javni interes da on postane dostupan javnosti u Srbiji, jer po mišljenju tuženih, ovaj članak nije proizvoljan lični napad, već predstavlja politički govor o odgovornosti za rat i zločine u Bosni, koji ima šire društvene razmere i prevazilazi privatne interese tužioca. Tuženi takođe smatraju da je objavljivanje predmetnog teksta u medijima opravdano, jer predstavlja srazmeran odgovor na tužiočeve javne istupe u medijima u kojima je on, kao javna i politički uticajna ličnost: podržavao politiku Miloševića i njegov aparat , opravdavao agresiju na Bosnu, umanjivao i relativizovao razmere zločina, vređao žrtve i omalovažavao njihovu patnju.

Tuženi stoga predlažu da sud odbije tužbu i tužbene zahteve kao neosnovane.

* Autorka je advokatica u kancelariji Popović Popović Samardžija & Popović

Malonogometanje u Mostaru

Čović ponosan na zločin u Ahmićima
Žarka Radoja

Predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović, predsjednica FBiH Borjana Krišto i ministar pravde BiH Bariša Čolak u Mostaru su dodijelili nagrade pobjednicima malonogometnog Božićnog turnira. Društvo su im pravili ni manje ni više nego Milan Bandić ispred grada Zagreba i Stipe Gabrić Jambo kao gradonačelnik Metkovića. Ništa neobično ili loše, osim činjenice da su turnir osvojili igrači HVO Srednja Bosna "Dario Kordić", Podsećamo, Dario Kordić je presudom Haškog tribunala osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od 25 godina zbog ratnih zločina u Ahmićima, kada je ubijeno više od 100 Bošnjaka. U (malo)nogometu sve je moguće, a u BiH i više od toga.

Nema stvari koju Hrvatska može da napravi a da je Čovićevo i hercegbosnovanje političara na zalasku iz te zemlje ne uništi. Predsjednik Hrvatske Ivo Josipović prije nepunih godinu dana došao je i poklonio se žrtvama jezivog zločina u selu Ahmići koje su nad Bošnjacima počinili pripadnici HVO. Zločin je bio toliko jeziv da se među ubijenima nalazi i 15 djece.

Nakon Josipovićeve posjete, uvjeravali su nas da stvari idu na bolje iako je malo ko vjerovao u to. Simboličan ali važan gest, mali, mišji korak naprijed, ali ipak naprijed. Međutim, kako HDZ BiH Dragana Čovića, sem zahtjeva za treći entitet, nema pametnijeg posla nego da podgrijava i održava atmosferu mržnje u Hercegovini, a u tom granice nemaju, jer je granica samo njihov konačni zatvor, odlučili su se za jedan veoma interesantan potez.

Naime, u Mostaru je održan turnir u malom fudbalu na kojem je pobjedio klub koji nosi ime notornog ratnog zločinca, Daria Kordića. Čovjeka zbog čijih zločina se Josipović u ime hrvatske javnosti izvinjavao samo nekoliko mjeseci ranije.

Kako pišu bh. mediji, igračima nije bilo dovoljno to što nose ime ratnog zločinca nego su se na dodjeli čak pojavili u majicama sa njegovim likom. Nakon predaje pehara, Dragan Čović, Borjana Krišto i ministar pravde Bariša Čolak slikali su se za uspomenu i dugo sjećanje na još jedno ustašenje u Hercegovini. HDZ je sa ovog turnira koji je organizovala HVIDRA Mostara ponio i specijalno priznanje. Turnir su, prema pisanju portala bljesak.info, uveličali i gosti iz Hrvatske, gradonačelnici Zagreba i Metkovića, Milan Bandić i Stipe Gabrić Jambo, a pored njih tu su bili i čapljinski načelnik općine Smiljan Vidić dok je ispred HSP-a BiH nagradu za drugo mjesto uručio Živko Budimir. I svima je bilo jako ugodno, atmosfera svečarska i slavljenička.


Sudeći prema svemu što se desilo može se sa sigurnošću reći da HDZ Dragana Čovića vlast u BiH vidjeti neće. No, zato je svoje mjesto uz Dodika obezbijedio. Kopanje živih rana onima kojima smo zločine učinili, zapravo je strategija Milorada Dodika. Obojica drže leđa jedan drugom, samo im sada, nakon političke smrti Harisa Silajdžića, nedostaje bošnjačka strana, u kojoj podršku za održavanje lošeg stanja zarad sticanja sopstvene koristi više nemaju. Veličanje ratnih zločina strategija je prljavih, političara do grla ogrezlih u kriminalu koji više ništa nemaju da ponude svojim biračima sem parazitiranja na njihovom strahu.

Zato da podsjetimo, Dario Kordić je presudom Haškog tribunala osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od 25 godina zbog ratnih zločina u Ahmićima, kada je ubijeno više od 116 Bošnjaka, od toga 15 djece i 32 žene. Likvidacije su "odrađene" 15.aprila 1993. godine u rano jutro. Zvijeri su došle u selo i krenulo da ubijaju, ne birajući u koga pucaju. U to vrijeme Dario Kordić, vođa akcije, bio je potpredsjednik HDZ BiH. Kasnije će biti unaprijeđen i u predsjednika. Nekima od neposrednih počinitelja zločina Tuđmanove su tajne službe dale novi identitet i u Hrvatskoj ih uspješno skrivale sve do 2000. godine.

Sem Kordića, za zločin u Ahmićima i drugim mjestima srednje Bosne osuđen je i ratni zapovjednik Operativne zone HVO-a središnja Bosna, Tihomir Blaškić, najprije na 45 godina da bi mu kazna kasnije bila umanjena na devet godina. Ratni zapovjednik vojne policije HVO-a u srednjoj Bosni Vlado Šantić te Drago Josipović, koji su učestvovali u pokolju nedužnih civila, Miroslav Bralo, koji je srušio ahmićku džamiju. Paško Ljubičić, ratni zapovjednik vojne policije HVO-a osuđen je na deset godina zatvora. osuđeni su na 18, odnosno 12 godina zatvora. Na deset godina u Haagu je osuđen i Miroslav Bralo, koji je srušio ahmićku džamiju. Paško Ljubičić, ratni zapovjednik vojne policije HVO-a, osuđen je na deset godina zatvora.

No, njihova djela su ostala kao ljaga na imenu hrvatskog naroda u BiH. Tu ljagu Čović i bratstvo oko njega brižljivo čuva, pljujući ovakvim potezima svaki put u lice normalnih građana BiH, na prvom mjestu Hrvata u toj zemlji.