Zašto e-novine treba da propadnu

http://www.e-novine.com/kolumna/tomislav-markovic/33987-Zato--novine-treba-propadnu.html

Svi protiv svih
Veliki prezir
Piše: Andrej Nikolaidis




Narod je u principu nepovjerljiv prema političarima, ali se s vremena na vrijeme pojavi političar kojem vjeruju. Takvi se političari u demokratiji zovu „demokratskim liderima“, „vođama slobodnog svijeta“ i tako dalje, dok se u ne-demokratskim sistema isti takvi ljudi zovu Maršalima, Vođama i tako dalje. Narod je, takođe, nepovjerljiv prema medijima. Osim prema svom omiljenom mediju, koji mu je omiljen zato što saopštava istine koje su njegove istine – a kao što znamo, istine koje nisu naše istine, zovu se laži. Jedan medij je, tako, popularan ne zato što „objektivno i kvalitetno informiše“, ili čak „edukuje“, nego zato što potvrđuje mišljenje publike. Ali: to što je narod nepovjerljiv prema medijima, ne sprječava ga da svoju predstavu o svijetu zasnuje na onome što sazna iz medija kojima, ponovimo, u principu ne vjeruje



Photo: KlikerAko je neko mislio da je gašenje Ferala bilo rezultat stjecaja nesretnih okolnosti i pogrešnih poslovno-ličnih odluka ljudi koji su tu novinu pravili, do sada mu je valjda postalo jasno da se zaj***o. Sada, kada su pred gašenjem e-novine, koje je Luković zamislio, između ostalog, i kao nastavak Ferala drugim sredstvima, jasno je da tamo, vani, nešto vrlo moćno i neizbježno (a nije anakonda) guši upravo one medije koje želimo da čitamo.

U biti, u procesu gašenja e-novina na djelu su svi razlozi i mehanizmi o kojima je Viktor Ivančić već pisao nakon gašenja Ferala. Tu se, vaistinu, nema šta dodati. Slučaj e-novine pokazuje nam da slučaj Feral nije bio tek čin lične osvete, nego odbrambeni akt sistema. U biti, sistem je prema Feralu i e-novinama djelovao onako kako antivirus djeluje prema virusima u našem kompjuteru: prvo ih je detektovao, onda stavio u karantin, a onda izbrisao. Čitava priča o sponzorima koji bježe i ambasadama koje drže kako je pisanje e-novina neodmjereno i jednostrano dio je quarantine-remove procesa.

E-novine i, prije njih, Feral, prepoznati su od strane anti-virus softvera kao uljez i prijetnja sistemu. Saša Ćirić je nedavno baš u e-novinama citirao riječi Dejana Ilića, koje je ovaj napisao pred gašenje Ferala: “Ako se Feral ugasi, sve nevladine organizacije i sve fondacije treba da se isele ili da prestanu sa radom“. Feral je, a sada i e-novine, ipak bio ostavljen od strane svih nevladinih organizacija i svih fondacija. Koje se međutim nisu iselile, nego su spokojno nastavile sa radom. Tako je bilo i tako jeste iz prostog razloga što NVO i međunarodne fondacije rade i radile su svoj posao snaženja sistema. Opstanak Ferala i e-novina nije njihov posao, jer ti mediji snaženju sistema ne doprinose. Čak i tamo gdje bi tako prividno moglo izgledati – na polju borbe protiv fašizma i polju takozvane „istine o prošlosti“ - e-novine i oni koji rade svoj posao nisu na istom poslu. Prvo: malo fašizma nikada nije škodilo kapitalizmu, naprotiv. Drugo, istina o prošlosti poželjna je koliko i AIDS, a počinje opasno da smeta našoj zajedničkoj budućnosti, onakvoj kakvu je vide upravo strane ambasade i fondacije koje finansiraju novu, razvojnu istinu o istini o našoj prošlosti.

O kakvom, dakle, sistemu govorimo?

Političari i njihovi novinari govore o narodnoj volji. Tajkuni, preko svojih superherojski principijelnih kolumnista i svoje “intelektualne elite“, koju čine nezavisni intelektualci (u čijim tekstovima često uočavamo samo to da su nezavisni od intelekta), govore o nekoj boljoj demokratiji, često se izrugujući narodnoj volji . S vremena na vrijeme ponove tezu kako bi za narod najbolje bilo da se politika vodi suprotno njegovoj volji, a da se pobjednikom izbora proglasi onaj ko je dobio manje glasova odvratnog, korumpiranog naroda. Kada na izborima pobijedi neko koga intelektualci ne podržavaju, ili su skandalizovani njime, pristupa se ruženju naroda. Sam narod je, kao i uvijek, kao i svugdje, odvratan dok preživa, pari se i neprekidno jadikuje.


Političari preziru svoje novinare, kao što preziru i narod - jer negdje duboko u njihovim glavama oblika glasačke kutije pohranjena je informacija: „svako ko je bio u stanju glasati za tebe, idiot je“ - a preziru i tajkune, jer ovi preziru njih, a svoja bogatstva su stekli sarađujući sa njima. Tajkuni preziru intelektualnu elitu koja za sitniš kakav ostavljaju konobarima radi za njih, boreći se za pravednije društvo i neki bolji svijet. Intelektualna elita prezire narod za čije se dobro, tvrdi, mučenički žrtrvuje Jer narod odveć rijetko razumije i odveć često zaboravlja. Ovdje pravila formalne logike zahtijevaju sljedeću napomenu: intelektualna elita naročito voli da priča o svim oblicima represije sistema nad njom, ali - kako intelektualna elita može stradati od sistema koji ju je proizveo u elitu, i u kojem je ona i dalje elita? To što je neko elita, valjda, znači da taj neko u sistemu uspješno funkcioniše i profitira? Ili samo istinska intelektualna elita razumije kako je moguće istovremeno biti i elita i žrtva sistema? It’s lonely at the top...

Narod prezire političare – one koje toplo ljubi, s najvećom će strašću prezirati. Prezire on, narod, i tajkune, i rado bi pio pivo na trgovima na kojima bi, poput novogodišnjih ukrasa – jer novo vrijeme uvijek traži ukrase - sa bandera visili bogati. Da, narod prezire i intelektualce, jer ološ ćete, kako piše Lacan, uvijek prepoznati po njegovoj netrpeljivosti prema intelektualnom.

A iznad svega prezire sebe, jer njegova je istorija, uprkos brojnim nacionalnim praznicima i povremenim orgijama mahanja zastavama, tek neiscrpno skladište snažnih razloga za prezir.

Taj se sveobuhvatni, sveprožimajući prezir zove „društveni odnosi“, a sistem za održanje kapitalizma, onaj koji reguliše te odnose, ima ime „demokratija“. Prezir je istina sistema, a istina se, za dobro sistema, za dobro svih, ne saopštava. Političari, tako, javno izražavaju puno povjerenje u odluke naroda – sve dok narod glasa za njih. Tajkuni preko svojih medija zahvalju narodu na povjerenju. Političari rado ističu pozitivnu ulogu medija u društvu, a mediji sa svoje strane obećavaju da će nastaviti sa objektivnim izvještavanjem, koje će osnažiti ne samo politički, nego i pravosudni i sve ostale, kako poznate, tako i sisteme koji će tek biti otkriveni od strane njihovih neustrašivih i nepotkupljivih novinara-istraživača. Narod je u principu nepovjerljiv prema političarima, ali se s vremena na vrijeme pojavi političar kojem vjeruju. Takvi se političari u demokratiji zovu „demokratskim liderima“, „vođama slobodnog svijeta“ i tako dalje, dok se u ne-demokratskim sistema isti takvi ljudi zovu Maršalima, Vođama i tako dalje. Narod je, takođe, nepovjerljiv prema medijima. Osim prema svom omiljenom mediju, koji mu je omiljen zato što saopštava istine koje su njegove istine – a kao što znamo, istine koje nisu naše istine, zovu se laži. Jedan medij je, tako, popularan ne zato što „objektivno i kvalitetno informiše“, ili čak „edukuje“, nego zato što potvrđuje mišljenje publike. Ali: to što je narod nepovjerljiv prema medijima, ne sprječava ga da svoju predstavu o svijetu zasnuje na onome što sazna iz medija kojima, ponovimo, u principu ne vjeruje.

Što to dakle imamo pred sobom, što to cvjeta posvuda oko nas? Tek Veliki prezir, tek sistem u kojem, uz apsolutno poštovanje svih razlika, apsolutnu toleranciju prema svim rodnim, seksualnim, religijskim, političkim i ostalim identitetima, svako svakoga najdublje prezire. S punim pravom.

* Tekst prenosimo sa prijateljskog sajta www.zurnal.info uz dozvolu autora

Šta su e-novine Bosancima?



Tehnički gledano, redakcija e-novina jeste u Beogradu, u državi čiji je glavni grad, pogađate, Beograd. Ista država je u percepciji mnogih Bosanaca (zlobnici će reći – Bošnjaka) izvor iz kojeg je krenula bujica koja je u Bosnu naplavila spodobe sa kamom i kokardom. Zašto, dakle, većina čitalaca iz Bosne jedan srbijanski medij osjeća kao svoj? Pa, vjerovatno zbog činjenice da su neke istine univerzalne. Oni gore – mi dole. Oni lažu, kradu i otimaju. Mi – sisamo vesla. Oni obezbjeđuju svoju djecu za tri generacije unaprijed. Mi molimo boga da se naša djeca vrate živa iz škole. I tako, širom nam blagopočivše domovine

U ljeto 2008, kada je Feral otišao u vječna lovišta, postalo mi je bolno jasno da sam ja, lično, ostao bez relevantnog medija. U Bosni su se „Dani“ i „Slobodna Bosna“ iscrpljivali u međusobnim prepucavanjima i udaranju kontre, a „Zamisli Srbiju“, portal za sve osobe operisane od patriotizma je zatvorio svoja vrata.

Proveo sam izvjesno vrijeme u svojevrsnom apolitičnom limbu, sa povremenim izletima u diskusije sa poznanicima i rodbinom. Diskusije su ostale jalove, moji supostati su uglavnom blokirali (mojne meni politike) ili relativirali (nije to tako kao što izgleda). Kada bih, sa pulsom od 180 i prizvukom histerije u glasu pitao da li me vlastite oči varaju i jesu li svi oni hrsuzi koji ašćare kradu i otimaju, zapravo pošteni ljudi, dobio bih ah-tako-usrano-fatalistički odogovor kako svi kradu, zato ih i ne moramo mijenjati. Samo provjeren hrsuz je dobar hrsuz.

Onda sam, sasvim slučajno, naletio na e-novine. Ne znam kako, mislim da sam jednostavno tražio poznata „izdajnička“ imena: Luković, Dežulović, Ivančić… Kako god, opet sam imao „moje“ novine.

Čitalačka publika je, sudeći po komentarima, bila vrlo heterogena. Bilo je tu liberala, anarho–sindikalista, komunista, socijaldemokrata i, za ne vjerovati, nekoliko monarhista. Bilo je tu, i to me je posebno radovalo, i bukadar mojih Bosanaca, bar onih kojima je to bila teritorijalna odrednica, jer su neki insistirali na svojoj posebnosti, a neki i na zasebnosti (kao da postoje dva ista Bosanca). Svi su, bez obzira na političku i ideološku orijentaciju imali jedan zajednički imenilac: bijes koji im je proždirao drob. Svima nam je bilo muka od opštih žurnalističkih mjesta i gotovih jela iz partijskih centrala, tipa „svi su činili zločine“ i „euroatlanske integracije“. Željeli smo, prosto rečeno, medij koji će šupcima u lice reći da su šupci.

Povremeno su nas, bar na komentarima, pohodili opskurni likovi u svrhu misioniranja, koji su gorljivo i strastveno zastupali neke svoje istine i koji su nas ubjeđivali kako nas oči i uši varaju. Sa navedenim likovima smo se nekoliko puta onako muški pop****li, pa su oni uviđavniji odustali. Oni uporniji nam i dalje svakodnevno kenjaju o istorijskim, historijskim i povijesnim činjenicama, sve u nadi da će neku zalutalu izdajničku dušicu spasiti i bogu privesti. Neki od spomenutih apostola su nama Bosancima, a ponekad i ustašoidnim Hrvatima osporavali pravo da se javljamo i komentarišemo, jer su e-novine „srpske“. I tu smo, konačno, kod pitanja iz naslova. Šta su, dakle, e-novine nama Bosancima?

Tehnički gledano, redakcija e-novina jeste u Beogradu, u državi čiji je glavni grad, pogađate, Beograd. Ista država je u percepciji mnogih Bosanaca (zlobnici će reći – Bošnjaka) izvor iz kojeg je krenula bujica koja je u Bosnu naplavila spodobe sa kamom i kokardom. Zašto, dakle, većina čitalaca iz Bosne jedan srbijanski medij osjeća kao svoj?

Pa, vjerovatno zbog činjenice da su neke istine univerzalne. Oni gore – mi dole. Oni lažu, kradu i otimaju. Mi – sisamo vesla. Oni obezbjeđuju svoju djecu za tri generacije unaprijed. Mi molimo boga da se naša djeca vrate živa iz škole. I tako, širom nam blagopočivše domovine. U Bosni utoliko više jer su Bosance, excuse my french, guzili tipovi sa najdužim kitama.

Istinaibog, ne bi mi bilo krivo ako bi e-novine češće objavljivale radove bosanskih autora. I u Bosni je blato iste dubine kao i drugdje, samo malo drugačije boje, onako više zelenkasto. Ima se, hvala bogu, o čemu pisati. Ne znam do čega je, ali samo rijetki iz „middle earth“ su do sada počastili e-novine svojim umotvorinama: Pirke, Šejla, Bure... i kao dopisni član, onaj naš, njihov i tamo njihov melez, Andreas Nikolaides.

Da se ne lažemo, nisu ni e-novine zemlja Arkadija. Bilo je tu i katastrofalno rešerširanih članaka, gramatičkih i svakih drugih grešaka, a o povremenim ispadima naših novinarskih ljubimaca ne bih trošio riječi. Ipak, vjerna čitalačka publika je velikodušno prelazila preko toga. Nikome od nas nije trebala online–enciklopedija, ogoljena i brutalna istina je bila ono za čim smo žudjeli.

Sada je ta istina pred gašenjem, jer se pokazalo da ni istina ne može funkcionisati bez materijalne baze. Mi, vjerni čitaoci, pokušali smo odvojiti od flaše i paklice cigareta u svrhu produženja vijeka trajanja, ali išaret mi je da smo samo produžili agoniju. I ako se uskoro ne desi neki filmski obrat, po drugi put nakon 2008. ćemo ostati siročići.

Za kraj, još jednom pitanje iz naslova, šta su e-novine Bosancima? Bojim se, uskoro – samo uspomena.

http://www.e-novine.com/stav/34123--novine-Bosancima.html

citat:

---

cupo wrote:
Šta su e-novine Bosancima?
...

---

Ludovanja: Nespokojna upitanost Dobrice Ćosića
Izgibija pameti
Secirale: e-Novine

Nedavno se u listu Milorada Vučelića “Pečat” iznebuha pojavio autorski tekst Dobrice Ćosića pod zen-naslovom “Možemo više nego što možemo” u kojem Otac Nacije lamentira na patriotske teme, patetično ponavljajući sve ono što smo već decenijama od njega slušali. Antoligijski sumanute delove ovog uratka prenosimo u popularnoj, ozabavljenoj formi “Search & Destroy”…

ZANIMLJIVA GEOGRAFIJA: Srpski narod i posle dva veka izgibije za državu još nema međunarodnim pravom definisanu teritoriju, a Vlada, odnosno, Narodna Skupština, pored „nerešenog“, to jest izgubljenog Kosova i Metohije, bez protesta gubi etničku teritoriju najmanje 46 kilometara dubine Srbije uz Ibar sa južnim rudnim delom najveće srpske planine Kopaonika; dakle, Albanci anektiraju srpsku etničku teritoriju na nekim mestima do srpsko-turske granice važeće do Berlinskog kongresa 1878. godine, a Srbi ćute i sanjaju Evropu bez granica.

ZAR I TI, SINE BORISE: Dok međunarodni činioci ozakonjuju albansku aneksiju od Ibarskog Kolašina do Raške i ruba opštine Novog Pazara, srpska vlada, Parlament, „proevropska demokratska koalicija“, predsednik Republike, ozakonjuju birokratsku autonomiju Vojvodine i politički trasiraju vojvođanski separatizam, utemeljen na Brionima 1974. godine. Istovremeno, ignorantski tolerišu internacionalizaciju „sandžačkog pitanja“, inače oslobodilačkim ratom rešenog 1912. godine, i čine legitimnom otomanizaciju Balkana, odnosno Srbije, Bosne i Hercegovine, javno, zvanično, u Sarajevu jesenas deklarisanog cilja neosmanske Turske. A sve se to zbiva neposredno posle secesije Crne Gore, nerešenog srpskog pitanja u Crnoj Gori i prekida diplomatskih odnosa sa tom „bratskom“ državom.

SLUTIM I PITAM: Koja je to svetska sila i EU zahtevala od srpske Vlade takvu rizičnu, raskolnu, kratkoumnu nacionalnu i državnu politiku? Ako jeste, u šta ne verujem, neka se to javno saopšti da se ovako polupismeni i lakoverni više ne svađamo zbog politike, slobode, građanskog i nacionalnog suvereniteta, pa da svoje kolektivno postojanje prepustimo zloj sudbini na koju smo se odavno navikli.

PODSETI ME ŠTA TO BEŠE GENOCID: Neprincipijelno, ravnodušno prema istinama Bosanskog rata, galantno, „emancipovano“, prihvatamo džihadsko-fundamentalističke bošnjačke propagandne laži o srpskom genocidu u Bosni i Srebrenici, nesavesno neodgovorno izjednjačavamo svoje ratne zločine sa tobožnjim „holokaustom“ nad muslimanima, brojimo i umnožavamo svoje zločine, a prećutkujemo o bošnjačkim i hrvatskim – čime i naše potomke činimo pripadnicima genocidnog naroda ravnog sa nacističkom Nemačkom
Od koga je dobijen mandat za takvu evropeizaciju Srbije, koju zastupaju nedorasli političari, korumpirani intelektualci i neki mediji?

STREPIM I PITAM: U ime kakve demokratije, tranzicionog reformizma, civilizacije, 10 godina stranački vahabiti legitimno, „novodemoratski“ feudalizuju Srbiju, osvajaju i razdeljuju vlast da je upotrebljavaju za svoje privilegije i pljačku srpske sirotinjske imovine stečene boljševičkim terorom seljaka, znojem radnika i znanjem domaćih stručnjaka?

MOJ GALEBE: Takozvana „petooktobarska“ vlast koja se najavila kao reformska u privredi, u školstvu, zdravstvu, državnoj upravi, kulturi, koje je to pozitivne reforme sprovela za deset godina demokratske vladavine? Koja su to opšta dobra i kakav je to duhovni i moralni preporod doživela Srbija posle kobnog titoizma i Miloševićevog režima?

DRHTIM I PITAM: Kada će zvaničnici Republike Srbije i Republike Srpske da se umore od burazerskog grljenja i popovskog ljubljenja i započeti ozbiljno, radnu, svestranu saradnju i principijelnu odbranu dejtonske BiH od gaulajterske samovolje, džihadskih i proustaških rušenja jednog za sada nužnog državnog provizorijuma proizašlog iz građanskog i verskog rata? Postoje li u Srbiji neke društvene, klasne, staleške, kulturne organizacije koje rade tako uspešno, kako uspešno rade neke „nevladine organizacije“?

Volim i ja tebe, Dobrice: Milorad Vučelić, pečatorezac
Photo: Dragan Kujundžić
VREME SMRTI, VREME ZLA, VREME KRVI, VREME TLA: Jedno naivno pitanje postavio bih i briselskoj centrali evrobirokratije, dobro znajući za njenu ciničnu ravnodušnost prema istini i pravdi. Naime, zašto je prema Srbiji i srpskom narodu od 1990. godine Evropska zajednica vodila nedemokratsku, kažnjeničku, ratobornu politiku prema narodu koji je u Jugoistočnoj Evropi ispoljio najveći slobodarski, demokratski, antifašistički, antistaljinistički kapacitet u 20. veku, žrtvujući skoro četvrtinu svoje populacije u dva svetska rata za odbranu one Evrope koja je zapadnoj civilizaciji branila njene najveće vrednosti?

NI LUK JEO, NI SLOBU MIRISAO: Ako je takvu politiku vodila EU i Amerika i prvom ratnom upotrebom NATO-a ubijajući hiljade srpskih civila, rušeći mostove, škole i bolnice, samo zbog nesrećnog i za Srbiju kobnog režima Slobodana Miloševića i zbog dva osumnjičena haška optuženika, deset godina držala u getu i izolaciji državu od osam, devet miliona, onda su EU i SAD sasvim moralno i politički porekli onu Evropu koja je od stare Atine do Aušvica bila čovečanstvu stvaralačka matica osnovnih ljudskih vrednosti zapadne civilizacije. Na kraju sebi i svim čitaocima „Pečata“ postavljam pitanje u šta smo utrošili 20. vek? Šta sve treba da činimo i konačno zaustavimo svoje nazadovanje da kao značajna nacija ne nestanemo u 21. veku?

OKAZANJE UKAZANJEM: Ne verujem da samim učlanjenjem u EU, ako i prestanu da nas ucenjuju dvojicom haških optuženika, započinje srpski preporod. Preporod počinje najpre u samom čoveku, u njegovom umu, u srcu i duši njegovoj, a ta velika mena u Srbima i Srpkinjama još se nije okazala. Okazaće se! Jer mi možemo i više no što možemo.
-----------------------------------------

Dakle drugovi i drugarice,neprijatelj Bosne, glavom i bradom na djelu.

Srpski front protiv Rezolucije o Srebrenici Koljemo po kućama Piše: Petar Luković

Ispostaviće se u budućoj, eventualnoj Rezoluciji da The Serbs nikakve veze nisu imali sa zločinčićem; bili su tu legionari iz Francuske, Holanđani u tobož UN uniformama, stigle su plaćene ubice iz mnogih zemalja koje su namerno, docnije, priznavale nezavisno Kosovo da ukaljaju časno ime Vukadinovićevo i Dejanovićke. A kad im se izjavom o džihadskim zločinama pridruži Dobrica Ćosić, gle, odjednom, Farma Velikog Brata postaje utočište svakog validnog Srbina koji će nam preko interneta, komentarom, potvrditi da se u Srebrenici ništa, ama baš ništa nije dogodilo što bi zahtevalo nekakvu Rezoluciju

Omiljeni srpski hobi: da negiramo svaki tzv. zločin koji nam se tobože pripisuje, svejedno što je uvek in question lažna optužba: 44 meseci veselog granatiranja Sarajeva, konc-logori poput Omarske, reality-program „Markale“, deep-house oslobađanje Vukovara na nultu tačku, razvaljivanje vaskolikog Dubrovnika na kamene komade, MTV spot pravoslavno osvećenih „Škorpiona“ koji su pred kamerama ovekovečili srpsku „Survivor“ superiornost u brzoj likvidaciji vezanih Muslimana, te, konačno, osam hiljada ubijenih Bošnjaka u Srebrenici za svega nekoliko dana, što govori o briljantnoj produktivnosti u krvi – jer, kao The Serbs, genetski, duhovno, kardiovaskularno, sportski, umetnički a posebno istorijski nikad ne možemo biti krivi, kao što nikad i nigde The Serbs ne mogu da budu u manjini, jer se matematika na Srpstvo ne može primeniti zato što je Srpstvo uvek iznad Matematike... Čitava ta poremećeno-pozerska priča o tome kako smo mi večite žrtve, ni mrava zgazili, ni beli luk klanjem jeli, ni crni luk streljanjem mirisali, samo smo se nenaoružani branili s artiljerijskog ognjišta, ovih se dana pretvara u autentični re-make s početka devedesetih godina, zahvaljujući temi koja Srpstvo vaskoliko krivice oslobođa:
Rezolucija o Srebrenici – da ili ne?
Ne, naravno.
ko vas ne mrzi, pa uz kafu, pivo, hektolitre vina, dve tone vutre i tri apaurina, počnete da čitate internet-komentare na ovu temu („Rezolucija o Srebrenici u srpskom Parlamentu“), dočekaćete onaj frivolni trenutak samozbunjivanja u obliku pitanja: „Je li, jebiga, Slobodan Milošević stvarno umro ili mi se čini da je živahniji nego ikad?“) Svejedno šta čitate: da li korporativno-tadićevsko-dinkićevski B92, ili sajt Tijanićevog RTS gde količina pomahnitalih Srba iz dijaspore podseća na divlje četničke horde iz sunny Kalifornije, ili nesrećni „Blic“ koji se savio pod teretom fašističkih komentara tipa „Genocid je kad amerikanci ubiju milion iracana, po dva vijetnamaca i koreanaca, milione drugih, nemci 6 miliona jevreja i 60 miliona ostalih, hrvati milion srba, muslimani pola miliona srba. E, to je genocid. Par stotina muslimanskih vojnika nije. Ja glasam da NIJE GENOCID!“, ili, Nova Srpska Fašistička Misao gde samo u samoodbrani ne vade noževe i ne kolju one koji još uvek naivno misle da će Skupština Srbija osuditi ono što se u nekakvoj Srebrenici desilo, pod uslovom da se to stvarno desilo, jer većina Srba misli da se tamo ništa strašno nije desilo, ako se baš nešto desilo – neka, zaslužili su sve što im se navodno desilo, ali su The Serbs komentatori, uzorak Javnog Mnjenja, sigurni i uvereni i raspoloženi da se, u stvari, ništa nije desilo, i da nikakvog genocida nije bilo, jebeš genocid sa četiri cifre, što se malo ne setite Jasenovca gde je ubijeno, piše u jednom komentaru, čak tri miliona Srba, malo li je?
Jebeš komentatore, kažem sebi; tisuće potencijalnih koljača koji preko interneta, dok ih hladnim oružjem svrbe prsti, žale što lično nisu bili u Srebrenici da obezbede „konačno rešenje“ možda nisu Tako Potreban Uzorak Srpskog Raspoloženja; da vidimo šta kažu neki drugi The Serbs, da malo promešamo karte, nemoj posle da bude Luković „jednostran“ i „ekstreman“, da čujemo šta kaže B92/RTS zvezda Đorđe Vukadinović, kolumnista ugledne „Politike“ glede Rezolucije o Srebrenici. A Đorđe bez dlake na jeziku, ovako piše: „Uvek ima onih naivnih – a i onih koji se takvima samo prave. I svi se rado pozivaju na svojevremeni gest izvinjenja Vilija Branta zbog nacističkih zločina. Međutim, svi oni koji bi danas u Srbiji želeli da se igraju Vilija Branta, bili toga svesni ili ne, zapravo prizivaju i za svoj narod prihvataju ulogu i položaj nacista iz Drugog svetskog rata. Jer, kao što rekoh, da bi bilo Vilija Branta, i da bi njegov gest imao onaj smisao koji je imao, prethodno je moralo da bude holokausta, Aušvica, vozova smrti, žutih traka i varšavskog geta. Milošević bi morao da bude Hitler, Ojdanić Gering. Milorad Vučelić i Ivica Dačić neki kolektivni Gebels. A Milanović i Dragan Hadži Antić, recimo, Julijusi Štrajheri. Ali, na stranu gorke šala. Zločin holokausta jeste neuporediv ne samo u kvantitativnom, nego, pre svega, u kvalitativnom i suštinskom smislu. No, da se ne lažemo, ako bismo baš tragali za nekim koliko-toliko uporedivim primerima, Jasenovac bi – ne samo u vremenskom smislu – svakako bio najbliža asocijacija Aušvicu. Pa tek onda možemo da razgovaramo o Srebrenici, Vukovaru, ’Oluji’, Bratuncu, ili sarajevskim Srbima, na primer. I o Ruandi, Vijetnamu, Faludži, Avganistanu..“.

Đorđe Vukadinović koji antonićevski amputiran od humora pokušava da bude duhovit spram Srebrenice – slika je bez prilike one nacizmom nabildovane Srbende kojoj je osam hiljada bošnjačkih leševa radost za oči iza naočara; ovde osam hiljada, tamo u nekom logoru tri hiljade, Škorpioni svega desetak komada, kad sve saberemo dobro smo radili u teškim uslovima, mogli smo bolje da se branimo, ali, fuck it, činili smo što možemo, zar stvarno ima smisla da nas danas optužuju za genocid kad nismo stigli ni upola da pobijemo koliko smo nameravili?

Zato je sasvim logično da se odjednom, ničim izazvana, preko „Blica“ oglasi predsednica Skupštine Srbije Slacvica Đukić Dejanović, koja tvrdi „da terminologija nije problem za usaglašavanje teksta Rezolucije i da očekuje da će Deklaracija biti usvojena u narednih dvadesetak dana“. Objašnjavajući stav Socijalističke partije Srbije (SPS) kojoj pripada dušom, telom i funkcijom, Đukanovićeva kaže: „Glasaću onako kako odluči moja poslanička grupa. Za sada je naš stav da je ’zločin’ sasvim zadovoljavajući termin za Srebrenicu“.
Da malo razmotrimo.

Likvidirati 8.000 ljudi za tri dana tokom jula 1995. jeste – zločin.

Nije čak ni „veliki zločin“, niti „užasavajući zločin“, ni „zločin bez presedana“. Samo mali, lokalni zločin, gotovo zločinčić, umalo nestašluk, zezanje, zajebancija.

Ispostaviće se u budućoj Rezoluciji da The Serbs nikakve veze nisu imali sa zločinčićem; bili su tu legionari iz Francuske, Holanđani u tobož UN uniformama, stigle su plaćene ubice iz mnogih zemalja koje su namerno, docnije, priznavale nezavisno Kosovo da ukaljaju časno ime Vukadinovićevo i Dejanovićke. A kad im se izjavom o džihadskim zločinama pridruži Dobrica Ćosić, gle, odjednom, Farma Velikog Brata postaje utočište svakog validnog Srbina koji će nam preko interneta, komentarom, potvrditi da se u Srebrenici ništa, ama baš ništa nije dogodilo što bi zahtevalo Rezoluciju.
Onda će se, slutim, na sajtu Nove Srpske Fašističke Misli, oglasiti izvesni Stefan Karganović koji će nam svima objasniti o čemu se radi: „Ako bi Skupština Srbije usvojila dve rezolucije, jednu za žrtve-Bošnjake, drugu za žrtve-Srbe, da li bi na taj način njoj pošlo za rukom da ikoga obmane? Kao što je rekao Maršal Makluen, ’the medium is the message’. U političkom kontekstu, način kako poruku saopštavamo samo po sebi šalje poruku određene vrste. U ovom slučaju, sadržaj te poruke bio bi da su Bošnjaci žrtve veće vrednosti, da su oni bitniji i značajniji od srpskih. U protivnom, ne bi uopšte postojala potreba da se bošnjačke žrtve istaknu u posebnom tekstu“.
Hoće se reći: „J....š 8.000 Bošnjaka ubijenih u Srebrenici“. Hoće se reći: „Boli nas k...c“. Hoće se reći: „Malo vas ubili, koliko smo nameravali“. Hoće se reći: „Ne možete nam ništa“. Hoće se, konačno, reći: „Klali smo i šta nam možete“.
Dobićete, dragi Bošnjaci, srpsku Rezoluciju o Zločinćiću. Zar niste zahvalni vašim dragim Srbima?
------------------------------------------------------

Zločinčić...Ne moze manje od ovog,bolje nikakva rezolucija nego ikakva.
Lazno suosjecanje,lazne isprike,same lazi obmane...


[Edited by primus inter pares on 09-02-2010 at 00:09 GMT]

Zvanično: Luković počasni građanin Sarajeva

Na sjednici Gradskog vijeća Grada Sarajeva, održanoj u utorak, 16. marta, vijećnici su odlučivali o najprestižnijim nagradama Grada Sarajeva za 2010. godinu * Počasnim građaninom Sarajeva zvanično je, uz Francisa Bueba, proglašen i Petar Luković

Dobitnik “Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva” za 2010. godinu je Ibrahim Spahić zbog nemjerljivog doprinosa prezentaciji kulture glavnog grada. Sjajna karijera i činjenica da je direktor Međunarodnog festivala Sarajevska zima, koji naš grad na najbolji način predstavlja u cijelom svijetu su razlog da Ibrahim Spahić bude odabran za dodjelu ove nagrade, objavio je portal Sarajevo.co.ba.

Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva su osvojili i sportisti koji su dali veliki doprinos promociji grada, države i domaćeg sporta, a radi se o Larisi Cerić, Arijani Jaha i Branislavu Crnogorcu, koji su ostvarili značaje svjetske rezultate u džudo sportu.

Dobitnik kolektivne “Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva” za doprinos u zdravstvu je Javna ustanova Opća bolnica “Prim.dr. Abdulah Nakaš”.

Gradsko vijeće Grada Sarajeva usvojilo je i Odluku o dodjeli priznanja “Ključ Grada Sarajeva” koji je ove godine dodijeljen Royu Gutmanu, američkom novinaru i publicisti. Gutman je prvi upozorio javnost na logore smrti u BiH, objavljujući tekstove za Newsdayu. Njegov angažman pružio je argumentaciju za intervenciju i ponovno uspostavljanje mira na ovim prostorima.

Vijećnici su jednoglasno usvojili i Odluku o dodjeli priznanja “Počasni građanin Grada Sarajeva”. Počasni građani Sarajeva su Petar Luković, istaknuti novinar iz Srbije, i Francis Bueb, osnivač i direktor Francuskog kulturnog centra i veliki prijatelj Sarajeva.

Luković je bio jedan od prvih novinara žrtava politike Slobodana Miloševića te jedan od rijetkih novinara iz Srbije koji je osuđivao i dizao glas protiv totalitarnog režima u Srbiji.

Bueb je 1994. doputovao u Sarajevo i zahvaljujući njemu ideje i glas mnogih sarajevskih književnika i intelektualaca o opsadi Sarajeva i o ratu u BiH, probijao se tada u Evropu, navedeno je u obrazloženju ove odluke. Osnovao je i Kulturni centar “Andre Malraux” koji i danas postoji.

Na inicijativu vijećnika u Gradskom vijeću Gradimira Gojera, a povodom odluke na sjednici Odbora za dodjelu nagrada, vijećnici su danas usvojili i inicijativu o provjeri i eventualnoj dodjeli tri prestižne nagrade dobitnicima istih u 1992. godini.

“Naime, postoje saznanja da dobitnicima ovih nagrada zbog ratnih djejstava nagrade nisu nikada uručene”, pojasnio je Gojer, dodajući da bi trebalo da im budu uručene na svečanoj sjednici Grada Sarajeva, 6. aprila.

Vijećnik Suljo Agić upozorio je da ne bi trebalo dodjeljivati nagrade osobama koje su se eventualno ogriješile o Sarajevo u toku agresije na BiH od 1992. do 1995. godine te da se i to treba utvrditi.

http://www.e-novine.com/drustvo/35799-Zvanino-Lukovi-poasni-graanin-Sarajeva.html

Još jedna runda borbe za opstanak
Hoće li e-novine preživeti?


Pišu: Petar Luković & Branislav Jelić





Čekajući da se obistine mnoga obećanja koja će, navodno, izbrisati finansijske nedaće, e-novine nemaju nikog drugog do svoje pametne publike od koje traže pomoć. U trci sa vremenom, u šizofrenoj situaciji kada nam raste čitanost a moral opasno pada (jebiga, i mi smo ljudi koji plaćaju struju, stanarinu, lekove, hranu, prevoz i ništa više od toga) uzdamo se jedino u vašu pomoć. Ovaj put ne od 600 zagriženih fanova koji su nam pomogli (predvođenih gospođom Tatjanom i gospodinom Vanjom) već od 149.400 preostalih mesečnih posetilaca e-novina. Ako ta podrška izostane, razumećemo da smo grešili u proceni da je Srbiji, dijaspori i okruženju potreban jedan ovakav jeretički medij

Partijska diktatura korumpiranih vlastodržaca homogenizovala je Srbiju više nego što je i Balkanski Kasapin priželjkivao. Svi su na jednoj strani osim e-novina i retkih časnih izuzetaka koji stoje preko puta kolektivnog, a bolesnog uma. Intelektualno defektne stranke, beskorisni treći sektor, sjebana privreda i umorni nezavisni intelekualci, složno hramlju ka Evropi, nadajući se da će ova propasti pre nego što se vrednosti civilizovanog sveta zapate u ovoj vukojebini od otadžbine.

U tom konsenzualnom veselju, grabežu, sakaćenju kuje Mile i naših života, e-novine su previše ekstremne, jednostrane i nekonstruktivne, sklone beznađu, okrenute prošlosti i podsećanju na ratne zločine, te kao takve imaju simboličnu ili nikakvu podršku, čak i od onih koji se kunu u ideju otvorenog društva, višepartijske demokratije i životnih vrednosti dostojnih čoveka. Na kraju balade o lažnim prijateljstvima ostali smo sami zajedno sa 150.000 jedinstvenih posetilaca mesečno.

Kako preživeti u takvim uslovima? Prva i poslednja inicijalna ideja nekakvog biznis-plana e-novina jeste formula 1/3 + 1/3 + 1/3: trećinu prihoda da ostvarimo kroz oglase, trećinu kroz projekte s međunarodnim organizacijama, i trećinu kroz donacije od čitalaca u obliku već legendarne “dobrovoljne pretplate”. S projektima još i nekako: feljtonizovani serijal “Kako je Politika pisala 1992” radimo uz pomoć National Endowment Of Democracy, postoje obećanja ali i konkursi na kojima smo učestvovali za još nekoliko projekata. Ukratko, s projektima smo uglavnom zadovoljni.

Najveći problem su oglasi tj. banneri. Uprkos impresivnim ciframa o čitanosti (14.000 unique čitalaca dnevno; preko 150.000 unique čitalaca mesečno; preko 2.100.000 page views na mesečnom nivou) srpske reklamne agencije u vlasništvu trilinga Đilas-Šaper-Krstić, agencije koje drže bar devedeset odsto tržišta vrednog nekoliko stotina miliona evra – bojkotuju ovaj medij. Možemo, teoretski, imati i 100.000 unique čitalaca dnevno, ništa ne pomaže, Tadićevi kadrovi objasniće svojim klijentima da je reč o “neprijateljskom glasilu”, uperenom protiv proevropske politike Velikog Predsednika, te da takav medij zaslužuje da “umre” i “nestane”. Citati su autentični, baš kao što je autentična politika cenzure koju sprovode pomenuti Đilas, pomenuti Šaper, pomenuti Krstić i, naravno, pomenuti Tadić. Nikakve paranoje nema: e-novine kvare medijsku idilu u Srbiji u kojoj je, naravno, sve pod apsolutnom kontrolom Demokratske stranke. Pogledajte samo impresivnu količinu bannera na DS-B92 ili na Blicu ili na sajtu Pressa; oglašavanje je postalo legitimni sistem političkog pritiska – mi vama 200.000, 300.000 evra za reklamu, vi nama medijski mir i stabilnost.

Dobro, kažemo mi u e-novinama, od Srbije smo digli ruke, nikad nam Drvosek Đilas neće oprostiti zbog platana; zato, zovemo prijatelje iz marketinških firmi u Bosni da vidimo ima li tamo šanse za e-novine. Od naše prijateljice stiže mail u kojem piše: “Što se tiče oglašavanja ovako stvari stoje u BIH. Medijske budžete drži Direct Media - Đilas i SVRSA- Slobodan Vujčić. To su oprečne medijske agencije i neprikosnoveni vladari medijskog prostora u BIH”. Znači, da prevedemo s bosanskog: od Đilasa se ne može pobeći! Čovek koji već poseduje Beograd, nekoliko advertising agencija u Srbiji, postao je bosanski vladar! Divimo se do imbecilnosti!

Ostaje nam da verujemo da negde u virtuelnom prostoru postoje hrabri pojedinci i kompanije koje se ne plaše Đilasa ili Tadića ili Jeremića ili Dinkića ili već nekog iz vladajuće koalicije Zajedno za korupciju; zato svaki novi banner koji osvane na e-novinama predstavlja odu razumu, mali znak da totalni kukavičluk nije zavladao.


Photo: StockKonačno, čitaoci! Čekajući da se obistine mnoga obećanja koja će, navodno, izbrisati finansijske nedaće, e-novine nemaju nikog drugog do svoje pametne publike od koje traže pomoć. U trci sa vremenom, u šizofrenoj situaciji kada nam raste čitanost a moral opasno pada (jebiga, i mi smo ljudi koji plaćaju struju, stanarinu, lekove, hranu, prevoz i ništa više od toga) uzdamo se jedino u vašu pomoć. Ovaj put ne od 600 zagriženih fanova koji su nam pomogli (predvođenih gospođom Tatjanom i gospodinom Vanjom) već od 149.400 preostalih mesečnih posetilaca e-novina. Ako ta podrška izostane, razumećemo da smo grešili u proceni da je Srbiji, dijaspori i okruženju potreban jedan ovakav jeretički medij.

Po ko zna koji put ponavljamo: nećemo da uvodimo obaveznu pretplatu i tako zatvorimo sajt poput mnogih medija; nećemo nikakve godišnje ili polugodišnje pretplate – ali, situacija je takva da bez dobrovoljnih donacija čitalaca neće biti ni e-novina. Obraćamo se stoga prvenstveno onim čitaocima koji do sad nisu pomogli naš portal: donacija od nekoliko evra mesečno značiće mogućnost da e-novine i dalje postoje i rade. Bez pomoći vas koji nas čitate – sve pod uslovom da smatrate da su e-novine integralni deo vašeg mentalnog opredeljenja – plašimo se da još dugo nećemo izdržati.

Već dva meseca uzdržavamo se od još jednog apela, svesni da je Cry For Help uvek neprijatna forma, kako e-novinama, tako i vama koji to čitate; čim se nisu ugasili, veruje se, ne treba im pomoć, izdržaće oni nekako! Poenta je baš u tome da više nema prostora za izdržavanje: ako mesecima radite bez plate, suočeni sa svakodnevnim ludilima poput isključenih telefona ili neplaćene stanarine, a svi vas tapšu po ramenima i kažu da ste “super”, onda više ništa nije super, jer je ovo Srbija u kojoj ako niste na Tadićevoj platnoj listi – onda ste prokaženi kao neprijatelj naroda, kao medijski izrod, bez para, osuđeni da propadnete.

Ako vam je dobro, onda ništa.

Ako vam nije dobro, pokušajte da nam pomognete. Imate Plimus kao varijantu uplate preko interneta, imate skeniranu uplatnicu za donacije iz Srbije, a ako želite da nam novac uplatite iz inostranstva preko bankovnog računa – javite nam se mailom na [email protected]

Jeste panika, ali još imamo malo vremena da spasimo e-novine! Ne oklevajte! Pomisao da ćete u bliskoj budućnosti čitati samo DS-B92 ili DS-Politiku ili SNS-Pravdu ili DS-SNS-Press – ako e-novina više ne bude, valjda je dovoljno užasavajuća da nam pomognete. U to ime – hvala. Redovno ćemo vas obaveštavati šta nam se događa. Uz nadu da ipak sve nije izgubljeno i da Đilasi neće pobediti.

+++

Ukoliko donaciju želite da uplatite preko Plimus servisa, u polju iza teksta Iznos ukucajte sumu (u dolarima) koju želite da donirate i nakon toga kliknite na Doniraj. Otvoriće Vam se stranica Plimus servisa u kojoj ćete ostaviti neophodne podatke bez potrebe za registracijom.

E novine će do septembra periodično objavljivati tekstove iz Politike objavljene tokom 1992 godine.
Uloga medija je stvarno bila nevjerovatna u ovom jbn ratu, na sve tri strane...

http://www.e-novine.com/feljton/38284-Vojislav-eelj-Stranci-lome-kimu-Srbije.html ;

///Uloga medija je stvarno bila nevjerovatna u ovom jbn ratu, na sve tri strane...///

U jbn ratu su bile dvije strane - fasisticka i antifasisticka