... Biti il' ne biti, pitanje je sad. Biti konj pa ćutati, ili ne bit konj. Nego magarac. Pa odgovoriti...
Dilema i ne pruža neke mogućnosti, ali, kad već do nje dolazimo, priznajem da sam češće postupala kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi čovjekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mjesto samo zato sto tegli,rmbaci i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca.
Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna ličnost, ali to se dešava svakoj ličnosti koja ne dopušta da prave konja od nje...

Oprosti što sam ti dozvolila da mi ravnodušno okreneš leđa misleći da sam samo jedna od karnevalskih maski, toliko sam se bojala da ne slomiš bajku od stakla skrivenu u najdubljoj pećini ispod hiljadugodišnjeg leda. Kasnije su samo varljive noći vrištale pogrešno ime. I tako sve do beskraja.

Dok sam stajala, kako sam tada naivno mislila, na vrhu svoje planine sreće, želela sam… Samo jedna, najmanja tajna skrivena u šapat bila je dovoljna… Vazduh se nije zatalasao, a ostala je tišina… Sada sam čvrsto na zemlji, lažem, između neba i zemlje, gde je ispod plavo nebo, a iznad plava voda… Jednostavno, takav je poredak stvari u ovom preokrenutom svetu. Tako mogu biti na vrhu, a opet na dnu i vrištati…Vrištati na vrhu planine uspeha, koji je opet neuspeh… Vrištati i pustiti da izađe nataloženo ćutanje…Želim da, kao zmaj vatru, izbacim skriveno koje pritiska. Ovde, na gradskom trgu gde niko ne čuje jer su zapušili uši svojim ćutanjem… Vrisak snage miliona uragana, vihora i orkana, izlazi iz moje duše kao neprimetan dah, tek malo dizanje grudi i odlazi putem povetarca u prošlost s namerom da bude šapat skriven u prohujlau tajnu…Više nema svrhe…

Dolazi pomračina i osećam se kao kod kuće. Toliko smo bili bliski. Dobrodošla tmino, masku mogu da skinem. Navlačim pokrivač preko glave i skidam masku. Niko nikada nije video nasmejano lice. Niko nikada nije video uplakano lice. Tmino, dok dolaziš, ja, sveštenica nekog davno zaboravljenog božanstva, zovem Senku. Senku gušću od bilo čega, senku toliko gustu da prolazi kroz zidove. Korake joj čujem u treptanju ulične svetiljke. Kirla tamne paučine padaju preko mene…Lebdim u svetu koji ne postoji.

Davno beše imala sam krila od paperjaste paučine anđeoskih snova. Davno beše znala sam da razlikujem jedan oblak na kome je spavao moj anđeo čuvar. Davno beše znala sam da hodam po vazduhu. Ne da letim, da hodam. Da hodam prečicama do svojih oblaka gde su obitavali moji snovi. Moji snovi, moja svetla, moji anđeli. Davno beše, mogla sam sve to. Mogla sam jer sam imala svoj specijalni kutak snova na javi…Potom, šta se desilo? Prošao je trenutak, trenutak za prelazak u sudbinu…Ispustila sam ga. Šta se tada dogodilo? Počela sam da živim. Tako sada živim stvaran život na planeti zemlji…Pre jednog trenutka imala sam krila od paperjaste paučine anđeoskih snova.

iz Iscepane ispovesti - Jelena Pavlović

--------------------------------------------------------------------------------

.....Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom zivotu,ljepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pjesmu daleko lijepsu od pjesme slavuja ili seve. Cjena te predivne pjesme je zivot, ali citav svijet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmjehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cjenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."
Collen McCullough 1977



[Edited by kagemusha on 07-09-2011 at 23:55 GMT]

[Edited by kagemusha on 07-09-2011 at 23:58 GMT]

'' Opet sam sam.Mozda je i najbolje tako, ne ocekujes pomoc i ne bojis se izdaje.Ucinicu sve sto mogu, ne uzdajuci se u podrsku koje nema, i onda je moje sve sto postignem, i zlo i dobro.''

M.Selimović

Ljepota žene se ogleda u njenim očima, jer su ona vrata njena srca, mjesto gdje ljubav počiva."
A. Hepbur

Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je Bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

Meša Selimović

Vjerujem,da je život poput rijeke i da većina ljudi uskače u tu rijeku,nikad zaista ne odlučivši gdje žele završiti. I tako,za vrlo kratko vrijeme oni bivaju uhvaćeni u struji;struji dogadjaja,struji strahova,struji izazova.Kada stignu do mjesta gdje se rijeka račva,oni ne odlučuju svijesno kamo žele poći ili koji im smjer odgovara.Oni jednostavno idu,kamo ih voda nosi...

" Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosadjujem, cak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosadjujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o cemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o cemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Cak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu medjusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao deciji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A cesto pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osecam dobro."

Ana Gavalda - "Voleo sam je"

Bila jednom jedna rijeka i magla u njenim predvečerjima i sunčev odsjaj u njinim širinama. Postoji i sada u meni, mislio sam da sam zaboravio. Al' ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji tu pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem podsjećajući nas i ranjavajući."

M.Selimović