"Eto sam opet odlutao! Na svakom ćošku pobjegnem sam sebi s lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit. To mi je stara mana. Još iz djetinjstva. Vječito su me korili zbog te "niti" i zbog neprestanih digresija. A ja sam se već onda čudio: što im je toliko do te blažene "niti”! Kao da je "nit" ono najvažnije i najbitnije što čovjek čovjeku ima da saopći! I činilo mi se da baš u tim "digresijama" leži sama suština onog što želim da iskažem."

Vladan Desnica - "Proljeća Ivana Galeba"

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrijede i znače više nego čitavi dani i mjeseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohtjeva. A minut čiste radosti ostaje u vama zauvijek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Ivo Andrić - Znakovi pored puta

"Možda je bolje tako... Možda je bolje prekinuti naglo, prerezati sve dok plamen još gori, nego doći do one točke kad se nježnost pretvara u ljubaznost, potreba u jednostavnu prisilu. Bolje je da ti nešto nedostaje nego prekinuti jer ti je previše. Više volim čežnju od rutine."

Lucía Etxebarría - Ljubav, znatiželja, Prozac i sumnja
*************

Nitko ne zna što će mu vrijeme donijeti, a ono svakome daje po zasluzi… I možemo se ljutiti koliko nas volja, možemo nabrajati tisuću razloga koji su trebali utjecati na drukčiju našu sudbinu, možemo cijelom svijetu do boli vikati svakojake prostote… Vrijeme će opet neumoljivo presuditi u svoju korist!

Siniša Glavašević

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.

U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa kojim se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.

- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?

Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tijela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, cekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i sapnuo mi:

- U kom zivotu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.

Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe.

U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med.

Sussana Tamaro – „Idi kuda te srce vodi“

Dervis i smrt - Mesa Selimovic

"Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se mješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života."


"Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život."

Da nisam našao tebe, bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreća... Ne bi ti bilo lakše, ali bi meni bilo teže, i to je pravo. Nikad te više neću ostaviti samu, sve što se desi, desiće nam se zajedno.“
Meša Selimović

Divnoooo ...

‎"Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušen...ja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini."
I. Andric

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"