Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al´ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al´ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al´ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Laza Kostić

U OSVIT

Napraviše od mene senku
budućeg
iskompleksiranog
stvora
dadoše reči
imaginarne
prazne
da odzvanjaju
u ušima
izbaciše
plod mašte
iz trule utorbe
da šeta
kao senka
budućeg.
Vesna Denčić

Tisinom postelje



Kako si samo tiha i besprijekorno blaga!

Rasplices miris svoje kose u meni
i mada te dugo nema na mojim ramenima,
koracas sa mnom tisinom postelje
i zagrljena mojim venama,
teces kroz neprospavane noci
i lijezes na moje tijelo.
Ako zaspem, nebeska lepezo paunovog perja,
nastavi u plavoj ptici san
i postani znak besmrtnog leta.
Sleti na bezbrojna moja lezista,
na moju nagost za tebe pripremljenu.

Kako si samo cedna i strastveno bezbrizna!

Dugo te nema na mojim ramenima,
ali stalno mirises medju mojim preponama
i neprestano me posjecujes
u neprospavanim nocima.

Kako si samo topla i vjesto zaigrana!

Postala si pozuda umornih mojih cekanja
i tako slabom rusis stare zidine samoce.
Raznim te molitvama polazem na svoje usne
i razne osmjehe mijesam pucinom svojih zelja,
a tvoj obris uporno grlim u tom bespucu sutnje
i ljubim tvoje titravo lice u nizu podivljalih ceznji.

Kako si samo lijepa i koliko te sanjam!

S kakvim me njeznim poljupcima sladis!
A nema te na mojim ramenima, ljubavi moja,
dugo si odsutna i dugo cutim tvoje bice.
Obozavam uzdahe tvojih dodira
i ljubim ovaj san u kojem postojis
i s kojim nastavljam cekanje.

Kako si samo njezna i koliko te sapucem!


Zal Kopp

Svi stalno nesto prevodimo
Svi stalno nesto
prevodimo

Na neki nacin
svi smo prevodioci

Kada kazemo jao
(tu valjda prvu rec
iz koje se
pre milion-dva
i nekoliko godina
rodio covek)
to nije originalan tekst
nasega bola
nego samo nas prevod
jer inace bi ta rec
bila ista
na svim mogucim jezicima

Prevodimo i ljude
koje srecemo
ili kojih se secamo
najcesce ne u obliku
neke tzv. misli
vec nekako difuzno
te zato i sveobuhvatnije

Prevodimo i sebe
sebi
sunjajuci se blize sredistu
svoje svesti
A pri tom neprestano
prevodimo i sam svoj zivot
nastojeci da gradju
uoblicimo u nesto sto bi bilo
citljivije
pre svega za nas same

(ne drzeci se striktno
redosleda poglavlja
kako nam stizu

od Velikoga Urednika)
poredeci bezbrojne
ranije verzije tih prevoda
revidirajuci ih stalno
ponekad i u vrlo
sirokim potezima

(A prevodimo ponekad nesto
i samim svojim zivotom
ili bar njegovim delom
ali to je vec duza prica)

Uzgred budi receno
dok prevodimo svoj zivot
(ili to slavno Ono Nesto
u kome nam se zivoti pretapaju)
i ne slutimo katkad
da se suocavamo
prosto sa nekom
slovnom greskom
nacinjenom tamo negde
u Stampariji samog Vremena

(Uopste
i sam je zivot
obicno netacan prevod
nekakvoga impulsa
u nekakvom vremenu)

A sto je narocito vazno istaci
sve prevodimo uvek
na neki drugi jezik
jer svi mi
iz dana u dan
bezmalo od trenutka do trenutka
nekakvim drugim
jezikom govorimo

(jer sve sto nam se desi
i sto uopste biva
menja i sam nas jezik
te nam se i reci uvek javljaju
sa nekim novim svojim iskustvom
najcesce stecenim drugde)

I kada sanjamo
prevodimo sve ono
sto se samo u snu
i moze zamisliti

Pa cak i kad spavamo
a nista ne sanjamo
prevodimo i tada
ono
i u snu Nezamislivo

I ne samo da smo
svi mi prevodioci
nego je i sve prevod

(kao u nasem prvom primeru
onom u vezi
sa iznenadnim bolom)
naprosto zato
sto nista nije identicno
ni sa cim drugim
osim sa samim sobom
kada god nastojimo
to da definisemo
(a i svaki je prevod
pokusaj definisanja)
opiruci se jeziku
kao preuskoj i prestrogoj disciplini
nametnutoj nasem duhu

A pri tom reci
samo ukazuju na nesto
sto je na granici
onog sto znamo
i onog sto ne znamo

Te tako kao da zivimo
u dvostrukome svetu
svetu onog sto jeste
(ili se cini da je)
i svetu onog sto se
tako i tako zove
A ako uvek postoji neki jezik
izmedju dva jezika
koliko li tek neznanih jezika ima
izmedju jezika
i svih mogucih Nejezika
a i koliko nemustih reci
izmedju reci
i Nereci

Dragoslav Andric´

Arsen Dedić - Čistim svoj život

Čistim svoj život, kroz prozor, ormar stari
čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život, petkom odvoze smeće
kada se nada budi, i kad je blago veče

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život od onih šupljih ljudi,
kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi.

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme,
malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život od prividnog svijeta,
od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život, to hrđa je i tmina,
i osta´ću bez ičeg al´ bolja je tišina...

.....

uvek drugi mirni u zbrci,
uvek drugi sa srecom svezom
a ja nevicna prljavoj trci
smejem se cestita nad praznom mrezom
al ja imam sebe u sebi postenog druga volim sto su
tako ciste moja sreca,moja tuga...

Hesse

Poklanjala si al´ si krala
I nevjerna si bila ti
Ne, suvise mi nisi dala
O mladosti, o mladosti,
O mladosti moja

To skrto sunce sto je palo
Ta ljubav jadna, kratki sni
Za uspomene to je malo
O mladosti, mladosti

Daj stani na cas, i daj mi snage
Da oprostim se bar od nje
I da mi drustvo pjesmu svrsi
I da se casa ispije

Jos prepun nade, sto da radim
Na pola puta tek smo mi
A jutros vec su drugi mladi
O mladosti, o mladosti
O mladosti moja

Pa zbogom, budi bolja s drugim
I daj mu vise njeznosti
Jer to je nista sto ja gubim
O mladosti, mladosti
Arsen D

Opravdanje

Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tuđim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
već davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.

Desanka maksimovic

BALADA IZ PREDGRAĐA

....I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec,
I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi...

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše---
A njega nema, i nema, i nema ,
I nema ga više

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.







pročitah ovu pjesmu i kao da čujem tvoj glas....uzdahnuh....vratiše mi se sjećanja
Neka ti je Rahmet moj najdraži dajdža

Ako ikada



Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
jednostavno ću pustiti
cvet da procveta, ulicu da hoda
možeš li mi obećati
da nećeš da me podsećaš ?
Skrštenih ruku kao nekada
neću da prizivam
ono što je još ostalo
ni u šali
noćne se leptirice boje
da će ih i dan zavoleti
čaša se preliva ako se doda
suvišna kap koja ne može stati
... ako ikada poželim da ništa me ne pitaš ...

Ukoliko bacim ikada
u zapećak premorene svakidašnjice
da umem da osetim
ono što se retko da osetiti
probaj da me ne budiš
svuda sam nigde
ja sam ničija
nisam bila možda biću ...
slobodno tada
ako me sretneš daleko od prečice
kaži mi da propadam
sa maglom u očima ću te nazirati
ako si voljan da sudiš
gazi neka svi vide
reci da sam ništarija
... ja ionako već nisam tu.

Ako ikada jednom
smetnem sa uma
služenje samoj sebi
dozvoli mi da progutam odgovore
načičkane na spletenim prstima
i odem u neograničenu posetu
tihim novim pupoljcima
možeš li da mi obećaš
da me nećeš podsećati ?
Pravim pauzu u čednom
odeljku Univerzuma
da pronađem gde su svi
ljudi sa beonjačama obojenim u izvore
da se bezgranično podam kapima
u jednom večnom pokretu
usporeno i milo slično detetu
i koliko god se trudiš da ga uvećaš
tvoj će se bes sve više smanjivati.

Ako mi jednom bude
toliko teško
da ne želim da se setim
ko sam
obećaj da mi nećeš reći
moje ime i prezime
zvaću se drvo, slučajni prolaznik
nazvaću se Uzalud
i biće mi lepo baš tako.
Kad se vozovi istope od brzine zablude
i lokomotive zavrište bolno
u zaletu do neba - ja im ne pretim
to sam
naučila o trenutnoj sreći
sa prepariranom pticom uporedi me
ali ostajem list ostajem glasnik
za koga ne važi izrečeni sud
... ako ikada, igde, ako ikako ...

Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
posegnuću za mesečinom
nikad se nisam navikla dovoljno
na svet čudim se
kao da je uvek prvi put
i jedan jedini.
Nemoj me podsećati nikada
jer znam
to je traganje na tren zaćutalo
i ne žali
prividno izbledele boje
ne slušam - dišem i žmurim spokojno
sve na svoje vrati se
krajevi su nevažni - ja sam prut
koji se lomi samo po sredini.



Sandra Nešović