Bila jesu ,pa prošla,pa opet opet došla,neka teška vremena sinko moj "! reče starac.
- "Kako znam za sebe uvijek se teško živjelo,ali prije je bilo lakše živjeti .Nije se Bog zna šta imalo ,ali je srce bilo zadovoljno sa onim što imaš.Srce je bilo puno ljubavi iz koje se rađalo poštivanje ljudi Otac je bio otac ,majka - MAJKA,a djete -DJETE,a danas ?Ne treba previše govoriti sve se zna.Sve više se svijeta umiva svojim vlastitim suzama ,jer Sreća je za neke samo pojam ili bajka .Ako mene pitaš sine ,ja dugo ,dugo nisam osjetio mrvu neke radosti i spokoja .Dugo se nisam sine nasmijao od srca ono znaš iz DUŠE,otkako sam ostao sam bez moje ŽENE,Ma svakako sam je zvao ,ali nisam znao da je trebam zvati samo ŽIVOTE MOJ ,ali sada znam?!Moja žena je bila moj život i kakav god da sam bio ,ona je bila uvijek uz mene i ja uz nju.Ali kako god nam Bog daje život ,dao nam je i smrt i hvala Mu,samo neka ide po redu.A pitaš me za djecu? Dobri su mi,neka su živi i zdravi !Svi imaju svoju djecu i svoje živote,dođu mi i obiđu me koliko mogu ,pruže koliko mogu Sjedm ovdje kraj prozora i gledam satima negdje ,a da me pitaš gdje ne znam ni sam ,ali gledam i čekam i kada ugledam mila lica moje djece kao da me Sunce obasja,ali me rijetko obasja !Kažu mi da imaju i previše svojih obaveza i stalno su u nekoj žurbi.Zapamti sine moj Bog daje a ljudi koriste ,ali nešto dobro nam je dao i ostavio.Da smo svi djeca,i da ćemo biti i roditelji.Da smo,danas mladi -sutra stari ...da smo danas jaki-sutra slabi ..da smo danas zdravi a sutra ko zna ?- i ako ima pravde,eto baš tu se nalazi i ja sam nekada bio mlad i jak i ja sam bi sretan i poletan i mene je majka i otac čekali kao što čekam i JA SADA.
- NE ZABORAVI SINE"!

Dva su čovjeka putovala zajedno.
Jednog dana dođoše do nekog potoka nabujalog od kiše koje su negdje padale.Dok su se spremali da pređu preko potoka,ugledaše prelijepu djevojku,potpuno samu,očigledno u nevolji.
Jedan od njih joj priđe.Uze je u naručje i prenese preko vode.Spusti je na drugu stranu obale,mahnu joj u znak pozdrava,a njih dvojica nastaviše put.
Međutim,u nastavku putovanja,drugi čovjek je postao neobično šutljiv i neraspoložen,nije odgovarao ni na pitanja svog prijatelja.
Nakon nekoliko sati durenja,ne mogaviši više izdržati,reče:"Zašto si dirao onu ženu?Mogla te je zavesti!Muškarci i žene ne bi se smjeli tako dirati!"
Prvi čovjek mirno odgovori: "Prijatelju moj,prenio sam djevojku preko potoka i ostavio je na drugoj strani.Ti je,ustvari,nosiš sa sobom sve ostalo vrijeme."

Priča iz 40 pravila ljubavi.

Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom životu, ljepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnjezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe.
Uvuče se među njegove isprepletene grane i pjevajući, nabode svoje tijelo na najduži, najoštriji trn.
Dok umire, njen bol prerasta u pjesmu daleko ljepšu od pjesme slavuja ili ševe. Cijena te predivne pjesme je život, ali čitav svijet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmjehuje.
Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po cjenu velike boli ... ili bar tako legenda kaže…

Ptice umiru pjevajući, Kolin Mekalou

Neki čovjek nađe orlovsko jaje i stavi ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.

Cijeloga života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.

Prošle su godine i orao je ostario.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila.

Stari orao zapanjeno je gledao uvis. “Šta je to?” pitao je.

“To je orao, kralj ptica”, rekla mu je jedna kokoš. “On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji.”

I tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.

Prihvati ljude onakve kakvi jesu


Prihvati ljude onakve kakvi jesu, nemoj odmah da ih menjaš. Prvo ih razumi. Pusti ih da kažu ono što imaju. Ako ti je stalo, pokaži da ti je stalo. Ako nije, okreni se i idi, nemoj samo da ih mučiš. Nemoj na osnovu toga što su rekli, ili uradili, da im proričeš sudbinu. Dosta im je toga. Dosta im je crnih misli i proroka. Njima treba razumevanje, a ne osuda. Svi ih osuđuju, nemoj i ti.


Nije im lako, čim su došli kod tebe. Nije, kao što nije ni tebi u tvojoj priči? Ako su pogrešili, znaju to bolje od tebe. Možda im treba samo oprost, saosećanje, reč podrške. Možda im treba samo neko da ih razume i niša više.
Treba prihvatiti čoveka onakvog kakav jeste. Treba mu pružiti šansu da bude svoj, da iskaže sebe a ne odmah guranje u svoj šablon i etiketiranje. Ako voli da se smeje, neka se smeje, pusti ga. Ako je tužan, shvati njegovu tugu a ne odmah drvlje i kamenje po njemu.

Najlakše je osuditi, teško je shvatiti. Najlakše je odbaciti, teško je prihvatiti.

Pusti ljude da budu svoji, podstakni njihovu slobodu i ne traži osnov da ih razbiješ. Ionako je sve protiv njih, nemoj i ti.

Pusti ih da budu to što jesu. Pusti ih da pevaju, pričaju, dišu punim plućima. Nemoj da im zabranjuješ jer im je to možda jedino što imaju?

Seti se koliko te boli kada ti neko nešto uskrati ili kada te udare tamo gde si najslabiji?

Šta misliš kako je onda njima?

Zašto moraš debelom da kažeš da je debeo, ili nesrećnom da je nesrećan? Time samo potvrđuješ njihovu nesreću. Crno je crno i bez toga da ti to kažeš. Usreći ih ako možeš, nemoj samo da im mračiš pomračeno.

Šta znači biti u pravu ako zauvek izgubiš nekoga?

Šta znači biti svoj ako povrediš i upropastiš nekome život?

To što si svoj ne znači da si u pravu, ne znači ništa ako svojom slobodom ugrožavaš ljude oko sebe. Tvoja sloboda, tuđi zatvori.

Seti se koliko si truda uložio u kreiranju svoje slobode i znaš i sam koliko ti znači? Isto tako znači i njima, njihova? Daj im ono što im treba, ukoliko si u stanju, nemoj samo da ih lažeš i navlačiš.

Pusti ljude da budu ono što jesu i ne traži im samo mane, mesta gde su slabi. Potrudi se i pronađi ono drugo. Svako to ima. Pokloni im ljubav, pažnju, bliskost. Pokloni im ako istinski osećaš to, ne staj im na muku i ne leči svoje komplekse na njima.

Ne ucenjuj na osnovu toga što si im dao. Ne iskaljuj svoju snagu na slabom i ne maši pred gladnim svojim obrocima. Pokušaj da poštuješ i omogući im slobodu, podrži ih, pruži im ruku. Ako padaju, gurni ih u nebo, vrati ih tamo gde pripadaju i ne vuci ih na zemlju. Na zemlji je dosadno, užasno dosadno.

Pusti ih da budu srećni, pusti ih da lete, aplaudiraj ako su zaslužili, pruži im pažnju i podršku, shvati ih.

Možda je to jedino što imaju, možda je to jedino što im treba.

A možda je to jedino što će i tebi nekada trebati?


Simić Stefan

Priča o tri sina

Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu.
Zapričaju se o svojim sinovima.
“Trebalo bi da čujete moga sina!
Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!”, reče jedna.


Druga žena se hvali: “A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan!
Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!”
Treća žena samo ćuti.
Na to je druge dve počnu provocirati: “A tvoj sin?”

“Ne znam šta bih vam pričala.
Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi.”
Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi.
Treća žena je i dalje ćutala osećajući se neugodno pored dve žene.
Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži.
Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina.

“Počujte kako moj sin lepo peva!”, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sedeo na zidiću i zaneseno pevao.
“Pogledajte moga sina”, ushićeno će druga, “kako visoko baca kamen.
Divota!”
Treći sin potrča prema svojoj majci i uze joj teški teret s glave.


Eto koji je sin ipak najveci...nije trebalo nista reci...

"ŽABE U VRHNJU"

"Bile jednom dvije žabe koje su upale u posudu s vrhnjem.
Odmah su shvatile da tonu: bilo je nemoguće dugo plivati i plutati u smjesi gustoj popput živoga blata. U početku su žabe lamatale nogama u vrhnju kako bi dosegnule rub posude. Ali bilo je uzalud; samo su se praćakale na istome mjestu i tonule. Osjećale su da je sve teže izaći na površinu i disati.
Jedna od njih glasno je rekla:"Ne mogu više. Nemoguće je izići odavde. U ovome se ne može plivati. Budući da ću umrijeti, ne vidim razloga da produljujem ovu patnju. Ne razumijem kakva smisla ima umrijeti od iscrpljenosti zbog uzaludnog napora."
Rekavši to, prestane lupati nogama i brzo potone, doslovno ju je progutala bijela gusta tekućina.
Druga žaba, ona upornija i možda tvrdoglavija, rekla je samoj sebi: "Ne postoji način! Ništa se ne može učiniti da isplivam iz ovoga. Ipak, makar se smrt približila, radije ću se boriti do posjednjeg daha. Ne želim umrijeti ni sekundu prije no što kucne moj čas."
Nastavila je lupati nogama ii praćakati se satima stalno na istome mjestu, a da se nije pomaknula ni centimetra.
Iznenada, od tolika batrganja i lupanja batacma, udaranja i batrganja, vrhnje se pretvorilo u maslac.
Iznenađena, žaba skoči i kližući dođe do ruba posude. Odande se mogla vratiti kući sretno krekećući."


Jorge Bucay: "Ispričat ću ti priču"

TRI I POL KUNE....

Prije nekoliko dana sjedim u već dobro poznatoj zagušljivoj čekaonici za pregled kod liječnika. Među povelikom masom koja je stajala u redu za predati svoje uputnice oči mi zastaše na samom kraju reda gdje je stajala jedna baka. Nije se bunila i tražila da ju puste preko reda. Stajala je mirno naslonjena na svoj štap i jednostavno čekala...
Već tada su mi kroz grlo prolazile knedle s mišlju: Eh da sam bar na početku tog reda draga moja bakice pa da vas zovnem s tog kraja i ustupim mjesto, ali nisam bila....Nitko se nije ni našalio pa rekao : Pustite staricu ! Strašno...No ono što me ganulo do suza i zalijepilo za onu hladnu bolničku stolicu bilo je slijedeće: Baka je napokon došla do šaltera....Predala je svoje papire.Tada ju je sestra zatražila četri kune koje svi moramo platiti da bi oni nalaze poslali kući. Pružila joj je već odavno stisnutu ruku u kojoj je imala pripremljene kovanice i rekla nježnim drhtavim glasom : Sestro...ja imam samo tri i pol, nemam više. Evo uzmite a čim budem imala onih pola kune ja ću odmah donijeti, jel može pitala je ? Sestra ju je pogledala i uzela taj novac. Taj je dan možda nekome bio običan, normalan...ali meni je bio strašno težak i vjerujem da ga neću zaboraviti.Gledajući tu staricu kako polako odlazi kud su je uputili i to sama bez ikoga....zaključujem kako nije imala lak život, lijepo djetinjstvo...i velim u sebi : O Bože moj...zar i u starosti mora toliko patiti ? Nisam skočila i pružila joj te pola kune jer joj nebi puno pomogle već bi ju možda dovele još više u neugodnu situaciju. Nije lako stajati pred gomilom ljudi i biti prisiljen na glas reći NEMAM. Nije lako sam tumarati po bolničkim hodnicima isčekujući ono najgore...Nije lako gledati toliku tugu u jednom biću a ne moći reći : Bit će dobro ! Čudni su putevi tvoji dobri moj Bože zaista čudni....Pouka ovog mog nemilog doživljaja je ta : Ne viči na sav glas da ti je teško dok god imaš dovoljno za kg kruha, toplu odjeću i krevet u koga ćeš leći. Vjeruj mi toliko je toga što ne bi mogao mišlju izdržati a kamoli kroz život ponijeti. Zato, budi zahvalan za svaki novi dan. Budi sretan što si zdrav, sposoban i što nisi sam. Mnogi od nas imaju sve i nisu sretni jer nisu svijesni da imaju ono najvrijednije što se novcem ne kupuje. Zdravlje, obitelj, dom...A ova baka baš nije imala ništa a opet tako smirena i sa voljom za život.....

Ova žena je shvatila na kojem principu djeluje muški mozak!



U jednom gradu bračni par je proslavljao 25. godišnjicu braka.
Oni su bili daleko poznati po tome što se u 25 godina nisu niti jedan jedini put posvađali.
Novine i televizijske kuće su pristizale sa raznih strana da provjere na licu mjesta u čemu je tajna "uspješnog braka".


Urednik jednih novina upita:
- Gospodine, recite nam u čemu je tajna?
Pa to je nevjerovatno kako ste to uspjeli?
Čovjek se nagnu naprijed i prisjećajući se starih dana provedenih na medenom mjesecu započe priču:

- Bili smo u jednom egzotičnom gradu nakon vjenčanja, bilo je mnogo zabavnog sadržaja.
Nakon kraćeg dogovora odlučili smo se na jahanje konja.
Uzeli smo svak svog konja i počeli jahati.
Moj je bio miran i poslušan, ali onaj na kojem je moja žena jahala je bio potpuno lud.
Iznenada, konj se trznu i zbaci moju ženu naglavačke!

Ona, potpuno mirna lagano se ispravi, potapša konja po leđima i progovori tiho:
"Ovo ti je prvi put".
Popela se na konja i nastavila jahanje.
Nakon kraćeg vremena konj se ponovo trznu i moja žena se nađe na zemlji.
Ponovo ona ustade i smirenim glasom reče:
"Ovo ti je drugi put."


Ja sam samo posmatrao i nisam se mogao načuditi svojoj ženi, kako je smirena i staložena.
Kada se konj treći put trznu i zbaci moju ženu, ona lagano isuka magnum iz pojasa i hladnokrvno upuca konja na mjestu!

Ja se na to proderah u zaprepaštenju:
- Jesi li normalna, ti luda ženo?!!
Ubila si jadnu životinju!!
Žena me smireno pogleda i blagim tonom mi se obrati:
- Ovo ti je prvi put.

- To je to, nakon ovoga smo uvijek sretni i slažemo se, završi muž svoju priču.

Prica se ne svode na razmisljanje, nema druge nego primijeniti pristup 'il' se skloni il' se pokloni'.

JESI LI BOGAT ILI SIROMASAN

Jednog dana, imućni otac je poveo svoga sina da provede noć sa jako siromašnom porodicom,
s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje.

Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori:
“To je bilo jako lepo iskustvo, oče.
Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri.
Mi imamo jako lep bazen, ali oni imaju rijeku.
Mi imamo sunčani krov, ali oni imaju nebo sa zvezdama i mesecom.

Mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom, ali oni imaju šumu.”

Dok je dete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin priča.

Tada dete doda:
Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!



*****

STARA PRICA O ISTINI

Pošao mladić u svet da traži Istinu.
Tražio je preko sedam gora i sedam mora.
Pitao je sunce, pitao je mesec, pitao je vetrove.
Troje je gvozednih cipela iscepao i najposle je našao.

Istina beše stara i ružna.

Mladić je ostao sa Istinom tri godine.
Ona ga je naučila mnogim stvarima.
Došlo je vreme da se rastanu.
Na rastanku, Istina ga upitala:

- Hoćeš li da učiniš nešto za mene?

- Hoću – obećao je mladić.

- Kad se vratiš među ljude i kad te pitaju o meni, reci im da sam mlada i lepa.

Vladimir Pištalo – Tesla, portret među maskama

...