"Mali princ".

"Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covjek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati."

"Zivot svakog covjeka je put ka samome sebi, pokusaj jednoga puta, nagovjestavanje jedne staze. Nijedan covjek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki tezi da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako umije. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rodjenja, sluz i ljusturu jednog prasvijeta. Poneko ne postane nikad covjek, vec ostaje zaba, ostaje guster, ostaje mrav. Poneko je gore covjek, a dolje riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka covjeku. Svima nama je zajednicko porijeklo, majke nase, svi mi poticemo iz istog zdrijela, ali svako, kao pokusaj i hitac iz dubina, tezi svojoj vlastitoj svrsi. Mi mozemo razumjeti jedan drugog, ali svako od nas moze da protumaci samo sebe samog."
(Demijan, Hesse)

citat:

---

laly wrote:
"Mali princ".

"Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covjek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati."

---

i jos jedan iz "Malog princa" :

Covjek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja pripitomi me!

Sto trebam uciniti? upita mali princ. Trebas biti puno strpljiv, odgovori lisica. Najprije ces sjesti malo dalje od mene, eto tako, na travu.

Gledat cu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sjest ces malo blize...

Položio sam svoje snove tebi pod noge; koračaj nježno, jer hodaš po mojim snovima...

W. B. Yeats

R. Tagor, iz "vrtlara":

Nemiran sam. Zedjam stvari daleke.
Dusha iz mene izlazi u ceznji da dodirne skute mutnih daljina.
O veliko Onostranstvo, zucan li je zov tvoje frue!
Zaboravljam, vazda zaboravljam, da nemam krila za let, da sam zavazda mjestom prikovan.

Spreman sam i bdijem, tudjin sam u tudjini.
Nailazi tvoj dah shapcuci nestvarne nade.
Moje strce zna tvoj jezik, kao da je njegov vlastiti.
O Nedohvate, zudan li je zov tvoje frule!
Zaboravljam, vazda zaboravljam, da ne znam puta, da nemam krilata konja.

Bez cilja ja lutam u vlastitu srce.
Kroz sunchni dim sporohodnih sati, kako je golem lik sto te ocrtava na modrosti svoda!
O Najdalji Cilju, zudan li je zov tvoje frule!
Zaboravljam, vazda zaboravljam, da su zasunuta sva vrata na kuci u kojoj samujem

Dete sa ogledalom

Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao se od ljudi: iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljivošću, i čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je ono što je najteže: iz ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivši se rano još pre zore, premišljaše dugo ležeći u postelji, i najzad progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da sam se probudio? Ne beše li mi pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra – reče mi dete – pogledaj se u ogledalu! A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu sebe nego iskeženo lice đavolovo u grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom! Moji su se dušmani osilili, i unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti svoje izgubljene!« To govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži vazduha, već pre kao prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga gledahu njegov orao i negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća sreća. Šta bi od mene, zveri moje? - reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi blaženstvo kao bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još je odviše mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi previjaju ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili! Moja se nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i iz bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja nosim doduše u sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali će ga bujica moje ljubavi povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj neće više da ide na izgaženim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič poleteću preko širokih mora, dok ne nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji: A medu njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo. Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata, moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dušmane! Koliko sam zahvalan svojim dušmanima da ga mogu najzad ustremiti! Odviše se nakupilo kiše u mome oblaku: uz grohot munja bacaću sada strava grada u dubinu,Silno će se tad nadimati moje grudi, silno će dunuti svojim olujem preko brda: tako će im odlanuti. Zaista vam kažem, kao što dolazi oluj, dolazi i moja sreća, i moja sloboda! A moji dušmani neka misle da Zloduh besni nad njihovim glavama. Nego, i vi ćete biti prestrašeni, prijatelji moji divljom mudrošću mojom; i možda ćete pobeći zajedno s mojim dušmanima. Ah, kad bih umeo da vas natrag domamim zvucima pastirskih svirala! Ah, kad bi moja lavica mudrost mogla da se nauči da tiho riče! A mnogom smo se čemu već naučili otkako smo zajedno! Moja divlja mudrost zatrudnela je u samotnoj gori; na golom kamenu rodila je svoje mlado, svoje najmlađe. Sad trči kao sumanuta kroz golu pustinju, i traži svuda zelenu travicu – moja stara divlja mudrost!
Na mekoj travici vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi, htela bi da prostre svome čedu!

Tako je govorio Zaratustra.

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(D.Maksimovic)

"Ne ...
Nismo mi bili ljubavnici ...
Nikad ...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali ...
I to je sve ...


Oboje smo nosili na lančiću po polovicu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, tko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim oceanom prošlog vremena kao
ukleta lađa ...
Negdje ovdje daleko ...
Negdje tame blizu ...
Ni na nebu, ni na zemlji ...

Nikad mi nismo bili ljubavnici ... Samo smo se ponekad, u nocima punog mjeseca malo trazili po dugim talasnim duzinama ceznje ...


I to je sve ...

Jedan od onih života, Balašević

Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.
Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime.
Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.
I uronimo u te valove koji nas miluju, nose , vuku u dubine ....
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama sto nas svake noci zovu i mame.
I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo ... vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi ... blistavih ... slanih ... "

(D. Maksimovic)