Mislim da bi moderatori trebali hitno nesto poduzeti jer ovo besplatno, neumjesno i neumjereno eksploatisanje stranice je apsurdno.
Takodje bi i forumasi na neki nacin trebali biti obesteeni zbog dusevne boli koju trpe od tekstualnog izivljavanja individue ciji nick iz pristojnosti ne zelim da pominjem.

citat:

---

blentava wrote:
- otvara veći broj fb profila (ovo smo saznali teškom mukom, ali činimo sve za naše gledaoce)

---

citat:

---

blentava wrote:
Ni slučajno ne pominjati nick a o imenu ćemo detaljnije drugi put.

Zašto?

U slučaju da se nick greškom pomene, moguće je da će doći do manifestacije prirodnih fenomena:

- lišće na brezama opada
- kosa se brže suši
- ručak može da zagori
- sve što se pročita neminovno se seli u memoriju, gde ostaje vrlo dugo (po nekim istraživanjima do 5 godina)
- brakovi se raspadaju (nepobitno je utvrđeno da se 0,0000015 % brakova raspalo direktnim uticajem ovde navedenih tekstova)
- povećava se broj fb prijatelja
- otvara veći broj fb profila (ovo smo saznali teškom mukom, ali činimo sve za naše gledaoce)
- iracionalna ljubomora dobija na zamahu
- bebe češće plaču kad se menja vreme
- na you tube ponestaje intrumentala za postiranje
- povećan broj poseta forumu i nikova u poslednjih godinu dana
- drastično uvećan broj ljubavnica (saznajemo iz poverljivih izvora)
- Ružin muž primećen kako se šunja oko svog auta (kobajagi proverava napunjenost pneumatika, sve vreme je gledao u svoj notebook), a zavesa vijorila sa komšinicinog prozora, što je u direktnoj vezi sa čitanjem tekstova. Na zavesi je kako nam je u poverenju rekla prva komšinica, koja je insistirala na anonimnosti, simbol ljubavi tj Amor u akciji.
- Ona navodi da joj je taj detalj bio iz mesta sumnjiv i da ga je odmah povezala sa šuškanjem u kraju...a i komšinica se neobično ponaša otkako visi na lokalnom forumu (naš dopisnik je na licu mesta i svakog trenutka očekujemo najnovije vesti).




スベトラナ

---

Zavist i podsmeh

Autor: Jelena Orlandić

Zavist se, najčešće, vezuje uz lepotu, novac, moć, uspeh i slavu. Ali, vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću.

Zavist je jedan od najžešćih emocionalnih otrova. Znamo da kažemo kako nekoga: „izjeda zavist“ ili da će „pući od zavisti“ jer, zaista, zavist je takva da izjeda i uništava – i prema spolja i prema unutra.
Mada se smatra jednim od sedam smrtnih grehova, zavidnoj osobi nema pomoći od moralisanja. Etiketirati nešto lošim, grešnim ili poremećenim, ne dovodi do razrešenja, već samo do još dubljeg potiskivanja.

* Uzroci i oblici zavisti

Epicentar zavisti je osećaj inferiornosti. To je jad zbog odvojenosti od onog kakvi bismo želeli biti i onog kakvi jesmo. Iz tog jada izvire razoran osećaj kojem je cilj uništenje osobe koja ima „ono što ja nemam“ ili uništenje „onog što ta osoba ima“.

Zavist može biti uobičajena i benigna (npr. tinejdžer koji zavidi prijatelju na novom mobilnom telefonu), može biti nešto ozbiljnija, ali i dalje svakodnevna i prihvatljiva (npr. devojka koja zavidi prijateljici na srećnoj vezi), a može biti i patološka).

Zavist se pojavljuje u puno nijansi. Svi se povremeno nađemo u situaciji u kojoj se osećamo razočaranima zato što neko blizak (zbog zavisti) nije u stanju da se raduje našem uspehu ili sreći. Ili, obrnuto, ostajemo zatečeni sopstvenom nemogućnošću učestvovanja u zadovoljstvu drugih. Takva nemogućnost divljenja, zahvalnosti i saosećanja (često nesvesno) stvara sve gore mišljenje o samom sebi. Što u sebi nosimo više potisnute zavisti, to smo manje u stanju primiti pažnju i ljubav, jer se duboko u sebi smatramo lošim i strahujemo da to nećemo moći da uzvratimo.

Zavist može, ukoliko se otrgne kontroli, da postane veliki životni problem. Ovakvo ponašanje i ovakva osećanja lako mogu da dovedu do disbalansa u odnosima sa drugim ljudima. Pre ili kasnije neko više neće biti u stanju da vam toleriše to što ne delite njegove radosti, nekome će zasmetati to što ste tu samo kada je loše i slično. Isto tako i vi se možete osetiti napušteno, ostavljeno i izdano ukoliko ljudi koje smatrate bliskim nisu u stanju da se raduju sa vama i dele ono dobro isto koliko i ono loše.

* Objekti zavisti

U medijima se zavist najčešće veže za lepotu, novac, moć, uspeh i slavu, ali vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću, odnosno – životnost.

Britanska psihoanalitičarka Melani Klajn ističe smirenost kao jednu od osobina na kojima ljudi jedni drugima znaju izuzetno zavideti. Tu su zatim i dobrota i nevinost (koja je sama po sebi odsustvo zavisti). Okrenemo li se malo oko sebe, možemo pronaći mnoštvo primera u svojoj svakodnevnici.

Recimo, starica koja zavidi mladima, pa zato pljuje po „današnjoj mladeži“; mladić koji zavidi devojci na plemenitosti, pa čini sve da je „pokvari“; frustrirani kolega koji zavidi na unutrašnjem miru i zato ne prestaje da provocira.

Neretko su i velike životne odluke kao što je: kupovina nekretnine, otvaranje firme ili pravljenje deteta pokrenute zavišću, jer se najbolja osveta onima kojima zavidimo čini prestići ih kako bismo u njima izazvali zavist. Postavljajući sebe na mesto drugoga, želimo ga, metaforički rečeno, pojesti, poput figurice u šahu. Ne znamo da u toj težnji paralelno izjedamo i sami sebe – zavišću.

* Stid i zavist

Zavist je emocija koja izaziva najviše stida i od nje se najviše branimo. Paradoksalno je upravo to što je ona neizbežan deo života - u reklamama su savršena tela koja budeći zavist prodaju najnoviju kremu protiv celulita; trač - magazini žive na uzdizanju idola koje se potom ocrnjuje i omalovažava. Kada se ljudi okrenu duhovnosti, često misle da su se samim svojim „obratom“ rešili zavisti. Međutim, najčešće se događa da je samo povežu s nekim drugim vrednostima. Više nema takmičenja ko ima bolji auto... Pa ipak, zavist je i dalje u igri. Ma kakve pojavne oblike imala, i ma kako mislili da smo joj pobegli, da smo iznad zavisti i da smo je prevazišli, možda bi bilo dobro da se s vremena na vreme ipak zapitamo… Da pogledamo sebe i oko sebe i proverimo da li smo zavidni i kako se to oseća i pokazuje.

Zavist i manipulacija zavišću su jedni od temeljnih pokretača ljudskog ponašanja. Budući da, uzme li maha, može rezultirati razaranjem nekog ili nečeg lepog, plemenitog ili dobrog „iz čiste zlobe“, nije čudno da se asocira sa samim zlom. Međutim, zavist je pre svega društveni fenomen i posmatramo li je kao emociju koja je sastavni deo čovekovog života (a ne kao praiskonski greh), možemo sagledati i moguće načine njenog razrešavanja.

Kako bismo, u što manjoj meri, bili žrtve, bilo vlasitite, bilo tuđe zavisti, pre svega, važno je moći je prepoznati i razumeti. U patološku zavist ovde nećemo previše ulaziti. U najblažem i najpozitivnijem smislu, osećaj zavisti nas može bocnuti da se pomerimo s mesta, da učinimo nešto i dodamo svom životu neki novi kvalitet. Na primer, ako smo lenji - da počnemo da vežbamo, ili - ako smo bez novca da počnemo da zarađujemo. Ova svakodnevna, obična zavist, kada je osvešćena, nije tako razorna i bolna. Mirenje sa sopstvenim osećajem inferiornosti može dovesti do saosećanja, prihvatanja i ljubavi prema sebi, što se zatim, u obliku divljenja i zahvalnosti, može odraziti i prema spolja. Upravo zato na zavist ne treba gledati kao na (praiskonski) greh ili na nešto što je samo po sebi loše. Zavist je osećanje iz koga možemo izvući potencijal da sami budemo bolji, srećniji i zadovoljniji. Treba samo biti svestan i imati želju da to uradimo.

Sva osećanja koja imamo nečemu nam koriste. Tako je i sa zavišću. Ipak, neka od tih osećanja veoma je važno osvestiti, i suočiti se sa njima. To je jedini način da nam budu od koristi. U suprotnom dolazimo u poziciju u kojoj ostajemo sami u svom nezadovoljstvu u svojoj zavisti i podsmehu, koji je možda na trenutak prijatan, možda na kratko donosi oklašanje ali, u dugoročnom smislu, truje nas iznutra, čini da naše nezadovoljstvo raste i na kraju dovodi do toga da poričemo sebe, ne bivamo autentični i generalno nazadujemo umesto da napredujemo u svom razvoju i radu na sebi.

* Analiza podsmeha

Zašto je TV program pun emisija koje se baziraju na ismevanju, ponižavanju, omalovažavanju ili gađenju drugih?

Podsmijeh je smeh začinjen prezirom. Ili, tačnije rečeno – prezir pod smehom. To je zabava i omalovažavanje u jednom. Cilj te specifične grubosti je vrlo jednostavan: izazivanje neprijatnosti i stida.

Međutim tu je i jedan podcilj za koji malo ljudi zna: izbacivanje sopstvene neprijatnosti i sopstvenog stida.

Svaki oblik omalovažavanja, zanemarivanja, napuštanja, emotivnog ili fizičkog maltretiranja deteta u njemu dovodi do taloženja stida. Sloj po sloj, zabrane na osećanja, doživljaje, radoznalost i spontanost čine svoje – dete odrasta u osobu koja ne ceni i ne voli sebe. Tačnije, pati od dubokog stida pred samom sobom, baš kao što je kroz detinjstvo patila od stida pred svojim bližnjima.

* Toksični stid

„Toksični stid daje osećaj bezvrednosti, promašenosti i nedoraslosti kao ljudskog bića“, piše Džon Bredšo u knjizi Oslobodite se stida koji vas sputava. „U toksičnom stidu Ja postaje objekat sopstvenog prezira. „ Prezir koji je usmeren prema sebi teži da izađe napolje, isprazni se, a jedan od načina za „iživljavanje“ tog duboko ukorenjenog stida je ismevanje. Smeh pri tom služi kao zgodno uzletište za postavljanje iznad druge osobe kako bi omalovažavanje bilo izvedeno odozgo, sa što sigurnije pozicije. Sasvim je logično zašto je neophodna nadređena pozicija, ma kako imaginarna ona bila, da bi se “uspešno” podsmevalo. To je suštinski pozicija u kojoj podsmeh ne može da “dobaci” do nas. Kada smo bezbedno pozicionirani, kada smo u situaciji u kojoj nama niko i ne može da se podsmeva, makar to bilo i zato što nismo dovoljno interesantni da bi uopšte bili u fokusu pažnje, lako je podsmevati se. I čak uživati u tome. Ali ne zaboravimo da je to moguće samo i jedino iz bezbedne pozicije, jer nas ona štiti od onog velikog straha da će se neko podsmevati nama. A tu i leži osnova svega. Veoma često, podsmeh je samo “drugo lice medalje”. Samo način da se zaštitimo od straha, način da izbegnemo da tema podsmeha, kritike i sl. budemo mi.

>>> Kolektivno oslobađanje stida

Danas na TV-u nailazimo na neverovatnu količinu emisija (takmičenja, kvizova, reality show-ova) koje se baziraju na ismevanju, ponižavanju, omalovažavanju ili gađenju drugih. To je vrlo jasan pokazatelj o količini potisnutog stida na nivou društva. TV je vrsta kolektivnog ogledala. Program je kreiran na osnovu gledanosti, čine ga oči posmatrača. Prikazuje se ono što privlači i zadržava pažnju, produkuje se onaj emotivni naboj u kojem se prosečan čovek može lako pronaći, onaj sadržaj s kojim se lako identifikuje.

Kada neko ispadne glup, ružan, jadan ili nesposoban, to je „smešno“. Mediji to podržavaju, čine to opšteprihvaćenim, normalnim. Na taj način se stvara kolektivna atmosfera koja olakšava izbacivanje usvojenog prezira. Poruka „nešto nije u redu sa mnom“, koja izvire iz sopstvenog stida, pretvara se u sličnu, ali ipak bitno drugačiju poruku upućenu drugima: „Nešto nije u redu s vama.“ Na taj način se problem ne rešava, već je, izbacivanjem na druge, samo sve udaljeniji od izvora, što, doduše, može dovesti do kratkotrajnog olakšanja, ali ne i do boljeg osećaja iznutra.

>>> Suočavanje sa stidom

Mada ovo nije pravo rešenje, ono je, makar kratkoročno, izuzetno zadovoljavajuće i prijatno. Zašto? Zato što je najteže suočiti se sa samim sobom, priznati sebi da nešto možda zaista nije u redu sa nama, da nešto nedostaje ili da nešto ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Takvo saznanje, ili samo mogućnost takvih misli, zastrašujuća je. Suočavanje sa takvim stvarima je nekim ljudima strašnije od bilo čega drugog. Jer, kada je problem u drugima, on je nekako i rešiv. Proradiće osnovni biološki mehanizam “bori se ili beži”, odnosno, ili ćemo se skloniti ili sukobiti sa drugim, ma kakav ishod bio, nekakav rezultat će biti tu. A pobeći od sebe je daleko teže, boriti se deluje kao još gora opcija. Nije bez razloga rečeno da je čovek sebi najgori neprijatelj. Najteže su borbe sa samim sobom, a najgore su posledice bežanja od sebe.

* Stid kao “šuga”

Rešenje nije tako jednostavno jer je u pitanju multigeneracijsko nasleđe. Roditelji, putem omalovažavanja, vređanja, ignorisanja ili zlostavljanja, prenose stid na decu jer su to i sami dobili u nasleđe od svojih roditelja. Taj način funkcionisanja je ugrađen u njih, „prirodan“ im je iako im nanosi bol. Nanosi im poznatu bol nedostajanja samima sebi koju možda više ni ne primećuju jer su na nju navikli. A promena je načešće daleko strašnija od ostajanja u starim obrascima, ma kako bolni, disfunkcionalni, i na kraju štetni po nas same i našu okolinu bili. Pogledamo li realno, koliki procenat ljudi se reši neželjenog „porodičnog prtljaga“ pre nego što sami postanu roditelji? Koliki broj ljudi se trudi da osvesti svoje sopstvene problematične obrasce ponašanja kako ih ne bi preneli svojoj deci?

Zavidimo slikama koje gledamo, slikama koje, ipak i to moramo znati, nisu realne, slikama “elite” i “džet seta”, ljudi kojima ćemo, ako ih ne ponizimo, ako ih ne ismevamo, strahovito zavideti. Na čemu? Na životu koji nam je naslikala, zapravo, jedna kutija, na životu iza koga stoji tim marketinških stručnjaka.

* Nešto zavisi i od nas

I tako imamo zatvoren krug u kome, ako nismo pažljivi, ako nemamo volje da o tome razmišljamo, ostajemo zaglavljeni između podsmeha i zavisti, ostajemo u nekom sasvim nerealnom svetu u kome nikada ne možemo da dostignemo ono što želimo. Ne zato što je to nemoguće, već zato što ciljevi kojima težimo nisu naši. Nismo ih mi postavili, a veliko je pitanje da li ih i zaista želimo. Oni su nam nametnuti, a mi smo ih usvojili u nedostatku vremena, boljih uzora, volje da o tome razmišljamo i hrabrosti da se suočimo sa autentičnim ciljevima koje nosimo negde u sebi.

Osvešćivanje je tek prvi korak. I izuzetno važan. Ukoliko nam je potreban podsmeh da bismo bili zadovoljeni, možda je bolje na kratko se zagledati u sebe. Potražiti svoje ciljeve, otkriti šta je to u nama čemu autentično težimo i krenuti u ostvarivanje toga. Ma kako to bilo teško, ma kako delovalo zastrašujuće i nosilo promenu, ipak je daleko bolje od podsmeha drugima, bilo da su oni tu negde blizu nas ili su zagledani u objektiv kamere, kroz koji, hajdemo i to priznati, ne mogu da nas vide…
www.danas.rs



[Edited by blentava on 28-02-2012 at 13:33 GMT]

citat:

---

blentava wrote:
Ali, vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću.

---

citat:

---

blentava wrote:
Ako biste pomislili da žrtva mobinga morabiti neki jadničak koji trpi gnev gomile, ljuto se varate: žrtve mobinga su po pravilu veoma snažne, intelignetne, visoko obrazovane i neobično privlačne osobe koje svojim osobinama prete da ugroze grupu, odnosno, manje vredne pretendente na vođe grupe.

Paradoksalno, ali žrtva mobinga je po svemu kvalitetniji genetski materijal od svojih dželata, i to je ono što je čini prvo potencijalnom a onda i stvarnom žrtvom terora.

---

Ono što mrzimo kod drugih, možda je naša Senka

Jungovskim terminima rečeno, Senka u sebi sadrži sve emocije i misli koje, kao socijalni nepoželjne, potiskujemo. Ljubomora, bes, poželeti nekome nešto loše- sve je to materijal Senke. Što ga više potiskujemo, više nas drži u šaci.



Uploaded with ImageShack.us

Primer: Homofobični ljudi. Kaže se da homofobični ljudi nose duboko u sebi homoseksualne ideje i misli, ili se plaše da ih imaju. Tako počnu da koriste ono što bi Frojd nazvao, mehanizmom odbrane „reaktivna formacija“ u kome se osećanja, impulsi i emocije koje izazivaju anksioznost, potiskuju i prevazilaze stvaranjem spektra pojačanih suprotnih tendencija. Ukoliko osetite homoerotska osećanja za koja mislite da su neprihvatljiva, potiskujete ih i stvarate homofobiju kao odbranu.

Za Jungovce, Senka funkcioniše na isti način. Ono što smo potisnuli i pokušali da poreknemo, vraća se i progoni nas. Jung je opisao Senku kao sve ono što pojedinac odbija da prizna o sebi, ali uvek se vraća posredno ili neposredno. Sramota, seksualnost, bes, strah, slabost, ljubomora, bol i ogorčenost, možemo gurnuti na dno naše podsvesti, i učiniti delom Senke. Dobar primer je dr Džekil i gospodin Hajd- po danu doktor Džekil potiskuje sadržaj svoje Senke, i predstavlja sliku savršenog, društveno prihvatljivog ponašanja, ali noću, kada niko ne vidi, izranja njegova tamna strana- gospodin Hajd.

Suočavanje sa Senkom

Šta mrzite?

Kako identifikovati sadržaj svoje Senke? Jedan od lakših načina, je da pogledate u ljude koje apsolutno ne podnosite. Oni predstavljaju ono što mrzite u sebi, vaš sadržaj Senke.

Setite se besnih i agresivnih vozača na putu! Ko ih iritira najviše? Ljudi koji voze isto kao oni.

Šta vas zasmejava?

Drugi način da identifikujete sadržaj Senke je humor. Šta vas zasmejava? Ponekad se smejemo zbog priznanja. Komičari su kao moderne dvorske lude; oni će reći ono što mnogi od nas ne smeju da kažu, a smejemo se jer se identifikujemo sa onim što govore. Ovo je možda sadržaj Senke.

Humor ponekad može pokazati i našu zlu stranu i zle želje. Ljudi koji se slučajno spotaknu i padnu. Poneko se nasmeje. Najčešće su to osobe koje imaju potisnutu agresiju prema ljudima.

Šta projektujete?

Kao neki emocionalni filmski projektor, projektovanje se odnosi na ponašanje u kome projektujemo naša unutrašnja uverenja, osećanja, iskustva koja su neprikladna, na nekog drugog. Sadržaj Senke je posebno osetljiv na projekciju. Pogledajte oko sebe. Da li smatrate da su svi prevaranti? Lažovi? Tračare? Da li vam svi deluju besni? Nesrećni? Preplašeni? Možda vidite svoju Senku projektovanu na druge ljude.

Šta sanjate?

Sadržaj Senke najviše se pokazuje noću, u snovima. Čudovište u noćnoj mori je možda naša Senka koja koja se bori da dođe do naše svesti.

Šta vam nedostaje?

Senka nije nužno zla. To je čista represija. Mnogo puta smo se osećali primoranim da potisnemo dobre osobine, kao na primer, nagone (seksualna osećanja), odgovarajuće reakcije (bes ili strah), realne uvide ili kreativne impulse. Tako žene na primer potiskuju svoju maskulinost, intelekt ili moć. Muškarci potiskuju svoju femininost, strah da su preosetljivi. Ove delove sebe smo izgubili, i možemo ih naći u Senci i osloboditi.

Ljudi se potpuni tek onda kada kada prihvate i svetlost i tamu. Ukoliko poričemo tamu, dajemo joj veću moć. Umesto da je kontrolišemo, ona kontroliše naše misli, opsesije, želje, snove, ljubavi i mržnje.

Jedini način da kontrolišemo tamu je da je da je prihvatimo, posedujemo i preuzmemo odovornost. Moramo pogledati u tamu da bismo videli svetlost.
http://psihobrlog.wordpress.com/tag/jung/

Ja bih zamolila da pojasnis, ili pronadjes negdje na netu, kakav je to poriv da u okviru dijaloskog foruma, na jednom poligonu gdje raja onako opusteno prica i neobavezno razmjenjuje rijeci i stavove, neko pozeli da plasira svoj blog, na kojem verbalno onanise do besvijesti.
Takodje opisi zasto osoba koja odrzava taj blog ne zeli ulaziti u dijaloge po tom pitanju, na forumu koji upravo sluzi za te stvari
Mislim ono imas problem, ok, svi ih imamo, al' hajde da to rijesimo zajedno

[Edited by Dea on 22-10-2011 at 21:47 GMT]

Evo malo sam pregledala historijat ovog tvog blogovanja i vidjeh da je krenulo solidno, no poslije je otislo sve helac.
De mi blentava( tvoj nick pisem mahsuz a inace to vrlo rijetko cinim jer je rijec o laznim imenima) reci otkud kod tebe tolika zelja za konfliktom. Cak i s onima s kojima si pocetno komunicirala ti bi zavrsavala na noz.
Eto pises iz Srbije, u redu ovo je Tuzla, moze se i uvijek je mogao sa nama svako pricati, to je normala.
Priznajem da i ja radije pisem kad me neko ili nesto isprovocira nego u zelji da se nekom dopadnem, ili da mene neko ili ja nekog pohvalim.
No, tvoja konfrontacija je neprirodna, cini mi se nekako ratnog tipa. Nekako kao da si ti zastupnik nekih (kvazi) pobjednika.
Ukoliko imas neke dileme u vazi sa agresijom Srbije na BiH slobodno se izjasni.
Jedno je sigurno( a to kazem kao dugogodisnji forumas), mi ti nismo neprijatelji.

[Edited by Dea on 22-10-2011 at 23:03 GMT]

Ne bih da miniram, samo da kazem da se povremeno pravi akcija brisanja citavih tema i na stotine postova (sto automatski sto moderatori pojedinacno) tako blentava da znas da se nista ne cuva previse zbog serverske preopterecenosti. Da ne bude poslije - nisam ja to znala. Podforumi koji se cuvaju su Vjecne teme i Fotografije.

Forum (trznica, javno mjesto) i jeste nesto gdje se treba popricati, reci svoje misljenje, produskutovati i idemo dalje.