Vrstu mira s kojim te raspoređujem u sebi
nalazim u pogledu hrasta i šapatu krošnji,
iskonskoj stoljetnoj priči plodnih ravnica.
Ne preispitujem njegov početak, već odsjaje
svih kiša i huk svih vjetrova istinski sanjam
kako tvojom utrobom nižu predivne bisere.

Moram priznati, neiscrpne su visine misli,
neuhvatljive dubine srca iz kojih sada izlazim
i neiskorištena snaga mjesečine kojom klizim.
Sve bogatstvo što me pretače u divne osjećaje
i bezbrojni titraji nastali u pomaku vremena,
izvlače na moje dlanove najhrabrije pokušaje.

Ne uspijevam uvijek potpuno stići tvoje tijelo,
već krugovima plamenog prstena obuhvaćam
tvoj struk što se izvija neponovljivim žarom.
Prstima pomalo udišem toplinu mirisne kože,
oprezno skupljam svaku kap sjajnih uzvisina
i povremeno se vraćam, nudeći nove drhtaje.

Otkrivam, poru po poru, kako rađaš vatru,
kako pred moje dodire trčiš beskrajno zagrljena
i dočekuješ me optočena slatkim strpljenjem.
Uzdišeš preplanula i požudom izvijaš poljupce,
bojom strasti prekrivaš svako moje milovanje
i dušu obogaćuješ neponovljivim sazviježđem.

Kad me tako ovjenčaš ljepotom i skupiš u sebe,
pa ispod mojih vjeđa prisloniš nježni osmjeh,
izmislim način i postelju pretvorim u sanjalište.
Zakoračim pogledom hrasta tvojim obrazima,
dovedem šapat krošnji točno iznad naših pokreta
i zauvijek naše otkucaje srca pretočim u ljubav.

Zal Kopp 

LJUBAV

Šta je ljubav?

Melem i rana, glad i hrana,
oprost i grijeh, suze i smijeh...

Zbog ljubavi:
pužemo,tonemo, na život se jadamo,
visoko letimo, nisko padamo...
Zbog nje stradamo, njoj se nadamo.

Ljubavi raznih ima ustvari!

Znam:
jednu – koja se brzo kvari,
drugu – koja zacas ispari,
treću - koja lako puca,
kao i mnoge druge lomljive stvari,
četvrtu – koja se izliže kao đonovi stari,
petu – koja ode pa se vrati,
šestu – koja čeka ili traži, a na kraju sama dođe,
sedmu – koja dok trepneš bude i prođe,
osmu – koja voli varati,
devetu – koja će uzeti a neće dati,
desetu – koja dugo na vatri tihoj drži,
jedanaestu – koja ne drži, al´ sprži,
slatku dvanaestu – koje nikad dosta,
trinaestu – koja dođe nakon duga posta,
četrnaestu, petnaestu, stotu...

A sve su one samo vježba
za onu jednu u životu.
Onu – koja i da hoće – nikud ne može
kad se jednom zavuče ispod kože.
Onu – koja se tu zavuče
da bude blizu srcu koje tuče.
Pa neće da makne,
i jadan je onaj
i sretan je onaj
koga dotuče,
koga makar dotakne.
SELMA KOPIĆ

ČINI MI SE DA SAM TE MORAO VOLJETI...


Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.



- Rabindranat Tagore -

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

(Antić)

NALIV PERO

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da nishta shto se dogodilo nije izmishljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre josh chovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more ...
I josh kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali prichu koja nas uchi ,
da je chovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu....
Vesna Korać 

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
 

Zagledao se u lepu
U oblu u plavooku
U lakomislenu beskrajnost

U beonjacu se njenu
Sav premetnuo

Jedino ga ona razume
Zagrljaj njen jedini ima
Oblik njegove zelje
Mutave i bezdane

Senke je njene sve
U sebi zarobio

Slepo je zaljubljen
I nikakve druge lepote
Osim one koju voli
I koja ce mu doci glave
Ne vidi
Vasko Popa

PESMA ZA NAS DVOJE
Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il´ je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al´ ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Miroslav Antić

MI SE CUDNO RAZUMEMO

Mi se cudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrica:
ja te volim cudno, nemo,
ti si ona cudna mala,
masta drevna moga bica.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz decackih nagadjanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku rec sam cuo davno.


Stanislav Vinaver

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimovic