Aferim!
taćka
baaaaaaaaaa

Pravo dobro

Meni se ne svidja, al supci ce reci da sam ljubomoran, pa moram pohvaliti

Hurka

Kazu...ovaj zivot nije lak... glasne misli naviru ...pa zar ih ima jos??
...ima , ima ...
.. zivot se stalno vrti...uspjela si sve lijepo napisati i docarati lako citljive price !

Cestitam !!!

Užurbano se tucaju orasi, onako usitnjeni se stave u manju bošču koja je služila samo za razvijanje pita. Maajka izvadi drvenu oklagiju, tanku i dugu, napravljenu od nekog crvenkastog drveta i malo strožijim glasom kaže- Na, valjaj! Mi, djeca, ne slutimo koliko treba snage da se zdrobe u sitnež. Spremno prihvatamo obavezu. Okupljeni oko nje izvršavamo sve, baš sve što ona kaže. Žene okupljene oko nje, glavne maajke, spretno su prstima prebirale po bamnji, luku ne većem od bamnje, mijesile tijesta, slagale u veliki ćup povrće i meso..Razgovori k'o razgovori, žene k'o žene, svaka od njih je imala neki svoj način i razlog zašto nešto radi. Osluškivala sam njihova oslovljavanja - Fako, Nuska, Nevzo..Sve tešto u tepajućem tonu. Valjda tako treba, a ne mora.
Haj' sad uzmite metle, avlija da se očisti al' prvo nakvasit', reče maajka. Tu je borba. Ko će mesti, a ko kvasiti i kupiti pometene gomilice prašine i trave.
__________________________________________
Nije čestito ni svanulo, glasovi nam prekidaju san. Znam da je maajka samo gurnula nam glavice ponovo pod pokrivač i rekla - spavaj, još nije!
__________________________________________
Bajram je. Znamo to po gužvi na sokaku. Vraćaju se muškarci. Svi izgledaju važno. Čekamo da dedo i tetak uđu u avliju, da se uhvatimo njihovih ruku i po adetu zaželimo ono što je dobro. Znamo da je dedin džep tijesan za slatkiše. Ma, nije ni to, znamo da nas očekuje vedar, veseo, radostan i bezbrižan dan, prepun đakonija i vragolija koje inače nisu dopuštene da se rade.
__________________________________________
Znam da se nije pjevalo na sav glas, ali isto tako znam da je čitav taj dan bio svečan. Znam da se je sve pomiješalo, da je sve oživjelo neobično. Bez buke, al' sa nekom tihom varijantom galame koja ne smeta, čak prija uhu.
__________________________________________
Nekako me Bajrami vežu za ljetna sjećanja. Blješte kandilji, ali blješte i svici. Bez ikakvog straha lijepimo te kukce sebi na čelo. Tražeći skrovita mjesta u bašči da bolje sijaju. Može nam se, danas je Bajram. Dedo i maajka su rekli da se možemo igrati, al' da se ne tučemo. Ha, ma gdje bismo to radili. Trebalo je vratiti dug od jutros. Koji dug, niko nema pojma, al' od silnog umora i dopuštene igrarije, treba istresti iz sebe to. To bi se nekad zvalo asiluk. Dječiji, nevini, ne iz obijesti, već od dragosti što se nešto dešava važno. A mi učestvujemo u tome. Zamislite.
__________________________________________

I sad su Bajrami. Isti ali drukčiji od onih uz koje sam rasla ja. Okupljanja za pripremu više nema. Svako svoje donosi šta je sam spremio. Jedna sofra, al' različite kuće. Nema glavne maajke. Svečano jeste, al' ne onako kao što se podrazumijeva. Poneko od nas izvadi dimije iz ormara i obuče na koji sat. Zadjene za pas malo tkanine da ne zapinje kad se hoda po avliji. Tako smo naučili. Djeci je to cool, ne nešto što je vrijedno za čuvanje. Navala u avliju započinje prije nego se oglasi ezan. Slatkiši više ne zadovoljavaju prohtjeve mahale. A nema ni svitaca, mada im je vrijeme. Utekli od slavlja.
Nema veze. U mojoj glavi ima još svitanja, čekanja na avliji i svitaca koji nam obasjavaju avlije. Bajramske.
I dimije su složene u ormaru. Čekaju da zamašu korakom, hitrim da se postavi sve i da svima bude dobro.
__________________________________________

Bajrambaroćula, dobri ljudi

ovo je prelijepo, hurka

sretan ti bajram!

Ala'razola Hurija

Počela je školska godina. Kalendarski i stresno u malim glavama, al' traumatično u džepovima. Na finansijsku traumu smo svakako pripremljeni, ako ništa, zbog svakodnevnice. Pitanja, nedoumice, zbunjenost i sve ostalo što slika ovakav početak nastave, rezultat je medijskih saopštenja, štamparskog i izdavačkog rata, tihe bojazni uposlenika u školama i čekanja direktiva od nekoga ili nečega.
Skoro da sam uspjela ubijediti mlado biće da je škola jedna velika životna Škola, osnov za sve dalje što će činiti njihovo ukupno znanje i temelj koji će čitav život nadograđivati. Kažem, skoro.
Prvi dan škole je idiličan, samo natuknice šta i kako. Drugi dan, novi predmeti, interesantno štivo između šarenih korica. Doduše, malo iskrzanih, ali ipak unutra je nešto novo. Treći dan, te iskrzane korice (koje, uzgred budi rečeno imaju svi u razredu) nisu dovoljno dobre, nego bi bilo poželjno kupiti druge, nove, sa istim štivom i naslovnim stranicama koje nisu tako šarene. Ne može na korici biti globus, mora biti šareniš koji je asocijacija te nauke. Četvrti dan, ne može ta nova korica, ne može nikakva, jer se nije odlučilo koji će učenjak biti zastupljen u nastavi. Zbunjeno-izvinjavajući izgled lica predmetnog nastavnika je bio dovoljan da se ne prasne bijesno na te igrarije. Na kraju krajeva, dovoljno smo sabrali da ni on ne odlučuje o čemu će pričati i na koji način. Dobro.
Niiiiikako se ne smije zaobići postojanje i imanje radne sveske koja već tri godine stvara konfuziju - ima li je ili nema, je l' se štampa ili ne, teško za nabaviti! Ovo samo što se tiče jednog premeta. Ima ih još par takvih. Traženije su od prudskog brašna.
Finansijski to bi izgledalo ovako - svaki udžbenik košta 10 KM, pripadajuća radna sveska 7,5-8 KM. Polovna izdanja, pola cijene. Bez upuštanja u kalkulacije šta još treba tom mladom biću od pribora, proizvoljno, treba ti kredit za početak školske godine. I to kažem, dobro. Zavisi koliko smo naučili i navikli svoju djecu da budu skromna i zadovoljna onim što im pružamo. Ali, ne mogu da ne primijetim čežnjiv pogledić i uzdah na školski ruksak zvučne etikete, a koji košta 1t ćumura!
Nije ga dobila, naravno, jer sam mudro primijetila da raste, da to više nije za taj uzrast, da treba nešto funkcionalnije..i sva ta priča, a u stvari je bio socijalni momenat.
I tako, krenula sam u školu, ne znam koje knjige koristim, čekam da se izmire, dogovore i "zvanično saopšte" šta i kako. Dok to oni ne urade, ne gubi se vrijeme. Posuđene knjige od prethodnih generacija dobro dođu za zalet u učenje.
Ne znam samo do kada će roditelji da glume budale, a to nisu, da budu snishodljivi u ovom pitanju i da li iko išta pita te ljude (nas) koji plaćamo sve to. Naravno da ne pita! Jer, šta mi znamo o učenju prvih slova i računskim operacijama, šta mi znamo gdje je Gvineja Nova Papua i razliku meteora i meteorita, šta mi znamo o jotovanju i slaganju glasova!! Bitno je da su te budale shvatile nauk sa trljanjem mačke i posljedicu tako napisane nepodopštine (psihologija, a bogami i psihopatologija imala bi dosta posla!). Ono što nije bitno, što se do maximuma zanemaruje, je činjenica da i te budale, roditelji, nisu pripadnici amazonskog plemena koji ne znaju pojam civilizacije i da znaju puno više nego što im knjigopisci kazuju. Na žalost, u zemlji "ostajte ovdje" nema ni jedne stepenice u kojoj su uključene te budale, a od kojih ovise. Zašto bi i bile ikakve stepenice kad u svakom slučaju nije bitna pamet i razbor, nego nešto sasvim nešto treće.
Ja bih to nazvala primitivizam, u najgorem značenju. Ne želim pripadati tom soju ljudi koji se natežu na ovakav način, iznoseći ruglo izdavaštva u ovoj banana-državi, gdje onaj koji uči druge ne smije reći šta je poGodno za uzrast s kojim radi. Nek' je u pravu onaj koji je bliže vatri. Nije važno što u bosanskom alfabetu ne postoji slovo ĐŽ!! Da, dobro ste pročitali, ĐŽ!! Ali, ono se uči!! Ko pita te budale od roditelja ili one koji uče tu djecu postoji li ili ne postoji!! Ono piše da postoji, u jednom Udžbeniku, i ono kruži službenim dokumentima!!
I mnogo što-šta što jest i nije za priču. Jeste za priču, al' ne postoji mjesto gdje bi se to moglo reći. Nije za priču jer me je sramota ispred svog djeteta, izgubljenog u nekim novim pravilima igre. Igra se zove - MORE MI SE!! I ŠTA' 'Š SAD!?

Vrijeme je da se svaki ćošak u kući izvrati, opere, razvrati i vrati na mjesto, čisto. Tad se nađu i neočekivane stvari, zaboravljene da postoje. Izniknu iz prašine i uspomene, neke tužne, neke vesele i šarene. U oblaku prašine su lijepo raspoređene. Tužne su uvijek nešto posebno upakovane, u kutije i kesice, razdvojene po događajima, ne po težini. Tuga je tuga. One vesele su uvijek nekako razbacane. Nema ni tu vaganja. Jednostavno, sretne.
Pitanja i podpitanja podmladaka podnosim kao i obično. Neke odgovore dajem tiše, neke uz smijeh i dopričavanje događaja, a neke opet prešutim, nadajući se da shvataju težinu onog što se krije iza tih prašnjavih stvari.

Sačuvala sam prve risanije. Sa datumima na poleđini. Portret porodice. I glaviti smo, i okati, i krakati, i svakakvi, al' simpatični u šarenilu boja. Slijede unikatni primjerci prvih kontrolnih radova iz škole. Na pitanje "šta je živina", odgovor slijedi "živina je živa ograda"!! Čestitke za praznike sadrže zbrku od slova, nejednakih, bez reda, al'od srca.
Mlada dama izvuče ogromnu kutiju iz ćoška. Dobro upakovanu. Je l'ovo džubox, pita umilno, nadajući se da ću klimnuti glavom da otpakuje. Ma, jok, odgovaram, to je gramofon. Haj', razmotaj da vidimo šta ima tu, kažem. Nervoznim prstićima kida papire i selotejp. Gledam ta dva mora kako se šire u očekivanju. Pa, maati, kako ovo radi, šta se stavi, gdje pjeva, kakvi su ovo brojevi.., bez predaha reda pitanja. Stani, draga mlađana damo, polako, velim, da raspakujemo sve.
Pokušavam da joj objasnim čemu sve služi, da se ne dira iglica..ali neumorni glasić i dalje reda milion pitanja ne saslušavši prethodni odgovor. Sve joj je to nešto "jaaaoooooo"! Vadi iz kutije ploče. Pa, maaamaa, imate i ovoo, jooooooo..! Paa, viidiii, imate i..jaaooooo..To "jaoo" bi trajalo cijeli dan, da je po njenom!
Očišćeno, prebrisano i spremno za upotrebu, to čudo tehnike i dalje radi. Vrte se plastični, tanjirasti oblici. I zvučnik radi.
Pa, godi i meni malo predaha. Al' mi srcu više godi taj iznenađeni, oduševljeni i razliveni osmijeh od sreće što se ima nešto tako. Staro, iz nekog tamo vremena, a da radi. A tek pločeee..Među tim razlivenim plastikanerima ima i Arsena i Safeta i Silvane i Stefanovića i Barbare i Dugmeta i Đoleta i Stivensa i Bitlsa (čaak!) i Čole i Mehe i Marjanovića i čardaša i svega što ona zna iz priča i što sluša uz nas, al' ne sluti da je to nekad stvarno bilo..
Čas "muzika nekad i sad" je završen, čeka nas pos'o, mala damo, kažem. Umilno, slatkasto i glasom koji obećava "sve ću uradit', samo mi daj da oćejfim" upita, hoćete li mi ovo dati? Pa, naravno..ali moj odgovor prekide potvrda i namjera - znači, ovo ja sad mogu da slušam, da koristim, da stavim gdje hoću?

Da ne pišem dalje, završilo se tako što je toj čudnoj drvenoj kutiji se našlo mjesto, počasno, na polici. Do nje zbirka ploča, poredanih "onako kako treba da se slušaju"! Ne pitam koji je kriterij, dovoljno je što znam da joj to nešto znači.
Svako ko ulazi u kuću, mora proći taj mali ritual- dođi da vidiš šta imam - GRAMOFON I STARE PLOČE!!

Hurko
ovo ti je prica bas ...top
onako i mene vrati u nekakvu proslot,vrijeme koje je proslo,i koje je skoro zaboravljneo,a samo te neke sitnice mogu vratiti ponovo u njega...

Pliiiiiiiiiiz pisi nam jos