U ogledalu

Moje je lice i kosa je moja
al opet ne prepoznajem sebe,
gledam u odraz i zelim da placem,
zasto u ocima vidim tebe?

Zasto mi umjesto srca
bol u grudima bije,
a pred ocima igra tvoj lik
i opet se cinicno smije?

Zar sam zasluzila poslije svega
svog odraza da se stidim,
zar da okrenem glavu svaki put
kad sebe u zrcalu vidim?

Krasnooo !!!

NAŠA Berka Nezić

U ispraćaju još jedne noći
Koja naša nije bila
Pišeš mi:
Dobro jutro, ljubim ruke
Moja voljena.

Šaljem ti
Po jedan poljubac
Na svaki kilometar
Koji se ispriječio
U daljini između nas.

Govoriš mi
Laku noć ljubavi
Napiši mi malu pjesmu
O noći koja nikad nije bila
I poljupcima koji se
Mjere kilometrima.

Poslije svake noći
Koja nije naša bila
Pišeš mi:
Dobro jutro, probudi se,
Jedina moja, najmojija,
Najvoljenija ...

UBIO SAM LJUBAV

Sve su mi bile iste.
Djevojka za jednu noć, nije mi bilo bitno. Nijedna mi nije srce dotakla. Možda jer sam smatrao da ga nemam više.
Onda je došla ona.
Ušunjala se u moj život taklo lako da nisam ni primijetio. Mislio sam da bit će tu kao i sve ostale.
Ali ne.
Bila je to ljubav na prvi pogled.
Obostrana, ljubav u koju nisam vjerovao dok je nisam sreo.

Te noći sam je prvi put vidio. Kako je samo plesala i smijala se, poput djevočice, ali njen pogled je skrivao nešto nedostižno.
Upoznali smo.
Ukrao sam joj poljubac. Bože, kako se izgubila. Još uvijek se sjećam sjaja u njenim očima.
Postao sam ovisan o njoj, nisam mogao zamisliti dan da joj ne čujem glas.
Vrijeme je prolazilo, a ona se sve više uvlačila pod kožu otkrivajući svoje vrline.
Tako je mila bila..
Divila se sitnim stvarima i gledala na svijet nekim drugim očima. Dala je svježinu mom svijetu koji je već odavno bio zatrpan površnim stvarima.

U mom naručju bila je poput leptira. Tako krhka.
Volio sam kada bi me svojim dodirima uplela u mrežu svile spustivši glavu na moje grudi.
Osjećao sam otkucaje srca njenog pod prstima.
Tog trenutka sam se uplašio.
Bojao sam se da ću se naviknuti na njen pogled pun ljubavi i na njene vrele usne.
Morao sam pobjeći što dalje. Nisam mogao.

Pustio sam je da leži tu, na mojim grudima od kamena.
Skupljao svaki njen uzdah i upijao miris proljeća.
Želio sam da je takvu pamtim, kada jednom nestanem.
Ništa nije naslutila, tako sam mislio.
Postao sam hladan. U meni se borila želja da pobjegnem sa željom da je zauvijek čuvam pored sebe.

Toliko puta je pokušavala doprjeti do mene i mojih tajnih odaja. Nisam je puštao. Znao sam da joj nikada ne bih dozvolio da ode ako jednom uđe.
Lagao sam, ona je pokušavala da mi vjeruje. Ali svaki put bi prozrjela glupu laž, a ja sam se pravdao poput lopova uhvaćenog.
Umorila se, valjda. Prestala me gledati istim sjajem u očima kao prije.
Bolilo me je to, ali sam šutio. To sam i tražio.

Neka ide drugom.
Ne zaslužujem je.
Sada znam.
Sebičan sam bio.
Slomio sam krila leptira.
Ubio sam je, ubio sam ljubav.
I još uvijek boli, možda nikad ni prestati neće.

Tako sam nemilosrdno zgnječio sva njena osjećanja, kao da nikada nije ni postojala.
Krenuo sam dalje, ali ona je ostala u meni.
Sve su bile iste.
Sve su bile moje.
Tako lako, samo ona nikad više.

I danas mi je sve kao prije nje..
Ali čuvam njen miris da podsjeti me da proljeće je davno prošlo.
Sretnem ponekad njeno lice anđela i oka dva, još uvijek se pitam šta krije u njima, tako nedostižno.
Nikada neću saznati tajnu u očima njenim koja se krije..jer ubio sam je, ubio sam ljubav koju je osjećala prema meni.

Elvisa Korora

MIKA ANTIĆ - POEZIJA

Da li je istina ono što piše Kalevali:
“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”

Da li je istina ono što govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš leđa, pratiće te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kućica slikala ažurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda

Izgubljena dusa





POSTOJI JEDNA IZGUBLJENA DUŠA

ŠTO JUTROM UMORNA SE BUDI,

DANJU S TUGOM DRUŽI,

A NOĆI S OČAJEM PROVODI.



TA DUŠA SAMU SEBE MORI,

SAMO RAZUM SLUŠA,

SRCE SVOJE MUČI,

SVE ŽELJE MU USKRAĆUJE,

OBEĆAVA I LAŽE,

A NI SEBI NI NJEMU

NIŠTA VIŠE NE VJERUJE!



DUŠA TA

KREVET OD RUŽA PROSTIRE,

A S TRNJEM SE BUDI,

JEDAN PO JEDAN

S BOLNIM JAUKOM ČUPA

IZ RANJENIH GRUDI.



SVI PUTEVI SU JOJ NEPROHODNI,

SVI U ŠIBLJE ZARASLI,

LEDENOM KIŠOM OKOVANI,

MEĆAVOM ZAMETENI

SUZAMA GORKIM POPLAVLJENI.



DUŠA TA… NEGDJE USPUT

NA TRNOVITIM STAZAMA

SRCE POD NOGE JE BACILA,

LEDENA KIŠA GA JE OKOVALA,

MEĆAVA ZAMELA,

GORKA SUZA POPLAVILA.



DA BEZ SRCA ŽIVJETI NE MOŽE

SASVIM JE ZABORAVILA,

BOL JAKA NA TO JU JE PODSJETILA,

SAD LUTA TRAŽI GA,

TRAŽEĆI GA, ONA SE IZGUBILA