citat:cupo wrote:
Post koji je napisala "osoba" iznad mene je napisan i na forumu "Stormfront Srbija", s tim da je ovdje ispustio jednu reèenicu koju je napisao tamo o Peri Lukovicu, Sonji Biserko itd a to je "Takve svinje treba pustiti da zive, pa da ih na kraju izjedaju secer, cirevi i rakovi zbog toga sto nisu postigli NISTA."
Sajt je inaèe pravi rastièki a ima svoju podržnicu gdje drugo nego u Srbiji.
Za one koji ne znaju na ovoj stranici je zabranjeno da pisu Bošnjaci to sam nekada ranije proèitao u pravilima, ne znam jel se promjenilo. O kakvom se fašizmu radi možete se i sami uvjeriti http://www.stormfront.org/forum/forumdisplay.php?f=121
[Edited by cupo on 19-11-2009 at 02:56 GMT]
i ne samo rasisitièki,veæ fašistièki,šovinistièki i najcrnji moguæi koji postoji...Servisira ih SPC(èitaj finansira),a nije im strana ni podrška "demokrate " Tadiæa preko podobnih novinara i urednika Politike (Slobodana Antoniæa &co)...bratska i sestrinska udruženja su im Nomokanon , Dveri srpske, Obraz ,Garda cara Lazara....sve goli nacoši koji okupljaju vojsku mladih Srba željnih krvi i klanja....
Nego nešto bih pitala @forever-a iliti "gvozdenog krsta" kako mu je stormfrontovsko ime...koga æeš ti ono da tužiš za "širenje i podstrekavanje naci mržnje i "... sikter stoko nacisticka
cupo Nivo: Moderator podforuma Registriran(a): 21-10-2003 Odgovori: 24024 IP: Maskiran
Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
Kad Srbi žale, ne znaju da stanu
Od tihovanja do žalovanja
Prvi korak naèinila je Vlada u Beogradu proglasivši trodnevnu nacionalnu žalost zbog iznenadne smrti 95-godišnjeg patrijarha. Odbor za sahranu je odmah doneo odluku da se poslednji ispraæaj obavi u èetvrtak, što je bio signal gradonaèelniku prestonice da i taj dan priloži na oltaru svesrpskog žala. Da neko kojim sluèajem ne pomisli da je Ðilasu patrijarh više prirastao srcu nego premjeru i kabinetu, odmah je stigao odgovor iz Nemanjine. Vlada je “preporuèila” poslodavcima da svojim zaposlenima u èetvrtak daju plaæeno odsustvo kako bi u duhu odmora i nerada prisustvovali ili preko televizijskih kanala ispratili odlazak patrijarha na veèni poèinak.
Shodno preporuci Vlade, Ministarstvo prosvete kao poslodavac srpskih nastavnika i uèitelja odmah je odobrilo da za sve škole u Srbiji taj dan bude neradan. Posle produženog raspusta zbog epidemije novog gripa ðacima se ukazala idealna prilika da se odmore od škole tokom još jednog vanrednog slobodnog dana, a nema sumnje da æe mnoge škole u starom maniru spojiti taj dan sa vikendom, što æe znaèiti novi mini raspust. O tome ko æe i kada nadoknaditi propuštene èasove, Ministarstvo æe naknadno napraviti plan.
Velika tuga zbog smrti duhovnog pastira posebno se osetila u Banjaluci gde je bogobojažljivi Milorad Mile Dodik odluèio da pokaže kako Beograðani i Srbi sa leve strane Drine nisu ništa veæi pravoslavci od njega. Tako æe i Republika Šumska imati èast i privilegiju da oseti èari dana žalosti, a svi graðani tog entiteta moæi æe da doðu na sahranu u organizaciji Dodikove Vlade. Da neko ne pomisli da Brèko, kao žila kucavica srpskog pravoslavlja, ne oseæa tugu zbog nenadoknadivog gubitka, gradonaèelnik distrikta Dragan Pajiæ doneo je odluku da se dan sahrane poglavara SPC proglasi danom žalosti i u distriktu. Prema toj odluci zabranjeno je održavanje svih sportskih, kulturnih i zabavnih manifestacija u gradu i okolini, a biæe zabranjeno i puštanje muzike u ugostiteljskim objektima i upotreba automobilskih sirena. Stepen žalovanja u Brèkom time je prevezišao èak i onaj nivo kreativnosti koji su ispoljili kablovski operateri u Srbiji, koji su skrembovali sve kanale sa „nedoliènim nepravoslavnim sadržajima“.
Mitropolija crnogorsko-primorska se pobrinula da ni Srbi iz krajeva pod njenom jurisdikcijom ne budu zapostavljeni. U organizaciji Amfilohijeve ispostave SPC u Crnoj Gori iz Bara æe krenuti specijalni voz sa 1.500 mesta, za koja æe svi putnici dobiti uredne povratne karte. Ukoliko neki štrajkaèi planiraju da blokiraju prugu Beograd-Bar, najbolje bi bilo da realizaciju te zamisli odlože do daljnjeg, pošto se voz žalosti sa Amfilohijevim blagoslovom neæe zaustavljati do Beograda.
„Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj“ (u pismu lordu Karingtonu, avgust 1991.)
„Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta,danas èupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjuæi èesto Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajuæi da optuže sebe što nisu rodile jos dece da im ostanu kao uteha. (u Božiænoj poslanici, 1995.).
„Nalažuæi ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu èini ustupke, hrišæanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u braènim odnosima i ponovno uspostavljanje braène sreæe, to je stav Srpske pravoslavne crkve. („Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)
„Majke zaèinju jer je to skopèano sa uživanjem i zadovoljstvom ali neæe da raðaju i podižu decu jer je to naporno i tobož ugrožava njihov komoditet. (Božiæna poslanica 2002.)
"Oni koji krštenjem nisu ušli u Crkvu Božiju, nego su van nje, nemaju moguænosti da se koriste njenim blagodatnim sredstvima, kao što granèica divlje masline nenakalemljena na pitomu ne može imati udela u masnom korenu njenom". („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)
"(...) I nekršteni roditelji mogu davati obeæanja, ali kako æe to oni moæi izvesti, i kako æe to hteti izvršiti kad sami neæe da se krste. Kako æe moæi dete vaspitavati hrišæanski kad sami ne žele da budu hrišæani, jasno je samo po sebi(...) zbog neèeg spoljašnjeg, nebitnog" („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd, 1998.)
"Blaženi Avgustin ovakve odnose (korišæenje kontracepcije, op. red.) karakteriše još težim reèima veleæi: ‘Ova razbludna okrutnost i okrutna razbluda ide katkad tako daleko te pribavlja i otrove za besplodnost’ (...) uzdržanje je jedino moralno dozvoljeno sredstvo da se ne raða, kako van braka, u monaštvu i celibatu, tako i u braku..."(„Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)
"Od poèetka ženi je kosa bila ukras, i sama od sebe težila je da ima što dužu kosu: ‘Ženi je slava ako gaji dugaèku kosu’. To je u stvari izraz same prirode, po kojoj žena ne treba da otkriva glavu, te joj je kosu dala kao pokrivaè.(...) Priroda je unapred ustrojila da bi ti bila pokrivena. A ti dodaj nešto od sebe, da ne bi izgledalo da narušavaš zakone prirode." („Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)
"Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neæe li da se pokriva – neka se šiša. Kako žene baš tako postupaju, tj. seku kosu, znaèi ne moraju ni da se pokrivaju. Isto bi izlazilo iz postavke: 'Ako je ružno ženi da se šiša (...) neka se pokriva' “(„Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)
"Zato, ako se pogled na šišanje kose kod žena izmenio, nije se izmenilo biblijsko uèenje o postanku muža i žene, te nema osnova da se menja simbol tog uèenja – pokrivanje glave." („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)
"U sadašnje vreme, Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje... Crkva je protiv takvog oblaèenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova (...) Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno spreèiti da se sluèajnim isteèenjem krvi hram ne uèini neèistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje. Smatram da sa te strane nema smetnji da žena za vreme meseènog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osveæenu vodicu, kao i uèestvovati u pojanju. Ali, prièestiti se u tom stanju, ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i prièestiti i krstiti. "(„Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)
"Za pokret žena koje na razliku polova gledaju tako, reèeno je s pravom da u suštini znaèi ‘samo težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju. On je kao celina više emancipacija bludnice nego žene’ (dr Oto Vajninger, Pol i karakter, Beograd 193. Od žena zahvaæenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biæe može dostiæi sreæu, bilo bi iluzorno oèekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost, i pokrivanje glave kao simbol usvajanja tih evanðeoskih vrlina." („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)
“Biti Srbin znaèi biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva”. („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)
“Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadaèki ni osvajaèki“. ( Duga 10-23 april 1999.)
"Ratovi i èitav okean prolivene srpske krvi. Stradanje i nevolje su karakteristika proteklog veka, ali njegova ocena može da stane samo u jednu reè - neuspeh. Tako mnogo ratova, tako mnogo krvi, a tako malo mira. A i mir koji smo imali u proteklih 100 godina kao da nije bio pravi mir, veæ smo u njemu stvarali podlogu za nove sukobe i ratove. Državni i ideološki avanturizam 20. veka skupo su koštali i Srpsku crkvu i srpski narod. I posle svega, ostaje da novi vek i novi milenijum poènemo u uslovima potpune krize. Mnogi su nazivi i osobine krize u kojoj se nalazimo, ali u osnovi se nalazi ona najdublja i najteža moguæa kriza - a to je kriza èoveènosti" (Božiæna poslanica 2000.)
Bog je èoveku dao slobodu, ali je èovek time postao i odgovoran za svoja dela i postupke. Mnogi se danas bore za slobodu, za prava pojedinaca i zajednice, ali tu slobodu, po svome ogrehovljenom umu, shvataju kao pravo èoveka da èini sve što hoæe, èak i da drugima ugrožava slobodu, pa i sam život. Borba za takvu slobodu èesto se naziva zvuènim imenima: borba za ljudska prava, borba protiv ugnjetavanja, revolucija i tako dalje (Božiæna poslanica 2002.)
„Smatramo da je najbolji odnos izmeðu države i crkve onaj koji je veæ bivao i pre, to je simfonija – saglasnost izmeðu države, odnosno društva i crkve“. (intervju, Danas, 5-7. januara 2002.)
„Zbog tog spasonosnog jedinstva pozivamo svu našu pravoslavnu braæu u Crnoj Gori da se u meðusobnoj ljubavi saberu oko kolevke Bogomladenca Hrista, jer su, bez obzira na razlike u plemenskom i nacionalnom izjašnjavanju braæa i po Bogu i po zajednièkim precima. I poruèujemo im da nas ne spasavaju ni nacije ni partije nego Crkva Božja èiju uzvišenu službu mira i spasenja vrši Mitropolija crnogorsko - primorska i ostale Svetosavske eparhije u Crnoj Gori. Zato se molimo Bogu da mir svoj i božiænu radost izlije na sve one koji u miru, ljubavi i veri žive.“ (Božiæna poslanica 2005.)
“..Kosovo nam je drugo ime za najviša naèela, za istinu i pravdu, za poredak i pravo, a Kosovski zavet nam je primenjeni Novi Zavet. Zato je pitanje Kosovo i Metohija neodvojivo od pitanja Srbije i sudbine srpskog naroda...“ (Poruka u Pravoslavlju, od 15. marta 2007.)
„Mnogi narodi mukom i krvlju steèenu slobodu brane od nasilja globalistièkog sistema. U ime lažne slobode i demokratije nameæu se gotova rešenja, unapred spakovana. Svedoci smo najnovije drame - opet drame nas pravoslavnih Srba - na Kosovu i Metohiji. Nemalo nevolja ima naš narod i u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i, nažalost, u Crnoj Gori. (...) Milioni obiènih ljudi žrtve su nemaštine i gladi, dok manji broj živi u neogranièenoj raskoši i telesnim zadovoljstvima. Mnogi narodi mukom i krvlju steèenu slobodu brane od nasilja globalistièkog sistema" (Uskršnja poslanica 2007.)
„Danas milioni duhovno osiromašenih i moralno opustošenih ljudi, zaneseni sjajem prolaznih stvari, žive u ovom svetu kao u hladnom grobu. Zar se svet ne pretvara u fabriku i tržište lažnog sjaja i prolaznih vrednosti? Zar se danas èesto ne govori da èovek i bez neba može mirno da hoda po zemlji.” (Uskršnja poslanica 2009.)
cupo Nivo: Moderator podforuma Registriran(a): 21-10-2003 Odgovori: 24024 IP: Maskiran
Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
Саопштење поводом наставка тортуре над манастиром Пресвете Тројице у Сасама
Саопштење поводом наставка тортуре над манастиром Пресвете Тројице у Сасама
Бијељина, 16.новембар
Епархија зворничко-тузланска са жаљењем саопштава да се наставља тортура над светињом Српске Православне Цркве Епархије зворничко-тузланске, Српским православним манастиром Пресвете Тројице у Сасама-Општина Сребреница.
Наиме, сребреничка Комунална полиција наложила је Управи манастира Пресвете Тројице у Сасама да прибави документацију за постављање "туристичког натписа" за овај манастир.
Питање је опште културе и поштовања према једном народу да се познају општи подаци и називи о овом духовном бисеру српске духовности, културе и традиције из 13. вијека, тако да слободно можемо рећи да вређа констатација да је ово само туристичко мјесто а не светионик српске православне цркве и српског народа на просторима Босне и Херцеговине.
Подсјећамо да је први пут путоказ уклоњен 13. децембра прошле године када је оборен у насељу Бјеловац, дан прије обиљежавања годишњице страдања Срба у том братуначком селу.
Два мјесеца касније исто се догодило путоказу који је био постављен на улазу у манастирски комплекс.
Управа манастира је раније тражила сагласност од Министарства саобраћаја и веза Републике Српске да поставе путоказ за овај манастир и Министарство је обавијестило да је захтјев за постављање путоказа прослијеђен "Путеви РС", предузећу које је за то надлежно и које је и поставило путоказе.
Разочарање је још веће јер се у записнику Комуналне полиције тврди да је на мјесту, гдје је недавно постављен путоказ са натписом `Српски православни манастир Пресвете Тројице у Сасама`, био знак "Сребреница".
Још једна неистина јер тај знак и сада стоји уз пут Братунац - Сребреница, гдје је и био на удаљености од десетак метара од путоказа за манастир тако да је то избјегавање да се у записнику испред манастир наведе "Српски православни".
У данима жалости због губитка духовног оца Српске Православне Цркве, Патријарха српског Господина Павла, надамо се да ће заједнички живот свих грађана Босне и Херцеговине бити заснован на чистоти и искрености а не на лицемјерности, омаловажавању и провокацијама према српским светињама. Ko o èemu kurva o poštenju...
Bidi Hasanoviæ monasi oteli tri dunuma zemlje
bez struje i vode, u kuæici sagraðenoj uz pomoæ donatora, nana Bida provodi samaèke dane, boreæi se sa nepravdom...
18.05.2008. 13:00
U naselju Sase, u opæini Srebrenica, monasi manastira Svete Trojice, smještenog meðu imanjem nekoliko bošnjaèkih porodica, prije tri godine oteli su više od tri dunuma zemljišta Bidi Hasanoviæ (74). Na tom zemljištu su izgradili dvije zgrade, proširivši dvorište manastira. Nani Bidi je, od nekadašnjih pet, ostalo samo dunum i po zemlje.
- Sva ova zemlja koju su dušmani sebi prigrabili pripadala je mom djeveru Omeru. Djever se preselio u Bratunac i prepisao svoj dio zemlje na mog muža Bektu, koji je umro prije rata - žali nam se nana Bida.
Bez struje i vode, u kuæici sagraðenoj uz pomoæ donatora nakon što je nekoliko godina provela u šupi, Bida provodi samaèke dane, boreæi se sa nepravdom koja ju je zadesila.
- Prije rata imala sam vodu, muž je proveo u tri kuæe i štale. Sve su to srušili i isjekli voæke okolo. Presjekli su cijev koja je vodila u bazen, tako da kaluðeri koriste moju vodu, a ja svoje haljine moram prati kišnicom. Sa èesme koja se nalazi kod mezarja na poèetku sela, komšija mi kolicima doveze vodu za piæe, pa mu to platim - prièa Bida.
Na samom ulazu u dvorište manastira, postavljen je krst na imanju Bošnjaka. Pored ostalog, monasi su uzurpirali i znaèajan dio vakufske imovine.
Petko Ðokiæ, graðevinski inspektor u Opæini Srebrenica, kaže da objekti sagraðeni u dvorištu manastira u Sasama spadaju u deset nelegalno sagraðenih.
Od kuæe nije ostalo ništa
Iznad Bidine kuæe u dvorištu manastira gradi se hotel èija su, prema rijeèima mještana, dva metra podzida na zemljištu Bošnjaka Dahme i Ekrema Sulejmanoviæa. Monasi su oteli i zemlju Timke Hasanoviæ.
- Prije rata moja kuæa je bila prekoputa Bidine. Sada je tu sve srušeno i uzorano bagerima. Od moje kuæe ništa nije ostalo. Kako èujemo, hoæe da grade podzid - kaže Timka.
cupo Nivo: Moderator podforuma Registriran(a): 21-10-2003 Odgovori: 24024 IP: Maskiran
Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
Светосавци одали почаст палим борцима на Глођанском брду
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Василија , чланови Светосавске омладинске заједнице из Зворника , узели су учешће у обиљежавању 17.годишњице од стравичног масакра над 126 бораца Војске Републике Српске и цивила, од стране припадника Армије БиХ на Глођанском брду ( село Каменица ).
Чланови СОЗ-а су се самоиницијативно организовали и група од 20 омладинаца, упркос веома лошем времену и јакој киши , кренула је аутобусима из Зворника пут Глођанског брда.
Полагањем цвијећа и паљењем свијећа наши чланови су одали почаст палим борцима , који су своје животе положили на бранику отаџбине и уградили их у темеље наше домовине и отаџбине Републике Српске , на чему ћемо им ми бити вјечно захвални!
Овим чином , сматрамо да смо послали једну јасну поруку, да православна омладина неће никад заборавити страдања свога народа, као и ове јунаке, јер ко заборави своја страдања, осуђен је да их поново доживи, чему нас наша историја учи!
Захваљујемо се свим члановима СОЗ-а који су дали велики допринос да се овај ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ никад не заборави !!!
Izmisljotine naravno, tek odnedavno su poceli obiljezavati navodni zlocin (nigdje dokazan, presudjen i cinjenicno potkrijepljen) a obiljezavaju ga iz razloga sto su u Kamenici za sada naðene 14 masovnih grobnica ubijenih Bosnjaka i one se obiljezavaju kako bi svi ljudi mogli vidjeti gdje su pronadjene. Dezavu od predstavnika Srba po ko zna koju put. Ah da i da malo vidite kako izgledaju masovne grobnice u Kamenici. Ovo se zove cinjenica!
cupo Nivo: Moderator podforuma Registriran(a): 21-10-2003 Odgovori: 24024 IP: Maskiran
Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
Mitropolit Nikolaj
'U politièkom poslu, samo su Srbi krivci'
Tokom današnje proslave krsne slave Aranðelovdan crkve Svetog arhangela Mihaila na Bašèaršiji , mitropolit dabrobosanski Nikolaj obratio se vjernicima ali i javnosti Bosne i Hercegovine, te posebno osudio pogrdne rijeèi koje ovih dana o patrijarhu Pavlu dolaze iz Sarajeva. On se zapitao 'kakva je to vjera' iz koje dolaze takve poruke, te konstatirao da su u 'politièki prljavom poslu samo Srbi krivci'.
U obraæanju vjernicima vladika Nikolaj je osudio to što se u Sarajevu ovih dana pogrdno, nepristojno i neprimjereno govorilo i govori o patrijarhu srpskom Pavlu.
Mitropolit Nikolaj je istakao da su pogrdne rijeèi upuæene patrijarhu Pavlu upuæene i arhijerejima, sveštenstvu, monaštvu i svim vjernicima, a time i cijeloj Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
"Mi se u ovom i svim ostalim pravoslavnim hramovima molimo za sve i drugih nacija i vjeroispovjesti, a oni nam tako odgovaraju na molitve", naglasio je vladika Nikolaj.
Ocijenivši da je to veliko ruglo i satanske stvari, mitropolit Nikolaj je zapitao kakva je to religija èiji vjernici tako govore.
"Ti koji su tako govorili osudili su sebe, a svoj narod osramotili. Moja je dužnost da to kažem u ovome svetom hramu", naglasio je vladika Nikolaj.
Mitropolit dabrobosanski je istakao da su "u politièkom vrlo prljavom poslu" neprestano samo Srbi krivci, a da niko drugi nije.
"Ako malo bolje sebe pogledaju, vidjeæe da su veliki grešnici i da su u posljednjem ratu uèinili velike grijehe. Doæi æe vrijeme kada æe se stidjeti onogo što su radili i što su govorili", poruèio je visokopreosveæeni Nikolaj.
On je pozvao vjernike da dolaze u ovaj i ostale pravoslavne hramove, jer su to škole pobožnosti.
I mi srbi ga mrzimo,sramota sto imamo takvoga vladiku! To je zlocinac i nad srpskim narodom je cinijo zlocin. Protjerao je nasega popa iz Zagona i ubijo mu zenu. Njegov govor je uvijek bijo na bazi mrznje...Ja sam srbin i nezelim Kacavendu kao vladiku!
"Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle danas je sahranjen u Beogradu. Posljednjem ispraæaju prisustvovalo je preko pola miliona vjernika i gostiju. Svi mediji iz RS-a direktno su prenosili sahranu. Nažalost, ni jedan medij iz Federacije BiH nije se udostojio da svojim graðanima pravoslavnim vjernicima omoguæi da vide sahranu u terminu od 11.00 do 12.30 h. Svi mi plaæamo RTV pretplatu. Puna su usta ravnopravnosti i jednakosti naroèito na FTV-u. Jadna nam majka, kad nam jedna grupa tzv. urednika diktira šta, kad i kako trebamo da mislimo i gledamo. Prvi put jasno i glasno kažem, sretni ste vi u RS-u. Poštujte svoje medije. Inaèe, èeka vas mrak kao nas - druge i drugaèije u FBiH." Ovim rijeèima je na jednom forumu pripadnik ovdašnje šarolike internet-komune izrazio negodovanje i sumirao položaj Drugog i Drugih u Federaciji BiH. Pored šaèice primitivnih reakcija kolega forumaša ("Ma, mrš tamo kad ti fino kažem!", itd), o ovom pitanju nije bilo javne rasprave, zapravo, o ovoj temi - a o diskriminaciji nebošnjaka je rijeè - se u Federaciji BiH uglavnom gromoglasno šuti. Baš kao što se i u RS-u, gdje je, zahvaljujuæi temeljitom etnièkom èišæenju i genocidu, srpsko stanovništvo u veæini, gromoglasno šuti o sustavnom i sistematskom diskriminiranju Bošnjaka i Hrvata.
Zaista, zašto BHRT i FTV, kao javni servisi svih graðana Bosne i Hercegovine, odnosno Federacije BiH, nisu omoguæili prenos sahrane vrhovnog vjerskog poglavara pripadnika Srpske pravoslavne crkve, koji su ravnopravni graðani BiH, odnosno Federacije BiH? Od bilo kakvog odgovora koji su na ovo pitanje mogli smutiti odgovorni na BHRT-u i FTV-u jedino je sramniji - izostanak odgovora. Dani su ovo pitanje prošle sedmice uputili Zvonimiru Jukiæu, direktoru programa FTV-a, Duški Jurišiæ, odgovornoj urednici IPP-a, i Nerminu Durmi, v.d. direktoru BHRT-a, no do zakljuèenja ovog broja Dana ni od koga nismo dobili odgovor.
Durmo je u meðuvremenu smijenjen, odnosno, na posao je, nakon otužne višemjeseène politièko-pravne trakavice, vraæen nelegalno smijenjeni Mehmed Agoviæ, ali je jedan od posljednjih Durminih poteza bio - potpisivanje Protokola o saradnji i razumijevanju izmeðu Rijaseta i BHRT-a sa šefom Rijaseta Mustafom Ceriæem! Na osnovu ovog Protokola, Rijaset je na BHRT-u prenio pravo i obavezu ekskluzivnog prenosa centralnih dogaðaja iz kalendara Rijaseta IZBiH, kao što su "Kurban-bajram, Ramazanski bajram, ramazanske aktivnosti Rijaseta i TV i radio prijenos drugih prigodnih sveèanosti i programa koje organizira Rijaset". Dakle, veseli se, nacijo: eto ekskluzivnog programa na BHRT-u u režiji Rijaseta! Treba li se tome èuditi, ili je dovoljno s nekoliko citata ilustrirati neskrivene ambicije Mustafe Ceriæa i njegovih doglavnika da ureðuju program, a oni su baš ovih dana "uslijed brojnih poziva i zahtjeva muslimana iz cijele BiH" izražavali "ogorèenost i uznemirenost nezapamæenom javnom medijskom kampanjom Federalne televizije". Nešto što se zove Udruženje boraca Gazi Husrev-beg je, pod istom dirigentskom palijom, kao i onomad kriminalni krugovi oko Dragana Èoviæa, pozvalo svoje èlanstvo na otvoreno kršenje zakona, to jest na neplaæenje RTV takse. Zašto? Zato što su ovi borci protiv države BiH bili nezadovoljni komentarom pisca i scenariste serije Lud, zbunjen, normalan Feðe Isoviæa. I tako dalje.
Ipak, pitanje povlaèi za sobom i drugo - da li je ovim i "iz Federacije BiH" ili iz "sarajevske èaršije" legitimirana tvrdnja da je RTRS javni servis Srba, a ne Republike Srpske, buduæi da je RTRS jedini prenosio patrijarhovu sahranu? Sudeæi po stavu BHRT-a i FTV-a - jest!
Spomenute dvije televizije veæ duže vremena vode ogorèenu borbu u kojoj je teško razluèiti da li sramniju ulogu igra menadžment FTV-a ili Upravni odbor BHRT-a, koji godinama èini sve da do formiranja Korporacije i pune primjene Zakona o JRTVS-u, nikada ne doðe: posljednji povod sukoba je bio neemitiranje FTV-ovog kviza Upitnik, što je Zvonimiru Jukiæu dalo za pravo da kaže kako je ovo "generalna proba za iskljuèivanje 60 minuta i Dnevnika 2", zaklanjajuæi se tako iza leða kolege Bakira Hadžiomeroviæa, kojeg veæ duže od godinu dana policija danonoæno èuva i uporeðujuæi najgledaniju emisiju u državi s još uvijek neviðenim kvizom?!
U Srpskom kulturno-prosvjetnom društvu Prosvjeta nisu bili voljni komentirati sramno ponašanje Javnog servisa, tek nam je predsjednica UO-a Prosvjete Milica Kajeviæ rekla da je to "stvar televizije", te da su u Prosvjeti "odali poštu, održali tribinu povodom patrijarhove smrti". "Bilo je dosta graðana, a, što se tièe prenosa na televiziji, stvarno ne znam..."
Skoro istovjetnu reakciju, a dijametralno suprotnu od reakcija Rijaseta, dobili smo iz Ureda sarajevske Mitropolije: "Srpska pravoslavna crkva je vjerska, a ne svjetovna organizacija i ne namjerava se miješati u ureðivaèku politiku Federalne ili bilo koje druge televizije." A stav koji je zauzeo jedan visokopozicionirani sveštenik SPC-a, inaèe Sarajlija, pod uslovom da ne navodimo njegovo ime, savršeno odslikava položaj onih koji se ne uklapaju u programsku šemu Rijaseta: "Iskreno, bolje nismo ni oèekivali." (E. Hadžoviæ)
cupo Nivo: Moderator podforuma Registriran(a): 21-10-2003 Odgovori: 24024 IP: Maskiran
Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
Kada RTRS (u kojem su zaposleni samo Srbi) bude prenosio komemoraciju iz Potoèara 11.jula i kada budu prenosili sve ostale dženaze koje se održavaju svake godine zahvaljujuæi Srbima onda mozda mozemo popricati.
U 2009 godini zahvaljujuci radikalnim Srbima i njihovoj politici, misljenju, ponasanju tokom agresije na BiH odrzane su slijedece sahrane / dženaze i niti jedna nije prenošena uzivo na RTRS-u, èak nisu medijski ni popraæene na srpskim televizijama. Pa da krenemo redom
Bratunac 12.05.2009 - Obavljena dženaza za 33 žrtve
Zvornik 01.06.2009 - Obavljena dženaza za 43 žrtve
Vlasenica, selo Šadiæi 08.06.2009 - Obavljena dženaza za 6 civilnih žrtava
Višegrad 14.06.2009 - Kolektivna dženaza za èetiri žrtve
Srebrenica 11.07.2009 Na 14.godišinjicu genocida u Srebrenici ukopano 534 žrtve
Re: Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
citat:forever wrote:
Pa novinari Bh Dana pokazuju da nisu isti kao RTRS..Pokazi moralnu velicinu,nemoj biti kao i Oni..Svaka cast BH DANIMA.
Darago mi je da ti se svidja pisanje BHDANA
Evo ti i clanak od juce, pa procitaj malo:
Patrijarh Pavle: Umjesto priloga za hagiografiju jednog sveca
Šaman dvoliènosti
Rat je, po patrijarhu Pavlu, bio volja Božja, a on, kao "Božji zastupnik" na zemlji (srpskoj) je u tom lancu komandovanja bio Arkanov i Mladiæev vrhovni komandant
Neki prijedorski Srbi su protestirali kod SDS vlasti - zbog upotrebe prevelike kolièine eksploziva!
Negdje u gluho doba noæi èaršijom se prolomila snažna detonacija, toliko jaka da je prouzroèila pravi lokalni zemljotres, a oni koji su stanovali "bliže epicentru" su bukvalno osjetili eksploziju u svojim kostima. Uslijed eksplozije, u širem pojasu grada su popucala stakla na prozorima mnogih kuæa i stanova. Prijedor, 30. 8. 1992. godine.
Izbezumljeni od svakodnevnog, višemjeseènog teroriziranja, prijedorski Bošnjaci i Hrvati - oni pozatvarani u pretrpane logore oko grada i oni koji su išèekivali sliènu sudbinu kod svojih kuæa - nakon prvobitnog šoka ponadali su se da su možda "saveznici" konaèno bacili neku oveæu bombu na ovaj grad-logor, da okonèaju i njihove patnje i kazne njihove muèitelje. U èetiri prethodna mjeseca, tempo kojim su èinjeni zloèini u ovom gradu je bio prebrz da bi ga normalan um mogao pratiti i prihvatiti. Ipak, oni nepopravljivi optimisti su se još naivno nadali da æe neka "viša sila", ako veæ neæe Bog, kad-tad morati zaustaviti zlo i ludilo u njihovom gradu. Avaj, ni te noæi, niti ikad kasnije, osloboðenje Prijedora nije uslijedilo - niti od Boga, ni od naroda. Meðutim, "Bog", onaj što su ga proglasili Srbinom, je itekako igrao kljuènu ulogu u svemu što se toga i èetiri naredna ljeta dešavalo u Prijedoru i diljem BiH. "Bog Srbin" nije tolerirao nijednu drugu verziju bogoljublja osim srpske, zbog èega su desetine hiljada pripadnika naroda izvan ovog svjetonazora "vidjeli svoga Boga".
Trideset dvije džamije i šest kapela Tog "ratnog" jutra, nakon ponoæne eksplozije, nebo nad prijedorskom èaršijom je osvanulo osakaæeno za posljednju džamijsku munaru i posljednji toranj katolièke crkve. Nije se, dakle, radilo o jednoj, veæ o dvije simultane eksplozije, koje su u paramparèad pretvorile zadnje nepravoslavne bogomolje u ovom gradu: župnu crkvu sv. Josipa i džamiju u naselju Donja Puharska. Srpski radio Prijedor, Srpski Kozarski Vjesnik i medijski komesari SDS-a, poput odnedavno reinventiranog "pomiroljupca" i "pjesnika" Mila Mutiæa, su veæ imali pripremljene fantastiène izvještaje o "Zelenim beretkama" i "hosovcima" koji su pod okriljem noæi izvršili ove diverzije i pod okriljem iste isparili u eter. Prijedorèani su se veæ bili "naviknuli" i na Mutiæeve laži i na sustavno rušenje muslimanskih i katolièkih vjerskih objekata i imovine u svom gradu. Bošnjaci i Hrvati koji su još uvijek bili izvan Omarske, Keraterma, Trnopolja i Manjaèe su se, nakon ovih miniranja, nastojali naèiniti još nevidljivijima, a neki prijedorski Srbi su protestirali kod SDS vlasti - zbog upotrebe prevelike kolièine eksploziva! Pored viška eksploziva, još je bilo pomalo iznenaðujuæe da se "žrtvovanje" ove dvije Božje kuæe desilo izvan veæih pravoslavnih svetkovina. Veæina ostalih muslimanskih i katolièkih bogomolja su rušene u spektakularnim miniranjima i paljenjima baš u vrijeme srpskih vjerskih praznika, a muèenja i ubijanja po logorima su takoðer bivala puno brutalnija u vrijeme pravoslavnih blagdana. Oèito se okupatorima Prijedora, kao i veæeg dijela BiH u to vrijeme, žurilo da za ljeta završe posao, jer srušiti 32 džamije i 6 katolièkih crkava i kapela, koliko ih je bilo na podruèju prijedorske opæine, je bio zahmetli posao. Rušiteljima je oèigledno na ruku išao i "ljudski faktor" i to što je - nakon razoružavanja i "èišæenja" Starog Grada, Kozarca i Hambarina, poèetkom maja 1992. godine - "rat" u Prijedoru voðen jednostrano: s jedne strane naoružane srpske vojske i dobrovoljci, s druge goloruki nesrpski civili. Ratoborni Srbi i njihove voðe su i ovu prednost tumaèili kako je Bog, ali ovaj put doista, na njihovoj strani.
U miniranju spomenute prijedorske džamije, kao "kolateralna šteta", smrtno su stradali sin i supruga prijedorskog imama Osmana ef. Kusurana. Prijedorski župnik mr. Tomislav Matanoviæ je preživio tu noæ, ali je i njega progutala neka druga, tamna noæ: njegovi i zemni ostaci njegovih roditelja su 2001. godine pronaðeni u bunaru, pretvorenom u masovnu grobnicu, u spaljenom selu Bišæani. U tami Prijedora su, od 1992. do 1995. godine, luèonoše Njegove svjetlosti, hodže i župnici, posebno visoko kotirali na listama za odstrel. Jedan od rijetkih nepravoslavnih sveæenika koji su preživjeli Prijedor je imam Adil ef. Solo, koji je, izmrcvaren i oronulog zdravlja, kraj rata doèekao u logoru u Doboju. Krst urezan nožem u imamovo èelo je njegova vjeèna - i vjerska - uspomena na "rat". Ovako "pokršten", imam se ipak meðu prvima vratio u svoje selo Æela. U ovom, nekad veæinski muslimanskom, a u toku rata potpuno "etnièki oèišæenom", prijedorskom selu, imama i ostale povratnike su doèekale ruševine njihovih domova, prazna ledina na mjestu gdje je nekad stajala džamija, taze izgraðena, impozantna pravoslavna crkva i novo, pravoslavno ime sela - Petrovo.
Esej o netom preminulom patrijarhu Pavlu i instituciji na èijem èelu je bio u vrijeme dok je ta institucija bila osovina za srpsku ekspanziju kroz ratne zloèine u BiH, mogao se bazirati na mnogim sliènim ratnim i poratnim razglednicama iz gradova i sela koji su se u toku rata našli (a veæina njih i do danas ostali) pod kontrolom raznih srpskih vojski, paravojski, policija, esdeesova, eseresova, esenesdeova... - i, naravno, SPC-a! Svi oni koji su se ozbiljnije pozabavili istraživanjem vjerskog aspekta velikosrpskog projekta i agresije na BiH su dokazali da su Srpska pravoslavna crkva, kao vrhovna vjersko-nacionalna institucija u Srba, i njen poglavar patrijarh Pavle od poèetka do kraja bili neprikosnoveni autoriteti svih srpskih vojski i politika "udruženih u zloèinaèkom poduhvatu", tj. genocidu (vidi npr. Norman Cigar 1995., Michael Sells 1996., Scott Davis ur. 1996., Branimir Anzulovic 1999. ...). Štaviše, prema pisanju ovih svjetski renomiranih profesora, SPC i njeni episkopi, ukljuèujuæi i "prvog meðu jednakima", patrijarha Pavla, su, uz vojsku i generale, bili kljuèna karika u genocidu u BiH.
Prvi meðu jednakima Pošto ovaj tekst nije hagiografija Pavlova, veæ još jedno podsjeæanje na trunèicu dokaznog materijala o ulozi ovog vjerskog poglavara u "ratnim dešavanjima" u BiH, ostat æe zaobiðene trivijalne biografske informacije, poput one "kad je Pavle Gojko bio" da je imao dvojku iz vjeronauka ili kako je bio jadan i slabašan djeèak sirotan. Puno je važnije spomenuti patrijarhove moæne zasluge u raspirivanju, podržavanju i opravdavanju vjerske netrpeljivosti i nasilja protiv pripadnika drugih vjera. Ovaj šaman dvoliènosti - koji je znao šta je htio, a pravio se da ne zna ono što mu nije godilo - dok je deklarativno i usputno spominjao mir, pa povremeno i osuðivao "sve zloèine", istovremeno je aktivno sudjelovao u pružanju duhovne, ali i konkretne politièke podrške i legitimiteta, svim veæim srpskim ratnim zloèincima: od Arkana, koji ga je priznavao za svog jedinog "vrhovnog komandanta", preko Miloševiæa i Karadžiæa, do Mladiæa i Plavšiæke. Da je bio "prvi meðu jednakima" i u ovom društvu, a opet "jednakiji" od ostalih, dokazuje i èinjenica da je Miloševiæ morao najprije dobiti patrijarhov potpis i blagoslov da bi mogao zastupati interese Srba s obje strane Drine. Ovo praktièno dokazuje da je patrijarh Pavle, za vrijeme rata u BiH, bio ne samo Arkanov vrhovni komandant, nego i iznad samog Miloševiæa. Meðutim, veæ po Miloševiæevom povratku iz Daytona, patrijarh se, nezadovoljan njegovim "neèasnim sporazumom o miru s Tuðmanom i Izetbegoviæem", poèinje distancirati od Miloševiæa, a što je ta distanca bivala veæa, to se Miloševiæeva politièka moæ smanjivala. Konaèno, 1999. godine, kad je veæ bilo izvjesno da su imperijalni ratovi izgubljeni i da je projekt Velike Srbije još jednom ostao neostvaren, patrijarh javno okreæe leða Miloševiæu, proglasivši ga antikristom i srpskim izdajnikom. Od tada poèinje Miloševiæevo ubrzano strmoglavljivanje s vlasti, da bi veæ 28. juna 2001. godine, takav potrošen i od partrijarha prekrižen, bio isporuèen u Haag. Ovaj èin patrijarhovog pranja ruku od, više neupotrebljivog, Miloševiæa mu je preko noæi na Zapadu donio status mirotvorca, nekoga ko se, navodno, sve vrijeme borio protiv Miloševiæa, a ne rame uz rame s njim. I pored prihvatanja svog novog, nezasluženog, mirotvoraèkog oreola, patrijarh se nije dao skroz zavesti od pragmatiènih "Toma" sa Zapada, te do kraja ostaje uz Karadžiæa i Mladiæa, zahtijevajuæi od Haškog tribunala povlaèenje optužnica protiv ove dvojice ratnih zloèinaca. Patrijarh, dakle, ostaje dosljedan svojoj i SPC politici prema ovim zloèincima i zloèinima za koje su optuženi - genocidu u BiH.
Stoga se aboliranje patrijarha Pavla i SPC-a za ulogu u genocidu u BiH - a za što postoje i sudske presude poput one u Francuskoj, iz 1995. godine, u sluèaju SPC-a protiv vodeæih francuskih listova - treba posmatrati u kontekstu nagodbe i selektivnog zatvaranja oèiju pred èinjenicama o odgovornosti "manje" krivih i nedodirljivih (uz to još starih i slabašnih), kako bi se nekoliko najodgovornijih - Miloševiæ, Karadžiæ i Mladiæ - mogli sudski goniti. Od sliènih nagodbi i selektivne pravde je profitirala i zloèinka Biljana Plavšiæ, a i mnogi drugi zloèinci koji su se s Haškim tribunalom nagaðali o svojoj krivici.
Dok se rijeè genocid skoro i ne spominje u gomili mlakih tekstova o patrijarhu srpskom Pavlu, objavljenih ovih dana u raznim medijima u regionu (èast izuzecima!), bitno je, umjesto posljednjeg pozdrava Pavlu, još jednom se kritièki osvrnuti upravo na najaktivniji, prvi period Pavlovog patrijarhovanja u kojem su se dešavali "nemili dogaðaji", poput onih s poèetka ovog teksta. Jasno je da nijedna džamija ni katolièka crkva u BiH nisu srušene, niti pravoslavne crkve izgraðene, "na divlje", bez, što javnog što prešutnog, znanja i aminovanja SPC-a i ratobornih arhijereja, a nisu mogle ostati ni izvan oèiju i ušiju ni samog njihovog duhovnog voðe Pavla. Kao što Gojko Beriæ, pišuæi u Osloboðenju na istu temu, zabilježi, svi oni su se do kraja držali ideograma "gdje je srpska crkva, tu je srpska zemlja" - ili kako to veæ Snežana Èongradin i Matja Stojanoviæ na Pešèaniku sumiraše: "Tamo gde je uniforma vršila operacije, gazila je, pre ili kasnije, i neka od svetih nogu SPC." Sve, dakle, ukazuje da su zloèini bili dio plana, onog Naèertanija na kojeg se, 1991. godine, u Glasu Crkve, pozivao patrijarh Pavle, a taj "plan odozgo" je upravo ono što masovne zloèine èini genocidom. Podsjetimo, genocid nije pojedinaèan zloèin, ubistvo iz nehata ili (samo) koristoljublja; genocid je zloèin "planiran odozgo", iza kojeg stoje institucije društva: državni aparat, crkva, inteligencija, vojska, politièke elite. Skoro je izvjesno da se bez podrške SPC-a genocid u BiH ne bi desio - ili bar ne bio bio legitimiziran i osporavan - te je stoga nužno u rasvjetljavanju zloèina genocida povezati sve karike u zloèinu, kako direktne poèinitelje tako i institucije i one koji su rukovodili tim institucijama. U najmanju ruku, SPC je kriva za nespreèavanje genocida.
Zamijenjene teze Meðutim, sve i da se radilo o zloèinima manjim od genocida, o nekim izoliranim rušenjima nesrpskih bogomolja, paljenju ponekog zabaèenog nesrpskog sela, sluèajnom ubijanju nekoliko nepravoslavnih sveæenika, strijeljanju jedne mahale u omanjoj kasabi - a sve to bilo poèinjeno od strane šake obijesnih mladiæa koji su se, èineæi ove "incidente", intoksicirani "opijumom za mase", pozivali na srpstvo i pravoslavlje - i ljudski i Božji zakoni su nalagali da se patrijarh Pavle, kao vjerski poglavar SPC-a oglasi, i naðe naèina da zaustavi ove zloèine. To je i mogao i morao uèiniti! Nažalost, kao što Vuk Baèanoviæ u prošlom broju Dana (br. 649) napisa, patrijarh "ni jednom prilikom nije ukazano na konkretne zloèine i njihove poèinioce". A kako bi i mogao tako nešto uèiniti kad je on, patrijarh, glavom i bradom, još u augustu 1991. godine huškao stado kojem je bio pastir i ovakvim izjavama: "Ako je Božja volja da vodimo rat, svaki Srbin se mora viteški i herojski boriti, veran istorijskom duhu srpskog naroda." Rat je, dakle, po patrijarhu Pavlu, bio volja Božja, a on, kao "Božji zastupnik" na zemlji (srpskoj) je u toj chain of command bio Arkanov i Mladiæev vrhovni komandant. Zahvaljujuæi ovakvoj retorici, oltar domovine i oltar crkve su postali jedno, a na isti su oltar, pogotovo u vrijeme pravoslavnih svetkovina, prinošene žrtve i darovi rata u BiH. Jedna od posljednjih žrtava u nizu na tom oltaru je bio Mladiæev specijalni petrovdanski dar srpskom narodu 11. jula 1995. godine. Ni tada, a i nikada kasnije, se ni patrijarh Pavle ni njegovi zastupnici na terenu poput Vasilija Kaèavende, nisu odrekli ni ovog dara niti njegovog darovatelja.
Imajuæi u vidu ove i mnoge druge poznate fakte - o kojima postoje desetine, hiljade i desetine hiljada živih i neživih dokaza - sramni su svi oni hvalospjevi, sve one zamjene teza kojima se zloèini izjednaèavaju s borbom za pravoslavlje, i sve one nagrade od Rusije i Grèke dodijeljene patrijarhu Pavlu, Karadžiæu i ostalim perjanicama velikosrpskog nacionalizma. Još je bezoènije, sada posthumno, nazivati patrijarha Pavla "srpskim Ghandijem". Nije patrijarh Pavle bio ni Ghandi, ni muèenik, ni "svetac koji hoda". Politika koju je patrijarh zdušno podržavao je u BiH uništila i previše svetinja i napravila i previše svetaca i muèenika - onih ubijenih, protjeranih i muèenih zbog svoje vjere. Jedan takav "svetac koji hoda", onaj što je prošao muke Isusove i još stoièki nosi svoj križ-ožiljak na èelu, još hoda, živ i pun duha, i, u svom selu, obraðuje svoju zemlju, ispod pravoslavne crkve, za koju kaže da mu ne smeta. Ja sam imao èast upoznati tog sveca, imama Adila ef. Solu, i nesreæu živjeti u vrijeme patrijarha Pavla.
Re: Persona non grata Kaèavenda (sabrana nedjela)
. Od žena zahvaæenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biæe može dostiæi sreæu, bilo bi iluzorno oèekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost, i pokrivanje glave kao simbol usvajanja tih evanðeoskih vrlina." („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)
Ko o èemu kurva o poštenju...
