Ne trebas nam nista vise govorit, ti si svoje odradila, javna si dovoljno i previse, dosadna ko us!
Nemas svoju pricu, kopiras, smaras forum, spamas server, veze s TZ nemas, zivot ti je sveden na milion foruma, ti si meni ko BOT! znas sta je BOT? de guglaj, znam da volis to
Autor: Ana Gvozdiæ
Agresivnost nije uvek tako burna i dramatièna pojava kao što bismo to u prvi mah mogli oèekivati. Eksplozivne i nagle reakcije privlaèe pažnju drugih, izazivaju napetost, strah, bojazan da sukob ne eskalira i proširi se, pogotovo kada situacija preti da fizièki ugrozi sigurnost prisutnih.
Eksplicitnoj fizièkoj agresivnosti usmerenoj ka drugima se poklanja daleko veæa pažnja nego ostalim oblicima agresivnog ponašanja upravo zbog toga što su njene posledice toliko neposredne i oèigledne.
Pasivna agresivnost je, sa druge strane, implicitna, prikrivena, èesto zamaskirana drugim osobinama, ali upravo iz tih razloga ume da bude i mnogo destruktivnija kako po druge, tako i po osobu koja je ispoljava.
Pasivno agresivni stav
Pasivna agresivnost se ogleda u negativnom stavu ili neprijateljstvu prema nekome ili neèemu i istovremenom pasivnom otporu prema tome. Ukoliko se ovaj obrazac pojavljuje kontinuirano i predstavlja osnovni naèin reagovanja, može se govoriti o pasivno agresivnom poremeæaju lièosti. Iako mali broj ljudi poseduje tako generalizovan obrazac pasivno agresivnog ponašanja da se on može nazvati poremeæajem, veliki je broj onih koji poseduju znaèajne pasivno agresivne crte koje otežavaju život kako njima samima, tako i njihovoj okolini. Sa druge strane, èak i ako nismo skloni pasivno agresivnom naèinu reagovanja, ono æe se javiti u situaciji èiji nas zahtevi ugrožavaju, a u kojoj nismo u prilici da reagujemo otvorenim odbijanjem.
Kako da znamo da smo na udaru pasivno agresivne osobe? To su uglavnom oni koje, posle naizgled veoma mirnog i tako obiènog æaskanja, poželite da mlatnete. Oni æe koristiti dvosmislene izjave, sarkastiène opaske o ’opštim stvarima’ koje se vrlo oèigledno samo na vas odnose, vrlo ubedljivo æe prièati o nesreænim okolnostima koje su ih spreèile da nešto obave, iako su èvrsto obeæali, u poslednjem trenutku æe promeniti mišljenje o neèemu oko èega ste se veæ dogovorili, ili æe naprosto uraditi sve naopako i izgledati zbunjeno. Pokušaj konfrontacije sa njima èesto je neuspešan i, štaviše, èesto æe se završiti vašim izvinjenjem njima!
Èinjenica da pasivno agresivno ponašanje može biti krajnje indirektno, otežava uspešnu konfrontaciju sa takvim osobama. Lako æe vas optužiti da ste paranoièni ili neuviðavni, ubeðivati da nisu mislili ništa loše i da niste dobro razumeli šta su u stvari hteli da kažu. I to neæe biti samo predstava za publiku - nije iskljuèeno da æete otiæi sa uverenjem kako bi trebalo da poradite na svojoj toleranciji i kontroli besa! Ukoliko i ne uspeju da vas ubede u svoju nevinost, možete ostati bespomoæni u svom pokušaju da dokažete suprotno, jer vam za to neæe pružiti dokaze i jednostavno æe poricati.
Prebacivanje agresivnosti na druge
U osnovi pasivno agresivnog ponašanja je zapravo potreba da se neprihvatljive agresivne tendencije prebace drugome. Neretko se može videti kako druga osoba eksplodira pod pritiskom pasivno agresivnog sagovornika koji može ostati sasvim miran.
Tada se odgovornost za eskalaciju sukoba prebacuje na sagovornika koji ’ima slabe živce’ ili je ’preosetljiv’ ili ’traži kavgu’. Pasivno agresivna osoba tako prepušta odgovornost za sukob sagovorniku koji je, uostalom, zaista ’naseo’ na ovu manipulaciju komunikacijom.
Bežanje od odgovornosti
Iako neke osobe mogu da budu potpuno svesne onoga što rade i da time svesno pokušavaju da ostvare dobit za sebe, mnoge pasivno agresive osobe zaista nemaju svesnu tendenciju ni uvid u to da rade nešto loše. Oni zaista veruju da nisu odgovorni za situaciju koja je nastala i ne umeju da objasne svoje ponašanje ili neuspeh. Pasivno agresivna osoba odbija bilo kakvo obavezivanje i preuzimanje odgovornosti, jer se plaši da æe time izgubiti kontrolu i pasti u zavistan položaj u odnosu na druge. Štaviše, upravo one ljude od kojih najviše zavise krive za sopstvene neuspehe, èime upadaju u situaciju bespomoænosti i nepreuzimanja odgovornosti za sopstvenu sudbinu, što ih posledièno održava u zavisnom položaju zbog koga su kivni. Istina je da ne bi znali šta da rade sa svojom slobodom i odgovornošæu za sebe jer bi njihova agresivnost tada morala da postane akivna, što je za njih odavno zabranjeno i neprihvatljivo ponašanje.
Pasivna agresivnost je, neretko, usmerena i prema samom sebi. Okolina osobe to opaža kroz odsustvo volje, lenjost, depresivnost, odugovlaèenje, nisko samopoštovanje, adiktivno ponašanje ili upuštanje u rizik. Zapravo, svako ponašanje koje je autodestruktivno i koje osobu gura u bolest ili neuspeh može biti posledica pasivne agresivnosti prema samom sebi.
Tipièni pasivno agresivni obrasci ponašanja
Poricanje. Osoba negira da oseæa uznemirenost ili ljutnju, menja temu, odbija da govori o tome i uverava prisutne da je sve u redu. Ipak, nezadovoljstvo se indirektno ispoljava u raznim drugim aktivnostima koje osoba pokušava da obavlja. Ona namršteno æuti, uzdiše ili naprasno postaje nespretna, ’nenamerno’ se povreðuje i slièno. Time njena negativna oseæanja dobijaju ventil, što za mnoge u njenom okruženju može da bude iritantno ili uznemirujuæe. Ali, pošto oni nemaju opipljivog osnova za konfrontaciju, osim lebdeæeg oseæaja da nešto nije u redu, drugi preuzimaju svu odgovornost za sukob ukoliko se desi da takvu predstavu više ne mogu da izdrže bez reèi.
Okrivljavanje i izazivanje oseæaja krivice. Osoba odbija sve pokušaje ukazivanja na liènu odgovonost time što za sukob okrivljava sagovornika. Osnovni oblik ovakvog ponašanja se ogleda u reèenici ’Ti bi samo da se svaðaš!’. Zaista, pasivno agresivna osoba nikada ne bi zapoèela raspravu u kojoj bi trebalo da preuzme odgovornost za svoje postupke. Time se, sa teme odgovornosti za postupke, rasprava prebacuje na temu odgovornosti za svaðu i time onemoguæava dalji razgovor o stvarnom problemu. Veæ ovo je dovoljno da kod nekih ljudi probudi oseæaj krivice za manjak razumevanja i tolerancije. Ukoliko to nije dovoljno, repertoar ’žrtve’ može se proširiti navoðenjem svih dobrih stvari koje je uradila i kojima je doprinela da drugima bude dobro, a èime je sebe uskratila i degradirala svoj položaj, zbog èega bi svi trebalo da joj budu zahvalni.
Ovo je tipièan naèin kontrole tuðeg ponašanja emocionalnim iznuðivanjem. Pasivno agresivna osoba zahteva poštovanje, ljubav, razumevanje, istièuæi svoj altruizam, požrtvovanost i nezamenjivost.
Vraæanje ’milo za drago’. Namera ovakvog ponašanja je da se druga osoba, kojoj se pripisuje odgovornost za sopstveni problem, povredi.
Koriste se niski udarci, izjave za koje osoba zna da æe pogoditi cilj, slabosti koje je neko pokazao u teškim trenucima, neprijatne teme iz poverljivih razgovora itd. Pasivno agresivna osoba ove informacije može da koristi u direktnom obraèunu, da bi pokazala koliko je osoba sa kojom je u sukobu ’objektivno’ ništavna.
Takoðe se može javiti i u formi ogovaranja, prièanja iza leða, èime se podriva dostojanstvo, kredibilitet ili autoritet osobe. Najèešæe se lažno predstavlja kao zabrinutost, èuðenje ili dobronamerno upozoravanje okoline na problem.
Humor, ironija, sarkazam. Povremeno korišæenje, ovih tehnika može da osveži komunikaciju i da jednu šaljivu perspektivu, èak i najozbiljnijim temama. Ali, ekscesivno korišæenje šaljivih dosetki, zadirkivanje i podbadanje, mogu služiti izbegavanju teme o kojoj osoba ne želi da razgovara. Iznervirani sagovornik biæe optužen da ne zna za šalu i da sve shvata tragièno.
Zaboravljanje, odugovlaèenje, sabotaža. Pasivno agresivna osoba æe vas uveravati da æe ovog puta uraditi sve kako treba, da neæe zaboraviti da uradi šta je obeæala i da æe se potruditi da ispuni vaša oèekivanja. Nije iskljuèeno da i sama u to veruje. Može pokazivati neverovatan entuzijazam i polet, ali æe je u poslednjem trenutku spreèiti iznenadni posao, zaboraviæe obeæanje jer je preoptereæena obavezama, otkazaæe planove zato što su se okolnosti drastièno promenile, a sve to je razume se, van njene kontrole.
Poreklo pasivno agresivnog ponašanja
Dok je u detinjstvu pasivno iskazivanje agresivnosti oèekivana i svrsishodna pojava, u kasnijim fazama života ona postaje problem. Adolescenti èesto pasivno agresivnim ponašanjem ispituju roditeljske granice i pripremaju teren za akciju. To je razvojna stepenica koja vodi aktivnom suprotstavljanju i zalaganju za sebe, razvoju liène autonomije i napuštanju zavisnog položaja u odnosu na odrasle.
Pasivna agresivnost se razvija kao reakcija na pritiske i neželjene zahteve onda kada otvoreno izražavanje otpora nije dozvoljeno ili nije moguæe. Represivno vaspitanje u porodicama u kojima se otvoreno suprotstavljanje i iskazivanje nezadovoljstva kažnjava može dovesti do pojave pasivno agresivnog ponašanja. Takoðe, fizièko ili psihološko zlostavljanje, bilo da ono polazi od èlanova porodice ili vršnjaka, strogi zahtevi školskog sistema, kolektivistièki ili autoritarni mentalitet sredine u kojoj se ne ohrabruju težnje za individualnošæu i liènim izborom, pogodno su tlo za razvoj pasivno agresivnog obrasca ponašanja.
Deca koja iz svoje sredine primaju nejasne i kontradiktorne poruke o onome što se od njih oèekuje i o pravilima koja važe mogu postati zbunjena i time onemoguæena da razviju adekvatne socijalne veštine neophodne za kvalitetnu komunikaciju. Kada roditelji prihvataju neko ponašanje koje dolazi od drugih, a kažnjavaju ga kada dolazi od dece ili kada pravila ponašanja menjaju èesto i drastièno u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, kada se data reè èas poštuje, a èas krši, dete postaje nesigurno zbog nemoguænosti da takve suprotne poruke integriše u svoj sistem ponašanja.
Pasivna agresivnost je uobièajena pojava kod male dece, ali i adolescenata. Dete æe odbiti da proguta hranu koja mu se na silu gura u usta ili æe odbijati da ustane da bi krenulo u vrtiæ. Ubrzo, ono æe sve èešæe pokušavati da primeni aktivniji otpor prema situacijama koje ga ugrožavaju.
Ukoliko mu se ovo onemoguæi, sistem pasivnog otpora može postati opšti obrazac reagovanja na neprijatnost. U detinjstvu i adolescenciji pasivna agresivnost je razvojna stepenica koja vodi aktivnom suprotstavljanju i zalaganju za sebe, razvoju liène autonomije i napuštanju zavisnog položaja u odnosu na odrasle.
Ukoliko je oseæaj bespomoænosti i zavisnosti permanentan ili dominantan u toku odrastanja, velike su šanse zadržavanja na nivou pasivnog otpora. Tada se pasivno agresivno ponašanje više ne mora javljati samo kao reakcija na pretnju ili pritisak, veæ se može razviti u sistematsko sabotiranje sopstvene i tuðe inicijative. U osnovi toga je iracionalno uverenje da je saradnja sa drugima zapravo podèinjavanje i vraæanje u zavistan položaj. Samosabotaža je èesto prikrivena i ima za cilj da dokaže kako je nemoguæe ostvariti planirano usled nepovoljnih spoljašnjih okolnosti ili malicioznog uticaja drugih, kojima se pripisuje odgovornost za neuspeh.
Kako se nositi sa pasivno agresivnim osobama
Svaki pokušaj ukazivanja osobi na njeno pasivno agresivno ponašanje pun je zamki. Pasivno agresivne osobe èesto imaju veoma razraðen sistem manipulacije komunikacijom i zbog toga im uspeva da toloko dugo ostanu netaknute. Treba razumeti da ljudi kod kojih postoji pretežno pasivno agresivno reagovanje, èesto takav sistem razvijaju, održavaju i usavršavaju od najranijeg detinjstva. Takoðe, velike društvene i socio-ekonomske promene, kao i burna i traumatièna lièna iskustva, mogu biti okidaèi ovakvog ponašanja i dosta kasnije u životu kod osoba kojima to ranije nije bio dominantni obrazac. U oba sluèaja, svojim pasivno agresivnim ponašanjem, osoba pokušava da održi sopstvenu ravnotežu i zaštiti veoma krhko samopoštivanje.
Pasivno agresivnoj osobi je teško da stupi u kontakt sa svojim pravim oseæanjima, kao što je i osobama u njenom okruženju teško da spoznaju prave motive ponašanja koji se kriju ispod tolikih izgovora. Od pomoæi može biti èinjenica da je u osnovi svakog pasivno agresivnog ponašanja jasan obrazac kojim se osoba služi da postigne odreðene efekte, a koji se, u manje više istom obliku, ponavlja u razlièitim sferama života.
Kada uspemo da shvatimo šta je zapravo to sa èime se suoèavamo, lakše æemo se sa time i nositi. Suoèavanje same osobe sa tim obrascem je jedna od stvari koje se mogu uraditi.. Time što æemo prasnuti i izgubiti živce samo æemo nagraditi neurotiènu potrebu pasivno agresivne osobe da ne bude kriva za svaðu. Umesto toga, možemo insistirati na razgovoru o tome šta osobu zaista muèi, bez pretnji, prosuðivanja, razgovora o krivici i odgovornosti. Jednom kada osoba zaista oseti prihvatanje i želju da se govori o njoj ali na autentièan, neprikriven naèin i ako uspemo da je uverimo da je slobodna da pokaže bilo koji deo sebe bez opasnosti od kazne, veæe su šanse da æe pokušati da se odrekne pasivno agresivnog obrasca.
Najteži korak je osvešæivanje i prihvatanje sopstvene negirane agresivnosti. Pasivno agresivne osobe sebe doživljavaju kao žrtve drugih i, dok god je tako, ne postoji uvid u prava oseæanja koja stoje ispod. Ono što okolina može da uradi jeste da podrži i ohrabri osobu da na slobodan naèin iskazuje ljutnju i pronaðe najbolji naèin da zastupa sebe i svoje potrebe.
Trening asertivnosti je dobar naèin kanalisanja agresivnosti. Asertivnost znaèi nedvosmisleno zastupanje sebe i svojih potreba, ispoljavanje autentiènih oseæanja bez obzira na to kakva su, a na naèin koji nije ugrožavajuæ i uvredljiv za druge.
Pristanak na psihoterapijski tretman je èesto rezultat ultimatuma koji partner ili èlanovi porodice postave pasivno agresivnoj osobi. Tada ona dolazi zato što je pritisnuta uza zid, pa takoðe, na sve moguæe naèine, pokušava da odigrava svoju pasivno agresivnu igru i sa terapeutom. Zato je èesto neuspeh samo potvrda pasivno agresivnog uverenja da je terapija beskorisna i da je, naravno, opet neko drugi podbacio.
Psihoterapija nosi sa sobom veliku priliku za promenu ovakvog destruktivnog modela ponašanja koje negativno utièe, kako na samu osobu, tako i na njenu bližu i dalju okolinu. Šanse da se u tome uspe nemerljivo su veæe onda kada je osoba na to dobrovoljno pristala shvativši da ima problem i kada joj u tome podršku pružaju bliske osobe. Takav uvid, sa jedne, i davanje podrške, sa druge strane, mogu se javiti i u toku i kao rezultat terapijskog procesa, ali je zajednièko sudelovanje u tom procesu ono što pruža kvalitetnu osnovu za uspeh. www.danas.rs
@blentava, nadam se da neæeš zamjeriti ako ovaj tekst prebacim na "Psihologiju"
Re: @blentava blog 
