It´s a little bit funny this feeling inside
I´m not one of those who can easily hide
I don´t have much money but boy if I did
I´d buy a big house where we both could live

If I was a sculptor, but then again, no
Or a man who makes potions in a travelling show
I know it´s not much but it´s the best I can do
My gift is my song and this one´s for you

And you can tell everybody this is your song
It may be quite simple but now that it´s done
I hope you don´t mind
I hope you don´t mind that I put down in words
How wonderful life is while you´re in the world

I sat on the roof and kicked off the moss
Well a few of the verses well they´ve got me quite cross
But the sun´s been quite kind while I wrote this song
It´s for people like you that keep it turned on

So excuse me forgetting but these things I do
You see I´ve forgotten if they´re green or they´re blue
Anyway the thing is what I really mean
Yours are the sweetest eyes I´ve ever seen
 

Evo pjesme koja se ucila napamet
Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići

Dodji

Dodji!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dodji!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reci.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oci stavi mi dlan.
Šapci mi o proljecu, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako cudna, kako uzbudljiva rijec!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dodji!

Enver Colakovic

MI SE CUDNO RAZUMEMO

Mi se cudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrica:
ja te volim cudno, nemo,
ti si ona cudna mala,
masta drevna moga bica.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz decackih nagadjanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku rec sam cuo davno.


Stanislav Vinaver

NE BUDI DALEKO OD MENE
Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici

kad negdje daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan sat, jer tada,
u tom satu, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pijesku,
jao, neka ne lete tvoje vjeđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.
Pablo Neruda

Joj ja se raspadnem svaki put kad čitam ovu pjesmu... tako se raspadnem...

Poslednja pesma

Jelena Langold

Sve što sam kazala, sve što sam učinila
Sve sto učinismo, zapravo,
Ne misleći da je kretnja tek privid nečeg mnogo
Većeg,
Evo vraća se stostruko, mnogoglavo:
Sve citiraju te noći u kojima nisi hteo progovoriti
Sve velike zime i njene smešne gordosti,
Evo banalnih monologa, dolaze po svoje.
Bolje bi bilo da smo pili do jutra, moja trezna
Ljubavi,
Da smo čupali tuđe cveće koje poželismo u vazi,
Umesto pedantnog odgajanja vrta.
Sve biljke koje posadismo rastu između nas
Kao strašni suncokret, sećaš ga se, kojim smo plašili
Tuđe mačke.
Bolje da smo imali svoje mačke, moja čista ljubavi,
Mačke koje bi ostavljale svoj dlakavi trag, svoje
Mirise.
Bolje da smo pustili korov do ponora
Jer evo čistina je i sve je tako savršeno glatko
I ti štrčiš i ja štrčim, moja ljubavi.
Bolje da smo se sakrili u trave, u koprive, u grmlje,
Previsoki smo za pod koji uglačasmo.
Evo nas na ravnom polju dok su gromovi,
I sad već ističe vreme za tvoje prećutane poljubce,
Već je neko ružno gnezdo na njima, moja uzdržana
Ljubavi.
Toliko dugo si bio bez slabosti da sam ti poverovala,
Svi kočijaši obukli su se u crno i čekaju da me
Povezu.
Sve stvari koje toliko voliš, moja smešna ljubavi,
Razbijaću lagano usput, poklanjajući je neradnicima
Davaću ih lošim ljubavnicima, davaću ih
Prevarantima.
Sve važne stvari, tako pažljivo birane
Prodavaću ih u bescenje na periferijskim pijacama.
Dešavaće se da ih izgubim, moja odgovorna ljubavi,
I ti ćeš osetiti bljutavost u dnu usana, odjednom
Snaći će te nešto poput mržnje dok budeš okopavao
Vrt.
Nešto poput besa, moja nemoćna ljubavi.
Sve tamne stvari govoriće ti o mome sjaju
A ti nisi čovek koji bi zbog toga polomio tanane
Stvari
Pa ćeš se tako dugo mučiti
Premda to nije najgore što ti ja želim, moja jadna
Ljubavi.
Strela koju ti šaljem odavde gde više nisi
Požar i krv i dželat,
Ljubav koju ti šaljem prepuna je noktiju i oružja i
Demona,
Žuta ubistva i đavolje službe da te snađu,
Jer ja sam uranjala usta u pregib tvojih kolena
Toliko puta mogoh pregristi tvoj vrat, sad je kasno
Jer ja sam kucala kao pljosnato srce duboko u tvojoj
Cipeli,
Na plaži na kojoj si u groznici spavao
Mrzela sam sve senke, talase i decu koja vrište.
Toliko puta pomislih da si umro u snu, moja tiha
Ljubavi,
I svaki put umrla bih sa tobom, a ti bi preživeo.
Sećaš se kako sam sklapala oči kad si bio blizu
Nije važno sto smešno hodam po snegu, po pesku
Postojala je harmonija u mome telu, naučena na tebe
I način na koji sam postajala lepa, razbijajući
Ogledala.
Kako će me divno sada ljubiti svi koji me ne poznaju.
Ubijaćemo te svaki put kada spojimo tela
I ti ćeš osetiti dok budeš zalivao vrt
Kako sam podatna i sliska, kako me nema
Kako je sve drugačije bez mojih lekovitih ludosti,
Ali je malo i to što ti šaljem odavde gde te više nema
Uzalud da otresaš moj obraz sa svog ramena
Jer ti si tako siguran u svoj crno-beli um
Da ću možda i poverovati u tvoj spokoj, moja
Nespokojna ljubavi
Jer ti si možda sposoban da zaboraviš krik u mraku.
Knjige bez poretka sve govore o tebi
Bolje bi bilo, zaista, da smo pili do jutra
Da nismo provetravali
Da smo imali i psa i mačku i hrčka
Da smo se umeli ljubiti po danu i u nevreme
Jer evo strašni poziv i jeka dolaze
I gavrani i sve gadne velike ptice kojih se plašim
I mrak u kome ne umem sama bez tebe da zaspim.
Čuješ li i ti te zvuke noćne džungle
Sanjaš li grozne insekte, moja tužna ljubavi?
Toliko ružnog o tebi sam rekla svim ljudima
Da već osećam potrebu da te odbranim.
Zato kažem: postoji slika na kojoj su tvoje oči vrlo
Tople
I još nešto: čovek koji voli da ide u cirkus
Mora biti da nije baš toliko loš.

Luis Aragon - Bezimena
Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

[Edited by laly on 26-08-2007 at 23:25 GMT]

Miroslav Antić - Malilini

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i ***** bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

"Čekanje na njega mi predstavlja veće zadovoljstvo nego čašćenje na drugom."

Ana Akhmatova

VRATI SE

O dragi osjećaju, dođi još bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno tijelo
dok drevna čežnja struji u mojoj krvi,
jer se usne i pút moja sjećaju,
dok ruke još uvijek kao da ljepotu dodiruju.

O vrati se bezbroj puta te po noći
zanesi me, kad se usne i pút moja sjećaju . . .

Konstantin Kavafis