U čemu je veza između zavisti i sreće (drevna indijska priča)



Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom,
žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti.
On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.

Jednom prilikom,
u ovu baštu ušao je čovek koji je razumeo jezik biljaka.

Kako je ušao, sa svih strana slušao je samo žalbe.
Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma.
Zašto?
Zato što je celo palmino drvo korisno -
plod, lišće, grane i stablo.

Međutim kokosova palma zavidela je mangu,
zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije.

Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu,
svaka od njih je mislila da druga biljka više vredi.

Pogled posetioca koji je slušao samo žalbe,
zaustavio se na jednom malom,
žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu.

Sagnuo se i upitao ga:
"Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?"

Cvet je odgovorio:
"Pa i ja sam posmatrao kokosovu palmu i
zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru.

Poželeo sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango.
Ali tada sam shvatio da,
da je Bog želeo da budem kokosova palma ili mango,
on bi to tako i napravio.

Međutim on je želeo da budem mali,
žuti cvet pa zato i ja želim da budem najbolji mali,
žuti cvet koji je ikada postojao."





Stiglo na proljece ...
priroda se budi ..
budite sretni ...
veselite se ljudi !!. .. ..

LJUDSKOST IZNAD SVEGA

Što predstavlja jedna osamljena knjiga na ovome svijetu danas, pa bila ona doista vrijedna da bude objavljena? Manje od jedne osamljene kapljičice u Amazoni. Prije četiristo godina, kada je jedan Erazmo štampao svoje knjige u dvjesta egzemplara, to je za evropsku elitu od Cambridgea i Pariza do Firenze bio događaj, a danas, između stotinjak sajmova knjiga, na kojima se pojavljuju stotine tisuća noviteta, kako se može primijetiti jedna izgubljena, samotna knjiga? Veliki majstori, koji su od knjige stvorili unosnu robu, Samovladari nad metropolama literature i umjetnosti diktiraju književnim tržištem, ukusom i estetskim kriterijima, a bez grmljavine njihove propagande tisuće i tisuće knjiga nestaju u potpuno bezimenoj tišini. (...)

Krleža

ŽIVOT GUTA ONE KOJI SE BOJE:

Priča o 2 sjemena
objašnjava hrabrost u životu


Dvije sjemena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proljeće .

Prvo sjeme kaže :

" Želim rastem !
Želim pustim svoje korijenje duboko u zemlju ispod mene ,
i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe .
Želim razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proljeća .
Želim na svom licu osjetim toplinu sunčevih zraka
i na peteljkama blagoslov jutarnje rose . "

I tako je raslo .

Drugo sjeme kaže :

" Bojim se .
Ako pustim svoje korijenje u zemlju ispod mene ,
ne znam na što mogu naiđem u tami .
Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe
, mogu oštetim tanane izdanke ,
što ako otvorim svoje pupoljke ,
a puž pokuša ih pojede ?
a što ako počnem cvetam ,
a dijete me iščupa iz zemlje . ne ,
mnogo je bolje da čekam dok sve ne bude sigurno . "

I tako je čekalo .

Jedna koka koja je čeprkala po vrtu ,
tražeći hranu ,
pronašla je sjeme koje čeka i odmah ga pojela .

ŽIVOT GUTA ONE KOJI SE BOJE .



Bravooo, tako je !

@ .*CAR*... ..

Kada netko sa svojih šezdeset godina može da kaže:

Borio sam se po crti svog moralnog uvjerenja četrdeset punih godina, vidio sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživio sam život zarađujući hljeb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator velikog masovnog pokreta za oslobođenje proleterijata, digao sam ustanak protiv slijepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njene otoke i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civiliziranih naroda, onda bi takav čovjek mogao s punim pravom da kaže:
Izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost

Krleža o Titu

Zivot daje i uzima i koliko god to bilo tesko, treba prihvatiti taj ciklus...

PRIČA O VUČICI

„Čoveku starom 70 i kusur godina
koji se celog života bavio stočarstvom,
tačnije ovčarstvom,
država odluči da pomogne u dodeli
penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi.
Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča
jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti,
i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.



Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi
uzeo ga sebi i prisvojio.
Prolazili su meseci i komšije mi počeše
govoriti da sve više liči na vučicu i
da je se trebam rešiti.
Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati,
bila mi je privržena,
gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me.
I prošle su i godine…
Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku,
režanje i cviljenje,
dok sam došao sebi i ustao,
sve je utihnulo,
izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano,
a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa.
Utrčao sam u kuću,
uzeo pušku i ubio je na licu mesta.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa
sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo.
Sklanjanjem ovaca,
među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio
šta sam uradio!

Pouka:
Nije uvek sve kao što izgleda –
Nikada ne procenjujte ljude i situacije
na osnovu onoga što vidite na prvi pogled.“

Bas tako ...

PREPREKA NA NASEM PUTU

Priča se da je u davna vremena živeo je jedan veoma pametan i pravičan kralj.
Jednog dana želeo je da proveri svoje podanike pa je postavio jedan veliki kamen na sred puta.
Onda se sakrio da vidi ko će ga od njegovih podanika ukloniti.
Neki od najbogatijih trgovaca i kraljevih dvorana prolazili su putem i jednostavno ga zaobilazili.
Mnogi su krivili kralja za loše održavanje puteva, ali svejedno niko nije ni pokušao da kamen ukloni sa puta..





Posle nekog vremena naišao je jedan seljak noseći
na leđima ogroman džak sa povrćem.
Nakon što se približio steni,
spustio je džak i pokušao je da skloni kamen sa puta.
Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo.
Ponovo je uzeo svoj džak povrća,
i tada tek primetio nekakvu torbicu kako leži na mestu gde je bila stena,
kada je otvorio bio je zapanjen njenim sadržajem.
Torbica je bila puna zlatnika,
i drugih dragocenosti,
na vrhu je stajalo pismo od kralja u
kojem je pisalo da je torba vlasništvo onoga ko ukloni kamen sa puta.

Seljak je saznao ono što mnogi od nas nikad ne shvate!

Prepreka na nešem putu je zapravo mogućnost za napredovanje.

Citat iz filma nek' vam uljepsa dan!





Ja znam da vi to mozete!
.... ....

..