citat:

---

Rodjeni wrote:
E ovako ono bi....

Ljeto 92-e,Wupertal

Rad na crno oliti shvarcarbajt

Ja na bausteli,radim,shalujem,vadim exere,betoniram,vezhem zhicu,borbu vodim sam sa sobom a sve radi maraka.
Haj,reko opet dobro je 18mara po satu,al valja izdrzhat sve ovo.
Radi se od ujtro do mraka.
A akobogda bude i prekovremeni sati(ko Velija)
Ono na tim baustelama sve je bilo rasporedjeno ko sta radi ko kosi a ko vodu nosi.
Ja sam radio sa sandzama
A joj,majko.Haj sto ljudi lazhu mene vec sto lazhu sami sebe.
Ada ja sam ti o-VO ada sam o-NO ada bura-ZERE ti ne-ZNAS elem nekako smo se i uklopili jer nit ja njih sta pitam nit oni sta meni govore al poso ide.
Bio jedan Shevrtko nako na prvi pogled antipatican.
Ma umislio sebi da je najLJEP-shi a imo tipichno sandzachke repove
Jednom ko mi izlili stub pa nam malo ono beton procurio iz shalunga i valja sad to oshtemat.Normalno mene ufatile sandze da ja to ko biva sa pikamerom oshtemama ja uzo onaj pikamer i naslonio ga na beton a on ko poskochica skache al nishta ne obija.
Dodje moj Shele i tek che ti meni:Ada hadalju daj VAM da ti ja poKAzhem kako se rAdi suTIJem.Uze,te shtemaj te shtemaj iBogami oshtema
Nismo se neshto nas dvojica s pochetka ono ablejisali jer ja sam skonto da je on divljak iz sandzachkijeh shuma mada oni su svi iz Novog Pazara i da su sve to amidzini sinovi i kad pita jedan drugog odakle je piat ga OD kojih SI?
Ono najPAMETNIJI su,znaju na cheme zemlja stOJI i to.
Jednom smo se i zakachili na vrhu zgrade a Wupertal ko i Sarajevo,grad u kotlini tako da i da sam ga bacio sa zgrade letio bi Meha 200-300-a dok nebi sletio na asfalt.
On ko i vecina sandza kad skontaju da ih se ne bojish onda hoche da bude dobar s tobom al nisam ja to fermo.Ko vas yebe da ste kaki bili bi ljudi sa samog starta a ne sad et ono ko lafo,pa neMOJ taKO ada nijesmo taKO mislili i te price.

Hajd bili smo nas dva ono lege al ja njega na oku drzhim a on mene.Drzhim se ja one Josipove,poshteno samo pa ko koga zayebe
Nesmije on sa mnom radit kad se plafon treba odshalovat i uvijek govorio:Necu ja da raDIM sa ovijem bosancom ada LUD je on che mene pokopit shalungom

Jedan che ti dan bahnut policija.

Opkolili baustelu,ma zadihtali je nema shanse da mozhesh pobjech.
To one marice,to policije bataljon,to kerovi,to ovi sa biroa ma racija vam taka

Joj reko sad si Rodjo izgorio ko kandilj
Haj,kontam nesta,ne mogu mi nishta.Protjerat ne mogu,u Bosni,rat.Al jedino ko mozhe bit donji to bi bio moj amidza a to nije smjelo nikako se dogodit jer bi ga jaNika srce otreslo ko sto gledam.Doso mu bratic da ga ukopa
Valjalo bi njemu sve ono sto sam ja od socijalnog primo vratit a meni bi valjalo s prvom vezom za Bosnu curik

Mi smo radili gore na zadnjem sparatu i sve gledamo odozgo sta se zbiva.Prvo madjare,oni su radili krovove,poslije krace kontrole u marice i odose nedje
Onda hercegovce to ove iz zapadne,a oni su radili fine radove-stepenice i to poslije kontrole pustise ih i ljudi se vrnuse na poso.Shiptari su zheljezo radili i njih poslije kontrole pustishe mozhda jednog da su odveli i ljudi opet na poso.
Eeeeee sad dodjoshe po nas i mi dole u one kontejnre tu ima policajac,(inspektor) gospoja iz opstine i gospoja sa biroa.
Prvo ovog jednog pregledase on uredan,socijalno osiguran i on im reko da je poceo jutros radit Stavishe mu ko neku naruknicu i na stranu. Shevrtko na red,i on ista prica al on se samo ko neshta smije il upucava onoj sa biroa sto stavlja naruknice i kad mu je inspektor reko
da ide na stranu on ko ne razumije ko nesta se raspravlja i ova jadnica se zbunila a on joj izvuche iz dzepa par tih naruknica i kad je doso kod nas vam podjeli nam.Ono sad ovi vise i ne znaju tacno ko jest a ko nije kontrolisan osim ako ne vide ko nema naruknicu znaci nije.Mene samo policajka pogledala vidi da imam naruknicu i ode tako i jos ovu dvojicu elem ja prodjoh vam tako
Poslije htjeo ne htjeo iako mi je iso na zhivce sa svojim nekim hvalisanjima bio sam dobar sa Sheletom
Hvala mu dze cuo i dze ne cuo sto mi amidzu spasi od problema

---

citat:

---

Havaji wrote:



Poenta svega ovog je da nekad krada dobra al kad ko drugi to uradi Ja da se mani vako sto desilo ja bi umrla prije nego bi sandzaklija i imo vremena da mi "doda" tu naruknicu. Eto ba vidi koliko si se osevapi sto ti ovo nama ispica. evo jedan a ja odo vidjet imal kakvih sandzaklija ovdje da ja mogu bit drug s njima

---

citat:

---

Rodjeni wrote:



Pa sve zavisi kolko mozhesh trpit njihovo hvalisanje i kako ustavari to podnosish.
Ja et kazhem vam,radio s njima,sjedio,pio i uvijek na oku ih drzho...Jer ti kod njih nikad ne znash kad che skoshit i namlatit te
Rechemo bracha shto drzhe InTakt su im pojam pojmova
Ada Eljviru Ra-HIC smo mi stvo-RILJI misleci na sandzaklije jel
Helem,ima tu josh puno puno toga

Pa et i tuzlak Pake je sandjo,ono sta da ti kazhem,ima ih ljudi ljudima a ima ih iboagami hadalja

---

citat:

---

Rodjeni wrote:



Pa sve zavisi kolko mozhesh trpit njihovo hvalisanje i kako ustavari to podnosish.
Ja et kazhem vam,radio s njima,sjedio,pio i uvijek na oku ih drzho...Jer ti kod njih nikad ne znash kad che skoshit i namlatit te
Rechemo bracha shto drzhe InTakt su im pojam pojmova
Ada Eljviru Ra-HIC smo mi stvo-RILJI misleci na sandzaklije jel
Helem,ima tu josh puno puno toga

Pa et i tuzlak Pake je sandjo,ono sta da ti kazhem,ima ih ljudi ljudima a ima ih iboagami hadalja

---

citat:

---

bugili wrote:

--------------------------------------------A da vi-DIS kako Shule (jedan od trojice intaktovaca)svira gitaru pa on ti je bolan naj-VECA ZVI-jezda na Balkan.Majkl Dzekson je od njega ukro pjesmu sto je on napravio za DI-na (Merlin)

---

Joj mati mila...dobro je ba vise ..da nas je covjek trazio da nas sastavi,ne bi nas naso

Kad se vratim unazad par godina neznam ili bi plakala il´ se smijala.1996. a mjesec ko će ga se više i sjećat moj muž i ja odlučimo da dignemo sidro iz Bosne (samo za jedno izvjesno vrijeme) pružila se prilika da gradimo karjere-klinac,palac-koja karjera da se maknem i od njegovih i mojih pa makar na mars da spičim više mi nije bilo važno.
Ono malo parica što smo imali, dadošmo za pasoše i papire koji nam trebaju i poče pakovanje za Islamsku Republiku Iran.
Kako sam se tih dana naradila za familijom, prijateljima i komšilukom došli ljudi da nas isprate, oplakali i mi i oni i za Sarajevo će nas voziti moj zet koji je nekako tih dana baš kupio auto a koji nikad za volan nije sjeo jer je baš nekako pred rat položio vozački pa zbog toga sa sobom vodimo i radnog kolegu mog muža.Nekad iznad Kladnja moj dragi zetika poželio da sjedne za svoj volan haman je to bilo kad smo pošli uz Karaulu ako se dobro sjećam, čojk koji je imo volan u rukama samo kad je učio vozit našao se da nas vozi kroz one silne okuke, haj neka može i to.Noć prije svi skupa smo bili kod nas i naravno do kasno se sjedilo, tako da će naš prijatelj malo da odspava dok moj zet vozi, i ja sam bila zakunjala, dijete mi na krilu takođe zaspalo odjednom me prenu škripa kočnica i vidim nas na drugoj strani ceste iznad jednog od onih ponora, moj zet Senad izgubio kontrolu nad vozilom i skoro da visimo nad jednim od onih ponora.Moj muž inače uvjek pribran od pozadi je uhvatio za volan i usmjerio ga tako da smo ostali na cesti al´ na samoj ivici.Senad zelen drhti, našeg prijatelja boli dupe on spavo a meni noge 5 centi, odma se fatam za cigare.Haj preživjeli smo i gore stvari pa možemo i to nakon stanke nastavljamo put, podne je naš avion je oko 3 sata pa imamo još vremena, čim smo pošli da silazimo ka Sarajevu magla, ne vidi se prst pred okom zalutamo ti mi u zonu razdvajanja sve ograđeno minska polja, tu je počela ceremonija izvlačenja haj i to prođemo i natentamo nekako na aerodrom.Kad smo došli kažu odkazani letovi zbog magle, kažu nam bit ćete adekvatno obavješteni molimo vas vratite se kućama.Meni i drago i krivo mi, drago što se vraćam mojoj majci koja je koji mjesec opasno počela da poboljeva, a krivo opet one silne okuke i opet Senad.Kažem dragi moj Ismet će da vozi do Tuzle ako priđeš volanu osjeću ti obje ruke, a ti nađi kakvu ravnu cestu pa se vozaj dok ne navikneš, elem tako i bi i mi se vratimo.Pravo mojoj mami na kahvu jer nam je bilo usput jest joj srce moje bilo drago što smo se vratili.Ne mogu griješiti dušu i svekar i svekrva su se bili baš obradovali.Još jednom smo polazili i vraćali se, a kad smo treći put krenuli niko više nije ni suzu pustio već nas oplakali i prežalili, ko veli mani ovih budala nije vrijedno puštat vodu iz očiju zbog njih.
Elem odosmo ti mi opet sa Senadom za Sarajevo haman je samo on u cijeloj familiji imo kola, samo što je on sad uvježban vozo oko Tuzlanke i naučio...
U Sarajevu nas ko goveda potrpaju u autobuse, klimave nikake ostade moj Senad na peronu plačući, majke mi moje tek tad sam vidjela koliko me voli, kako i nebi odrasla sam pored njega svađala se snjim haman samo što se još nismo i tukli.Ostade moj Senko a mi pičimo za Split nekoliko autobusa u konvoju sa ajforom (neznam ni kako se to sad piše) u pratnji.Jebi ga, našem sinu ko da je ko ugradio česmu malo, malo hoće da piški svi moramo stat mom mužu dokurčilo kaže hajde sad ti vodi ga, ma gdje ću ja ljubavi, dušo, mili moj hajde ti samo još ovaj put-upali tepanje.Elem mi ti samo jedanaest sati do Splita se truckamo, a zaboravila sam i ovo kad smo došli u Grude zaustavili nas pokupili nam pasoše a kad sam vidjela sve same šahovnice pjene me obuzele, moj muž me smiruje- šuti hoćeš da nas mrak proguta.
U Splitu nekakva brza kontrola samo pasoše pogledaše i ukrcaše nas u njekakav aviončić s tim da su nas prije toga priupitali hoćete li dio za pušače, majke mi moje ja nisam ni znala da se može pušit uostalom avion sam vidjela samo na filmu.Za pušače naravno, ni alkohol mi nebi pomogo a kamoli cigare toliko mi je prpa.To je na kraju krajeva bio i jedini avion u kojem sam popušila, cigaretu naravno.Hajde krenusmo mi svečano mama mila kad su počele turbulencije kad je avion počeo da pleše po nebu, umrlo sve u meni džigare mi na uši izlaze a cigara ne spada s gubice.Ma ja nebi bila ja kad u svemu nebi našla šegu kažem mom mužu moram ustat i vidjet ko od ovih u avionu puši-Allaha mi dim se mogo rezat nožem mislim da je tada zapušio i ko nikad nije ni premirisao cigaru.Trajalo je to nosanje po nebu neko vrijeme i Bogu hvala smirilo onda su nam donijeli hranu i ubrzo smo bili u Istanbulu.
Onda je slijedilo dugotrajno čekanje nekih 8 sati u tranzitu za Teheran, nemaš ti ba ni para a prodavnice se usijale a ti iz rata, moj sin fata za sve živo kako i nebi većinu tih stvari nije ni vidio a i samo su mu dvije i po godine.Obećavamo mu kad zaradimo babo i ja sve ćemo mu kupit, jest šipak - on nemože da čeka.
Na teheranskom aerodromu trebaju da nas čekaju naši poslodavci, tako je dogovoreno i sa te strane smo mirni samo još imamo jedan stres let do Irana.Čovjek i ne zna šta ga čeka i gdje se najmanje nada nešto ga strefi o tome ćemo nekom drugom prilikom idem sada da nadem društvo za

citat:

---

Dea wrote:
Kad se vratim unazad par godina neznam ili bi plakala il´ se smijala.1996. a mjesec ko će ga se više i sjećat moj muž i ja odlučimo da dignemo sidro iz Bosne (samo za jedno izvjesno vrijeme) pružila se prilika da gradimo karjere-klinac,palac-koja karjera da se maknem i od njegovih i mojih pa makar na mars da spičim više mi nije bilo važno.
Ono malo parica što smo imali, dadošmo za pasoše i papire koji nam trebaju i poče pakovanje za Islamsku Republiku Iran.
Kako sam se tih dana naradila za familijom, prijateljima i komšilukom došli ljudi da nas isprate, oplakali i mi i oni i za Sarajevo će nas voziti moj zet koji je nekako tih dana baš kupio auto a koji nikad za volan nije sjeo jer je baš nekako pred rat položio vozački pa zbog toga sa sobom vodimo i radnog kolegu mog muža.Nekad iznad Kladnja moj dragi zetika poželio da sjedne za svoj volan haman je to bilo kad smo pošli uz Karaulu ako se dobro sjećam, čojk koji je imo volan u rukama samo kad je učio vozit našao se da nas vozi kroz one silne okuke, haj neka može i to.Noć prije svi skupa smo bili kod nas i naravno do kasno se sjedilo, tako da će naš prijatelj malo da odspava dok moj zet vozi, i ja sam bila zakunjala, dijete mi na krilu takođe zaspalo odjednom me prenu škripa kočnica i vidim nas na drugoj strani ceste iznad jednog od onih ponora, moj zet Senad izgubio kontrolu nad vozilom i skoro da visimo nad jednim od onih ponora.Moj muž inače uvjek pribran od pozadi je uhvatio za volan i usmjerio ga tako da smo ostali na cesti al´ na samoj ivici.Senad zelen drhti, našeg prijatelja boli dupe on spavo a meni noge 5 centi, odma se fatam za cigare.Haj preživjeli smo i gore stvari pa možemo i to nakon stanke nastavljamo put, podne je naš avion je oko 3 sata pa imamo još vremena, čim smo pošli da silazimo ka Sarajevu magla, ne vidi se prst pred okom zalutamo ti mi u zonu razdvajanja sve ograđeno minska polja, tu je počela ceremonija izvlačenja haj i to prođemo i natentamo nekako na aerodrom.Kad smo došli kažu odkazani letovi zbog magle, kažu nam bit ćete adekvatno obavješteni molimo vas vratite se kućama.Meni i drago i krivo mi, drago što se vraćam mojoj majci koja je koji mjesec opasno počela da poboljeva, a krivo opet one silne okuke i opet Senad.Kažem dragi moj Ismet će da vozi do Tuzle ako priđeš volanu osjeću ti obje ruke, a ti nađi kakvu ravnu cestu pa se vozaj dok ne navikneš, elem tako i bi i mi se vratimo.Pravo mojoj mami na kahvu jer nam je bilo usput jest joj srce moje bilo drago što smo se vratili.Ne mogu griješiti dušu i svekar i svekrva su se bili baš obradovali.Još jednom smo polazili i vraćali se, a kad smo treći put krenuli niko više nije ni suzu pustio već nas oplakali i prežalili, ko veli mani ovih budala nije vrijedno puštat vodu iz očiju zbog njih.
Elem odosmo ti mi opet sa Senadom za Sarajevo haman je samo on u cijeloj familiji imo kola, samo što je on sad uvježban vozo oko Tuzlanke i naučio...
U Sarajevu nas ko goveda potrpaju u autobuse, klimave nikake ostade moj Senad na peronu plačući, majke mi moje tek tad sam vidjela koliko me voli, kako i nebi odrasla sam pored njega svađala se snjim haman samo što se još nismo i tukli.Ostade moj Senko a mi pičimo za Split nekoliko autobusa u konvoju sa ajforom (neznam ni kako se to sad piše) u pratnji.Jebi ga, našem sinu ko da je ko ugradio česmu malo, malo hoće da piški svi moramo stat mom mužu dokurčilo kaže hajde sad ti vodi ga, ma gdje ću ja ljubavi, dušo, mili moj hajde ti samo još ovaj put-upali tepanje.Elem mi ti samo jedanaest sati do Splita se truckamo, a zaboravila sam i ovo kad smo došli u Grude zaustavili nas pokupili nam pasoše a kad sam vidjela sve same šahovnice pjene me obuzele, moj muž me smiruje- šuti hoćeš da nas mrak proguta.
U Splitu nekakva brza kontrola samo pasoše pogledaše i ukrcaše nas u njekakav aviončić s tim da su nas prije toga priupitali hoćete li dio za pušače, majke mi moje ja nisam ni znala da se može pušit uostalom avion sam vidjela samo na filmu.Za pušače naravno, ni alkohol mi nebi pomogo a kamoli cigare toliko mi je prpa.To je na kraju krajeva bio i jedini avion u kojem sam popušila, cigaretu naravno.Hajde krenusmo mi svečano mama mila kad su počele turbulencije kad je avion počeo da pleše po nebu, umrlo sve u meni džigare mi na uši izlaze a cigara ne spada s gubice.Ma ja nebi bila ja kad u svemu nebi našla šegu kažem mom mužu moram ustat i vidjet ko od ovih u avionu puši-Allaha mi dim se mogo rezat nožem mislim da je tada zapušio i ko nikad nije ni premirisao cigaru.Trajalo je to nosanje po nebu neko vrijeme i Bogu hvala smirilo onda su nam donijeli hranu i ubrzo smo bili u Istanbulu.
Onda je slijedilo dugotrajno čekanje nekih 8 sati u tranzitu za Teheran, nemaš ti ba ni para a prodavnice se usijale a ti iz rata, moj sin fata za sve živo kako i nebi većinu tih stvari nije ni vidio a i samo su mu dvije i po godine.Obećavamo mu kad zaradimo babo i ja sve ćemo mu kupit, jest šipak - on nemože da čeka.
Na teheranskom aerodromu trebaju da nas čekaju naši poslodavci, tako je dogovoreno i sa te strane smo mirni samo još imamo jedan stres let do Irana.Čovjek i ne zna šta ga čeka i gdje se najmanje nada nešto ga strefi o tome ćemo nekom drugom prilikom idem sada da nadem društvo za

---

Dea draga ,radi prostora na situ necu da kopiram tvoju pricu,ali zenska glavo ,nije ni tebi bilo BEZ TRNJA kao i mnogima,pogotovo sto smo bili GOLI-OPUCANI ,A I BOSI.
Pa ima li iko da je prosao ko CIVILIZOVANI COVJEK
Sve sok iza soka.Pa ljudi mili dobro smo i u pameti ostali.Al´ valjda je to SUDBINA.


P.S. Evo sam se vratila od mog Dr. i kaze mi da mi je krvna slika super,a nikad nije bila u mom zivotu ,samo imam puno TRIGLICERINA!!!!
HA ,reko BININE PITE

Svi su se uglavnom, napatili po dolasku. Ja sam proveo prve dvije godine po izbjeglickim centrima, koje je ljudma koji u njima nisu zivjeli skoro nemoguce opisati. Najblize su zatvorima otvorenog tipa, iz kojih mozes otici ali se MORAS vratiti, pa nakon sto par puta pobjegnes i vratis se, shvatis da nema svrhe bjezati pa se predas, da te dogadjaji nose, i pomiris sa sudbinom, barem za neko vrijeme. Kasnije se i njih sjecas sa osmjehom, jer valjda ljudski um sortira stvari podsvjesno pa ti samo lijepe ostanu u sjecanju, sta li. Ali te dvije godine u centrima su bile pune dogadjaja. Najvecu ljubav sam tamo dozivio, strajkovo jednom gladju 7 dana (izgubio 7 kila), kupio moje prvo momacko auto, i upoznao toliko interesantnih ljudi koliko nisam mislio da cu upoznati za citav zivot. Da znam pisati kako valja, zayebo bi Kunderu, Rushdija i sve ostale emigrantske pisce .
Sjecam se kad je jedan lik kupio satelitsku antenu od jednog lopova i onaj resiver. A cojk je iz nekakog sela gdje ni vuci, zbog straha od medjeda nisu smjeli postu nositi
I sjedimo mi u tom nekakom "dnevnom boravku" u centru i gledamo kako oni trguju tom antenom. I kupi ovaj "ruralni" tu skalameriju i odnese u sobu. Vrati se nakon sat vremena i trazi da mu neko pomogne da ispred centra hoda sa antenom, koju ce mu ruralni dodati kroz prozor, ne bil kako ufatio signal I haj, ustane ovaj lopov (a njemu je granata otkinula nogu pa imo protezu s kojom je p*z**rije pravio) da mu pomogne. Izadje napolje, "ruralni" mu doda tanjir kroz prozor (imo sobu na prizemlju pa je mogo) i ovaj pocne hodati ispred centra sa tanjirom u rukama. Dje god on stane, "ruralni" galami kako nema slike i kako ga je zajebo, i prodo mu pokvarenu antenu . lopov hodo jedno po sata, bez da je mogo naci signal I hodo bi jos po sata najmanje da mu nisu dosla neka djeca i rekla da "ruralni" uopste nema televizora u sobi