Nesto s naslovom ne stima ,ovo mi nije domovina nego privremeni boravak stanovanja moja domovina je Bosna

Amidza  

citat:

---

nadi wrote:
Amidza

---

-Dje si.
-Dje si ahbabu!
- Sta ima?
-Nema vala nista, kako bi u Bosni?
- Dobro, klasika, sta ima kod tebe?
-Nista, umro mi otac.
-?? Moje saucesce.
-Hvala, ma ko mu jebe mater.
-??
-Nisam ga ni znao, ostavio me kad mi je bilo 6 mjeseci.
-Kako?
-Sta kako, otiso u Njemacku, jebo mu ti mater, i nikad se vise nije vratilo pasce.
Mati prvo krila, kasnije se nije moglo sakriti.
Otac joj bio prvoborac iz onog rata, zajeban cojk, nije htio cuti, da se mati vrati kuci.
Bilo je u Vrbas skakati, samnom u narucju, ili da je on ubije. Treceg nije bilo.
Sreca, bi tetka, njena.
Rekla, bit ces kod mene i ti i dijete, a otac nek poj'de g***o, nek meni dodje na vrata ako smije.
I tako i bi.
Mati imala dobar poso, radila ko medicinska sestra, dobra plata, sve...
Al zajebase je da se uda, za nekakog starca, zbog zemlje, zbog imanja.
Ostavila poso, sve, i odvela me na selo, na to imanje.
Jebes zemlju, znas kako je na tudjem.
Jebeno ahbabu .
Nije me nikad tuko, al nije ni moro, dosta je bilo da me pogleda.
I svi moji odose na Vrbas, kupati se, a ja za govedima, j***m li im majku i goveda, il u njivu, il u sljivik.
I tako stalno.
-Jebaji ga.
-Jebaji ga, i ja kazem ahbabu...
-Pa otkud znas da ti je otac umro?
.Javio mi brat iz Amerike. Ma nije mi brat, otac nam isti, nisam ni njega nikad vidio, naso me na skype-u prije 4-5 godina.
-Jel?
-Ma ja, ima jos jedan, Svabo, vidio sam i njega na skype-u, fin cojk nako.
Jebo on svoju majku, naki mrtav.
Zove me ovaj brat iz Amerike, kaze, mores li na skype, moram ti nesto reci.
I rece mi to za oca.
Ma rekoh, mene to ne interesuje, ja ga nikad ni vidio nisam.
Kaze, znam, al moras potpisati papir, da se odrices svega, ja sam mislio ici u Njemacku da ga sahranim, pa ne znam, bil i ti iso?
Necu, rekoh, ja nit sam ga znao, nit mi je sta znacio, a ni ti ne trebas ici, nek kera drzava sahrani, sta ces ga ti kopati?
I onda mi opet rece za taj papir, ako kaze ne potpisem, more mene Njemacka teretit za sahranu, jos cuko reko da hoce u Travniku da ga sahrane.
-Pa ima li kake imovine?
-Ma nema klosar nista, ima neki stan, treba deset hiljada eura za renoviranje minimum, ko smetljarnik je to, necu nista, ni da placam, ni da imam od njega.
-A reko sam i bratu, da ne ide, al eto, on kaze odoh, ne mogu, ja sam takav cojk.
-Jah...
Upoznao sam ga na potoku jedne godine. Lovio je pastrmku u onom viru ispod klupe, gore, ispod onog odvoda, a maleni sincic skakutao pored njega.
Mi se ovdje prepoznajemo na prvi pogled, nesto valjda izdajnicki bljesne u ocima kad se pogledi sretnu, sta li.
Nikad nisam omashio.
Pogledamo se, i vec u sledecem trenutku oborimo poglede, ko da nas je sramota sto se ovdje srecemo.
Poslije sam ga opet vidjao.
I jednom su nam se pogledi sreli, a ja ne oborih svoj.
-Kako ide, ima li sta?
-Bilo je dole malo nize, ovdje gore, nista. Kod tebe?
-Nista.
-Ja sam M
-G, drago mi je.
Odakle si?
I tako i poce.
Jednom sam ga pitao i za tog sincica.
Kaze, bila je dobra za drustvo, za kafanu, al nije ni za kuce, ni zasta drugo. Jedna noc i ostade trudna.
-I porodi se.
-Pa vidjas li je?
-Ma nazove ponekad da cuje malog, dobra je ona ko hljeb, samo ne more ni sebi pomoci ahbabino, a kamo li dijetu.
-Jah......
Vidjali smo se dugo po potoku, nisam ga vidjao u klubu, pa sam pretpostavljao da je Srbin.
Mozda i Hrvat, al ne bih reko, prije ce biti da je Srbin.
Poslije, kad sam shvatio da dolazi u klub, cak, cesce nego i ja, zblizili smo se jos vise.
Sjaranili, sto bi se reklo.
Jednom sam popjan htio ujesti, da vidim granice, da osjetim.....
-Joj vi Srbi samo....... ne sjecam se ni sta sam mu rekao.
Razocarano me pogledao
-Nisam ja Srbin.
-Nego sta si?
-Bosanski pravoslavac.

[Edited by Abulafija on 04-01-2013 at 21:33 GMT]

citat:

---

Abulafija wrote:
Mi se ovdje prepoznajemo na prvi pogled, nesto valjda izdajnicki bljesne u ocima kad se pogledi sretnu, sta li.
Nikad nisam omashio.

---

citat:
Abulafija wrote:
Mi se ovdje prepoznajemo na prvi pogled, nesto valjda izdajnicki bljesne u ocima kad se pogledi sretnu, sta li.
Nikad nisam omashio.

...zato su ove tvoje priče tako prekrasne...

Cuj nikad' nije omashio...onda 100% nemas shanse kon blentave

hahahahaha, joj Azure....
hahaha
Hvala Soraya

Eto vam prica:


Dalo nam je po tri cigare i poslalo nas kuci.
Mene potrefilo da dobijem celofan, pa da makar u njega mogu staviti te tri.
I ja otiso, sav sretan.
Tu noc je za mene rat zavrsen.
Jednostavno sam znao da je gotovo.
Ostat cu i ziv, i to sam znao.
Pojavi se niotkuda, negdje oko 03:00 u holu hotela Tuzla.
Bila je nesto najljepse sto sam vidio jako jako dugo.
Plava duga kosa, prelijepe.......
Ma nemam pojma, al bila je ko grom.
Madjarica.
Kad sam krenuo amidzi.....
Jebes amidzu...
Kaze ona, na cistom engleskom, bil joj pomogli da istovari kombi.
Grad je bio potpuno bez struje, cak je i hol bio osvjetljen nekakvom slabasnom svjetloscu, ko da su i oni akumulatore, one automobilske spojili.
I samo se ona iz mraka ukazala.
Pa kaze ne pomozi.
-Yes, yes, ofkors
-Hajmo joj pomoci
-j*** te ona, sta cemo joj pomagati?
-Zamnom drugovi, neka, ba, da vidimo sta je, ko je...
-Ma ti si samo guzove one vidio mescini.
Opsti smijeh, al ustadose.

S njom je nekakav, bezbeli fotograf, tehnicar, neki k****- palac sigurno jest.
Nemaju ni prevodioca.
Bijeli kombi i nigdje nikoga.
Osim njih dvoje i nas trojice.
Otvorise nam ona zadnja vrata, i prstom pokazase na gomilu elektronike i jos kojecega u kutijama.
U kutijama.
Kutija.
Kartonska.
Ona velika od cigara.
Puna.
Cokolada, cigara, cokolada, cigara, cokolada, cigara, cokolada, cigara.......
Majko moja mila, ima vise od dvije godine kako nisam cokolade pojeo, a Winston dugi, meko pakovanje, u onoj smedjoj kutiji, nisam nikad ni vidio do tad.
Nisam mescini ni poslije.
Nikad.
Reko sam im da kutiju ne unose.
Svaki put kad bi uzimali nesto od opreme iz kombija, krali smo, jal po cokoladu, jal po kutiju cigara.
Winstona, heeeeeej, winstona.
Opremu smo nosili samo do lifta, odnosno ubacivali u lift.
Odatle su oni preuzimali, odnosno lift bi se zatvorio, i oni nestajali, a mi opet do kombija po novu turu.
Winston, heeeej, winston.
Milka cokolade.
Hej Winston....
Mislim da me nikad nije bilo toliko strah. Ni u ratu, ni poslije.
Strah da ne primjeti, pa da ne moradnemo vratiti sve ono.
Ja necu vratiti, nek primjeti.
Odem u wc i sve povadim iz rukava, iz njedara, iz gaca.
Ja, iz gaca, sta ima veze, nece cigarama nista biti.
Winston, heeeej.
Sakrivaj u wc-u.
Sve sakrivaj, i pozuti, vrati se prije nego sto shvate da si bio odsutan.
Jooooooj, winston, majko moja mila, place mi se.
Boze ti pomozi, nemoj ovo da propadne Tita ti mrtvog.
Unesosmo sve.
Kartonsku kutiju zadnju.
Nista ne rekose, samo nestadose u liftu.
-Ne vadite nista jos, mozda su brojali.
-Mater im j***m ni kutiju cigara nam ne dadose.
-Suti, otac te jebo, ko da ti nije dosta ovo sto smo pokupili
-Ma znam, al red je, majku mu j***m...
LIFT!!
U p**** materinu, evo je da nam jebe majke u majkama.
Odlazim prema njoj, a ona mi nesto govori, gleda me u oci, malo je starija od mene, par godina mozda, pet najvise.
Boze kako je lijepa.
Pruza mi nesto u rukama.
Koka kolu od dva litra, tri cokolade i tri kutije winstona.
-Thank you
-No problem
Ona kovrdzava sa recepcije je kuhala kafu, pravu kafu.
Donijela nam i staklene case.
Sjedili smo i jeli "milke", zaljevali kolom, pusili winston, pili kafu.
Sve odjednom.
Sve istovremeno.
Gotovo je, reko sam im, rat je zavrsen.
Bio je 30. januar 1994 godine.
Rat jos nije bio gotov.
Al ja sam znao.
Gotovo je.
PS.
Mati i otac su bili budni kad sam stigao.
Gledali su me onim pogledom punim iscekivanja.
-Imal po jedna?
-Vi bi ko i zapalili uz tu nazovi kafu, jelde.
-Aaa imas, imas, sigurno imas daj nam ba jednu popola.
-Izvolite.
Tajac.
Cokolade sam poredao bratu uz jastuk, i izasao iz sobe zalupivsi jako vratima.
Galama, psovke, a onda vriska.
Jasta je nego gotov, nema vise rata


[Edited by Abulafija on 13-01-2013 at 11:12 GMT]

citat:

---

Abulafija wrote:
Eto vam prica:


Dalo nam je po tri cigare i poslalo nas kuci.
Mene potrefilo da dobijem celofan, pa da makar u njega mogu staviti te tri.
I ja otiso, sav sretan.
Tu noc je za mene rat zavrsen.
Jednostavno sam znao da je gotovo.
Ostat cu i ziv, i to sam znao.
Pojavi se niotkuda, negdje oko 03:00 u holu hotela Tuzla.




Gotovo je, reko sam im, rat je zavrsen.
Bio je 30. januar 1994 godine.
Rat jos nije bio gotov.
Al ja sam znao.
Gotovo je.
PS.
Mati i otac su bili budni kad sam stigao.
Gledali su me onim pogledom punim iscekivanja.
-Imal po jedna?
-Vi bi ko i zapalili uz tu nazovi kafu, jelde.
-Aaa imas, imas, sigurno imas daj nam ba jednu popola.
-Izvolite.
Tajac.
Cokolade sam poredao bratu uz jastuk, i izasao iz sobe zalupivsi jako vratima.
Galama, psovke, a onda vriska.
Jasta je nego gotov, nema vise rata
[Edited by Abulafija on 13-01-2013 at 11:12 GMT]

---

citat:

---

diwna wrote:


Pisati o ratu, nije samo pisati o ruznim i strasnim stvarima.
Ja se danas cesto sjetim nekih lijepih i smijesnih dozivljaja iz rata, a bilo ih je puno.
Upoznala sam toliko prekrasnih ljudi, bilo je divnih druzenja, smijeha, komicnih situacija….i puno, puno dobrote u ljudima.
Ja sam valjda takva da mi lijepi dogadjaji potiskuju ruzne.

Svaka cast na neiscrpnim idejama, a tvoj stil pisanja jednostavno prelijep, topao i pun ljubavi za ljude i rodni kraj… bravo, Abulafija!!!!
Samo nastavi ,malo nas zna reci sto uistinu osjecamo , jako lijepa i iskrena prica.

Pisi, Abulafija, pisi. Citamo te i uzivamo.

---