Oci

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veca od kuce" , kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu". Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokori sem mene".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Mika Antic

Ne tako davno neko mi je rekao da slučajnosti ne postoje i da je sve sa nekom svrhom i razlogom i napokon sam i ja shvatila da je u pravu.
Vjerujem u srodne duše i da svako od nas ima svoju polovinu koja je u suštini JA ali u suprotnom smislu i da je takva polovina samo jedna jedina..
Svi imamo srodne duše, samo je pitanje da li ćemo tu osobu sresti..Kada se to desi veza je neraskidiva osim u slucaju ako mi sami sebi ne stanemo na put.

- Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko.
Nikad nije pomirisao cvijet. Nikad nije pogledao
zvijezdu. Nikad nije nikog volio. Nikad ništa drugo nije
radio, samo je računao... I po cio dan ponavlja kao i ti:
»Ja sam ozbiljan čovjek! Ja sam ozbiljan čovjek!« i pri
tom se sav nadimao od ponosa. Ali to nije čovjek, to je
gljiva.


Iz Malog princa
Antoinea de Saint-Exupéryja

"Mogu biti kupljena – samo nebom u sebi!

Nebom u kome možda i neće biti mesta za mene."

Marina Cvetajev

Duško Radović:
Lepo je imati tajnu, bolovati od tajne, probuditi se u prazno jutro i setiti se svoje tajne. Tajna je jedino parče sopstvenog života, uživanje u bezazlenoj sebičnosti. Tajna je kao neko unutarnje sunce koje greje samo nas. Ponekad se odblesak tog sunca probije kroz oči i lice i svi vide da imate tajnu i hteli bi da vam je što pre oduzmu.

Dođite da slušate kako ovo srce za vas zvoni
Njegovim otkucajima svoje ništavilo da napojite
Dođite, znam da ste uživanju u tuđem bolu skloni
Dođite jer vi ste moji i upravo zbog mene i postojite.

Aleksandar Ilić

Ono sto zelim u zivotu je suosjecanje, strujanje izmedju mene i drugih utemeljena na uzajamnom davanju od srca.
m. Rosenberg

Carobni breg, Tomas Man

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela.

Alberto Moravija, “Rimljanka”

Miroslav Mika Antic:
Pronađeš drugare nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti - isti, baš isti, na ovom drukčijem svetu.