Usamljena

Kao mjesec na nebu, sama sam u sobi.
Ugasila sam svjetiljku
I drhtim u tami kao plaha ptica.

Svi presahnuli izvori u meni su proključali
I ja opet plačem - plačem jer si ti daleko...
I nikad nećeš doznati,
kako mi je teška ova noć bez tebe.



Vang Seng Ju

[Edited by laly on 27-09-2007 at 23:01 GMT]

Kad sam te vidio

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
odaje te nešto, ti ne nosiš sreću,
a znao sam što tražim i da takvu neću.

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
a kad sam te poljubio – već je bilo kasno,
već je bilo kasno.

Kad sam te vidio znao sam što gubim,
ne daju se tako ponos i sloboda,
al’ ne gase tu vatru ni vino ni voda.

Kad sam te vidio znao sam što gubim,
al’ kraj mene si zaspala – kako da te budim,
kako da te budim.

Kad sam te vidio u trenu sam znao
otet ćeš mi blago, a malo mi dati,
sve što mi je sveto sa tobom će pasti.

Kad sam te vidio u trenu sam znao,
al’ već sam te dodirnuo – već sam život dao,
već sam život dao.

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
pomoći mi neće razum ni iskustvo,
a poslije svega samo nevolja i pustoš.

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
a kad sam te poljubio – već je bilo kasno,
već je bilo kasno.

(Arsen Dedić)

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao...
otici daleko... puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedju zavjesa
nosen mojom zeljom
i srebrnom trakom mjeseca!

Borhes

Dok je gledam…


Korisniji je pramen svjetla ove svijeće
nego što su svjetla zvijezda
ikad bila

dok nad njim čita

Ona,

koja razliku između dobra
i zla ne uči iz
knjiga

Ona koja poznaje nebo
I na kraju neba poznaje trag

Ona od koje mi se nadimlju grudi

A dah krade kao da mi svaki put iščupa
rebro
Alen Alispahic

Dani

Prikradu se, odnekud, izdaleka
neki čudni dani
zaboravljeni u osami vremena,
davno već prošli
a da i dogodili se nisu.
Putuju i prolaze
bez satnica i samilosti
duž zapuštenih tračnica sna
poljima rastrgnutih svitanja
šumama u prolaznost obojenim
kroz svjetlost
očiju koje te traže.

J.Letic

Lucija

Ispricacu ti jednu pricu, Lucija
jednostavnu, kao kad se ploca snima
Lucija, tako si krhka i mala,
kcer bi mi mogla biti
u mene je jesen uplovila
i pijano kestenje plese pod mojim nogama
sta da se kaze – Lucija, Lucija moja dragana
u mom srcu zivi jos ujed andjela
ivicom odzvanjaju glasovi umornog naroda
promrzle devojcice nude ljubav po trgovima
i zuti sneg pada raspuklim ulicama
Ines se je zvala
nedaj se generacijo moja,
sapcem u vetar sto pustosi zagreb i beograd
podjednako
ti nemoguci nocni vlakovi
dupli konjak u Subotici
i mirisi istrosenih hotela sto se zavlace u kozu...
u kosu... u kosti...
zima je posvuda... dodji generacijo moja...
ljubavnice
jos imam stari mornarski kaput
Lucija... nisam ti ovo pricao...
ja nikada nisam video Amsterdam
tamo se, kazu, putuje sam
beli brodovi i crne marame oko vratova devojackih
zale mornare i ispijaju rum za brela
obicno neverne ili bolje verne samo sebi
krhkim kukovima ispracaju svoje mornare
na plovidbe dalekim morima
sa suzama u ocima i obecanjima
nikada, nikada vise maruska
ili kako se vec zovu te cudne niderlandjanke
sklone avanturama, alkoholu, incestu
neverne same po sebi, a opet sebi verne
zima je posvuda – dodji generacijo moja
dodji da se zajedno grejemo
da se zajedno nedamo
nedaj se Ines – govorio sam joj
nedam se ni ja
nedaj se ni ti Lucija
nedaj svojih 16 godina
ovim godinama sto kao crne ptice slecu
na nasu kozu, na nase ruke, na nase oci
da nas porobe
Lucija,
samo da mi je jos videti Amsterdam
Maruskin i Prelov Amsterdam
pa neka bude sto biti mora!

Rade Serbedzija

CRTEZI
Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.
I na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
I ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.
Miroslav Antić

Koliko istine u ovih par stihova

Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer nisi ga ni trazio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.

Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodjenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao

ne znaci jedan zivot,

stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.

Miroslav Antić

Lucija Stupica - Voljela bih da mi neko pokloni pjesmu

Kazes da sam meka,
kako imaju i moje rijeci lakirane nokte.
Potom u luku rasirim ruke, tako da napravim most,
kao da bih htjela obgrliti drvece koje kipi.

Znas, negdje su spustena lica. Cekaju na glas,
na poziv, na pokret, da se dignu iznad venecijanske
maske –
lica koja izmicu. Lica koja cekaju ljeta
i koja kada spavaju, sanjaju da spavaju dobro.

Kompas poklonis prijatelju sa zeljom
da bude njegovo putovanje lakse, a ne zato
da bi mu pokazao put.

Moja putovanja su krugovi tragaca.
Zato se uvecer vracam pricama koje raskrivaju
duboke povezanosti i nemogucu udaljenost.

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.
Miroslav Antić