Glas Leonarda Koena u pozadini.
U grudima grè.
Veæ sam se davno oprostio.
Od onog sebe što sam se nadao da budem.
Dok mi pogled zuri u kompjutersku šnjuru,
pitam se gdje sam.
Kao iz onog starog vica - jesam li
pošao ili došao?
Reèe mi prijateljica da moji zapisi
uvijek imaju pozitivan obrat, koliko god
depresivni bili.
Noæas mi je nešto teško smisliti
konstruktivan zakljuèak.
Nije da ne želim.
Sivilo zamaglilo vidik.
Staklo ispalo iz tamnih naoèala.
Nogama drmam
toliko da bih pokrenuo
dinamu solidnog bicikla.
(To sam od oca naslijedio).
Biæe da je prelazni period...
muški.
Umor mjerim osjeæajem praznine.
Jedva èekam da doðe vikend,
a kad doðe nemam volje ni za šta.
Prazan buljim u ekran kompjuterski
ružeæi se što ne uzmem knjigu da èitam,
što ne poènem pisati ono o èemu dugo razmišljam, a mislim da je bitno da napišem dok sam u životu.
Sva sreæa pa je poèela Olimpijada.
Zimska iako nije prestupna godine kao onog februara 1984. kad smo kao gimnazijalci èistili tuzlanske ulice od nanosa snijega, Još me zanima ko pobjeðuje na maloj skakaonici i još navijam za naše - Slovence što æe reæi da sam još živ sebi zainat.
Opet mi je proradio desni sinus koji se reflektira i na istostrano uho, a pomalo i na vilicu. Evo Will i Grace na TV. Odoh gledati u cilju izbjegavanja harakirija i uguravanja èuvarkuæe u uho što mi je specijalnost u nedjeljnim trenucima sinuzitisa, a ne bih da mi doktor Almir opet kaže da je i živa soda dobra dok mi ispire uho i vadi ostatak lista.
Moje baterije obièno se pune putevima.
Onim malo drukèijim.
Èekaju me dva u naredna dva mjeseca.
Volio bih im se radovati veæ sada.Ipak, svega mi je veæ preko glave ili
one neke stvari koje mi odgoj ne da da pomenem jer se volim praviti fin.
Ne znam više koji trik koristiti da se natjeram na optimizam.
Nemiran, a sve mi je do mora ravno u isti tren. Možda treba priznati koliko je sati.
Re: Tuzlanske 
Hvalaaa
