GREŠIO SAM MNOGO

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

Da li si mogla da zaboravis

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov sjaj je u nama.

Herman Hese

Pustinja.
Vreli pesak.
Usijana zvezda.
Koza se dimi i krv kljuca.
Zedj opora utrobu pali.
Rasedi na uvelim usnama
sve dublje u meso poniru.
Srcani misic sumanuto
o grudni mi kos tuce.

Gospodaru. . .kakva propast!

Pretesno je telo ovo
za ljubav tako prostranu.
Slaba su tkiva sva
da izdrze ludacke bubnjeve
ljubavnog zova
sto mi citavo bice
svojom gromoglasnom pesmom razara. . .

Pogled ka nebesima
uporno stremi.
Sake se grcevito
u pesnice stezu;
kosti im krhke prskaju. . .
Iz ociju varnice
vazduh suhi paraju.
Pesnice u tlo trulo
krvnicki se zarivaju.
Krik smrtonosni,
umesto zelje poslednje,
u Vasionu mrtvu polece,
ostatke nejakoga u prahu zaboravljajuci.

Oce, presveti. . .
dar si mi golemi dodelio,
Da ga iznesem na
plecima tananim
mogucno je da snage
dovoljne kolicine
ja necu imati.

Uzane mi grudi puste
za ljubav beskrajne zapremine.
Jos tri tela fizicka mi fale
da u ljusture njihove
silnu ljubav izlijem.

Da vristim,
vristim,
i vristim. . .
odavno pokopane ostrim jaukom
iz vekovnog sna da otrgnem. .
Daliborka Pitulic




[Edited by usamljena on 03-01-2013 at 22:12 GMT]

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.


Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.


Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva

Desanka Maksimović