Edgar Alan Po
U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prođe kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prođe i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tuđinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?

Mizera


Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?



Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.



O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?



O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?



Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.



Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

M. Crnjanski

Kad se u mom pogledu nasmješi ptica

opijen travnjem osjećam
kako vriješ na mojim usnama
i u poljupcima vjetra,
prepoznajem dolazak tvojih prstiju
.
Pod vrelinom njihovih dodira
otvaram sve proplanke u sebi
i postajem lipanjski val,
rascvjetan u rijeci osjećaja,
pa s njim na obale tvojih grudi pristajem
i svom silinom
dubinu nježnog toka prostirem,kupam tvoja bedra
i nebom svoje kože polažem.

mekim stomakom plešem
a svojim drhtajima
cijelom tvojom ravnicom sjedam
i mjesečinom pletem niti u zagrljaje
i sočne plodove požude slažem.

Izvijam dlanove
i u dukatima,oko tvoga vrata sebe nižem


i sakupljam snagu ožujka,
da s prvim poljupcem proljeća
u godinu trešnje,
sa mnom ponovo uđeš...

Zal Kop

Moje veliko slovo - Ž.Krznarić

Ti si jedno veliko slovo
u mom zivotu
neoprostivo i neduzno
namjerno i slucajno
ti si sve
i nocas ja se odjednom sjetim kise
koja je pala tog popodneva
sjetim se tvojih ociju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vrijeme svijet se okretao
i nista nije stajalo
druga smjena je radila neumorno
netko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo dijelili sudbinu ruze
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom
kisa je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama

Ti si jedno veliko slovo u mom zivotu
i samo sam tebe ucio
kako se pobjedjuje ravnodusnost
govorio sam ti lijepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopcati tvoju kosulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kisa ne prestane

Ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo vecernje tame
ti si zvijezda lutajuca
koja mi se seli iz oka u oko
pa sjetis li se kako smo izasli
iz te kise sretni
moje veliko slovo.

Pretvaraj se da postojis...

Znam ja dobro kao i ti
Kako su ti ruke slabe
Ne možeš mi dohvatiti
Rubin zvezde iznad glave
Ne možeš me zakloniti
Ne možeš me odbraniti
Ni od bola
Ni od mraka
Ni od strave

Ja sam tebe izmislila
Po merama mog ludila
Po merama mojih snova
I širina
I teskoba

Ja sam tebe izmislila
Izatkala iz očaja
Izvajala iz nemira
Braneći se od nemoći
Od praznine postojanja
Od beznađa

Znam ja dobro ali ćuti
Nemoj ništa da mi sporiš
Ogrni me dlanovima
Pretvaraj se da postojiš

Ljiljana Ninkovic - Mrgic

Vitez LJubavi
I stari ciga zna,
kako sam te voleo,
pa kada me ugleda,
brže bolje zasvira,
onu našu ,
...na prvom sastanku...

Zasvira,
i u srce me dira,
Namerno ,
a ja mu dopuštam,
Stanem,
i odslušam je celu,
pa on svojim pištavim glasom,
i škripom violine,
uvek me pogodi...
u moje srce,
ostavljeno na ledu...

I vidim tebe,
u izlogu,iza njega,
i vidim tvoje oči,
na lutkama u radnji,
i vidim nas kako plešemo,
prvi put,
u onom parku...

Kako sam te voleo,
Zna Ciga ,zna...

A pesma i nije neka,
ali je volim,
valjda zato što si mi daleka,
ali voleo sam i tebe,
moj raspušteni anđela...

Kako sam te voleo,

I gomila dece,
trčkara oko njega,
kada samo pomislim,
koliko bi smo ih mi imali,
samo da si htela...

Kako sam te voleo,

Zna Ciga,zna..

Pa ponovo zasvira,
i traži dragom pesmom,
još koju paru,
on decu, a ja ,
srce da nahranim,

Kako sam te voleo,
Zna Ciga ,zna...

Dam mu pola onoga što imam,
strpam u njegov prljavi šešir,
osmehnem se, produžim,
i još uvek pevušim..

Kako sam te voleo,
Zna Ciga ,zna...

Ma dao bi mu,
i onu drugu polovinu,
samo da znam,
da će te on pesmom dozvati,
u tvoje srce dirnuti,
i meni vratiti...

E, kako sam te samo voleo,
Zna Ciga ,zna...

Slušаj kаko ponoć bije u mojim nedrimа
Dok od strаhа dа odlаziš bled sаm kаo jesen
Čuj u meni lаđа tone s nаpetim jedrimа
A hteo sаm dа svud plovim snovimа zаnesen

Gledаj kаko plаče mesec u mojim očimа
Onаj isti što s nаmа je u bestidu sjаo
Vidi – gori put mi tvojа još nа dlаnovimа
A već sаsvim u očаj sаm bezimeni pаo

Zаgorčаle mаjske trešnje nа mojim usnаmа
A još juče nа njimа si trаžilа nirvаnu
Okusi sаd tu dаljinu što stoji u nаmа
Reči što se ne izuste u prаznom divаnu

Udаhni me kаo miris kiše u prаšini
Kаd se nogа uspomenа sаmo blаtu vrаćа
I sve imа vonj truleži u nаšoj tišini
A nekаd smo mirisаli poput mednog sаćа

Dodirni me sаmo slutnjom dа negde postojim
Bezumnošću nаšom vođen i sа željom jаkom
Pipni oko sebe sаmo još svud s tobom stojim
Kаo zrаk i tаmnа mrljа u dubokom mrаku

Sve oseti sаmo čulom koje ženа imа
Dа li vredi dа zа mene vetаr tugom bojiš
Ili sunce dа mi nudiš kаdа stegne zimа
I predа mnom uvek čulnа u osmehu stojiš.

Anđelko Zablaćanski

[Edited by mustajbeg on 24-03-2011 at 11:31 GMT]

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povjetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vrijeme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke.)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku pjenu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bijele hodnike za moje
Misli: kako mi bježiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

Stevan Raičković